Umetnost se ne mora razumeti

Uvek sam se čudio i sa velikim poštovanjem posmаtrao,  kako je moja majka sa lakoćom držala olovku dok je nešto crtala.  Činilo mi se da olovka uopšte ne dodiruje hartiju, ali je za sobom ostavljala tragove sve dok ne bi nastao crtež. Ona je posle mature studirala na Akademiji za slikarstvo u Beču. Mnoštvo njenih skica, crteža i nekoliko manjih skulptura svedoče o njenoj lepoj obdarenosti.  Veoma poštujem i vajare, njihovu sposobnost da u komadu kamena otkriju skulpturu i da je, potom, isklešu.

U moj sirovi i još neoblikovani duh studenta Građevinskog fakulteta na Beogradskom univerzitetu, seme dubljeg razumevanja umetničkih dela, slikara, vajara, usadila mi je jedna moja draga prijateljica, studentkinja istorije umetnosti, za šta sam joj i danas veoma zahvalan.  Da bih se obrazovao, odlazio sam u muzeje, na  izložbe, čitao teško razumljive kritike pojedinih kritičara. Pre više godina, u jednom časopisu – na žalost sada se ne sećam kojem – pročitao sam kritiku o nekoj izložbi i naišao na kritičarevo uopšteno razmišljanje o apstraktnom slikarstvu.  Po njegovom mišljenju, apstraktno slikarstvo 20. veka nije ništa drugo nego nanošenje farbe na ravnu i praznu podlogu. Ako slikarstvo prevaziđe apstrahiranje objekata, vratiće se samom sebi.  Dalju diskusiju nisam mogao da pratim i tako je počelo da sazreva moje mišljenje da uopšte nije neophodno umetnost ,,razumeti”.  Postoje i drugi kognitivni putevi osim onog vođenog logikom, koji vode do dubljeg spoznavanja umetničkih dela.

Andrija Tisa, Po Mondrijanu, foto: Autor

Pokušao sam da, za sebe, objasnim šta se podrazumeva pod umetničkim ostvarenjem, šta određuje ,,lepu” sliku, šta je ,,veliko” umetničko ostvarenje, iako nisam obrazovani istoričar umetnosti, ili nekakav ekspert.  Umetničko delo je onda veliko i za nas lepo – mislim – ako stojimo pred njim dok nam nedostaju reči da izrazimo svoje osećanje, svoje misli i utiske. Stajao sam u Londonu pred Misliocem Ogista Rodena, nem, ne mogavši ni reč da izgovorim, isto tako i u Firenci pred Mikelanđelovim Davidom, ili pred Krikom Edvarda Minka.

Pre više godina, prilikom posete jednom rođaku, zatekao sam ga pred štafelajem kako slika. Znao sam da je majstor za stolarije, da savršeno rezbari, ali nisam znao da moluje.  Na moje pitanje zašto slika, odgovorio je: „Znaš, ja volim slike, a siromašan čovek mala svoje slike sam, za sebe”.

Odlazeći na izložbe i u muzeje, uvek sam se sretao sa slikama čije su karakteristike bile crne linije koje su oivičavale crvena, plava, crna i žuta polja. Uvek ove četiri boje, uvek crne linije. Zanimljive slike, i nijedna ista kao druge. Bile su to slike holandskog slikara Pita Mondrijana (1972–1944). Pre nekoliko godina posetio sam jednog prijatelja, slikara, u ateljeu u kojem stvara. Odmah, na ulazu, bila je okačena velika slika koja je predstavljala šarenu pticu u blistavim svetlim bojama. Prijatelj mi reče da je to slika Pabla Pikasa. Da ne mislim da je to skupocena originalna slika, dodao je: „To sam ja napravio, kopirao sam je prema originalu”.  I tada sam se setio mog rođaka, i rešio da probam i ja da ,,napravim” sliku – kopiju Mondrijanove slike. Uz njegovu prijateljsku pomoć i stručne savete, uskoro su nastale moje prve kopije Mondrijanovih slika. Naravno u dva istovetna primerka, od kojih sam jedan poklonio prijatelju i savetniku. Sledile su i druge slike, uvek u dva primerka, jedan meni, a drugi kao poklon nekom svom prijatelju ili rođaku.

Mondrijan je u početku svog slikarskog razvoja slikao prirodu da bi pod uticajem Pikasa i Braka preuzeo njihov stil koji je, međutim, ubrzo napustio i našao svoje izražajne mogućnosti u tzv. konstruktivnom slikarstvu.

Smatram da nije potrebno umetnost logično razumeti, da je prirodno ponekad u nedoumici i bespomoćno stajati pred jednom slikom, jednom skulpturom. „Razumevanje“ je uslovljeno kognitivnim sposobnostima posmatrača. Nisam mišljenja da je „ranije“ sve bilo bolje, da je umetnost – slikarstvo i vajarstvo – bila razumljivija. Izražajne forme su se menjale.  To saznanje ukazuje na činjenicu da ništa ne ostaje večno onako kako je. Sa ovim sinonimom izražavamo promene, sledimo metamorfozu.

Andrija Tisa, Intervencije po Mondrijanu, foto: Autor

Svaki umetnik želi da svojim delom, svojim ostvarenjem nešto saopšti drugima. Umesto profanih reči, on koristi svoje delo da posmatraču prenese svoje misli, svoj stav. Njegovo delo je njegov jezik na kojem komunicira sa drugima. Ako se posmatrač, ili čitalac, oseti dirnutim, pogođenim delom, to znači da je razumeo jezik autora, da je razumeo šta je autor hteo da saopšti. Ako posmatrač nije razumeo poruku, to ne znači da je on ograničenih shvatanja ili neobrazovan.  U krajnjoj liniji, umetnost se ne mora „razumeti“ jer je logični pristup u umetničkom stvaralaštvu u principu upitan! Ponekad se isplati po drugi put, po treći put zastati pred nekim delom.  Mišljenje sam da se ne može reći da postoji dobro/lepo ili loše/ružno umetničko delo.  Postoje samo umetnička dela koje posamatrač danas ne razume. I to ne zbog toga što je malo obrazovan, manje inteligentan, već zbog toga što je razumevanje umetničkih dela drugačije od onoga koje je vladalo kada je delo  nastalo. I to razumevanje umetnosti vremenom se menjalo. Tako je to bilo i „ranije“ i tako se to zbiva danas, i biće i ubuduće.

Pre nekoliko godina gledao sam u pozorištu dramu Umetnost  Jasmine Reza.  Mada je  ovaj pozorišni komad označen kao drama u kojoj nastupaju samo tri lica, bio je za mene trajni doživljaj kojeg se i danas rado sećam. Bogatstvo ovog izvanredno duhovitog komada ne sastoji se u diskusijama o definiciji, o delovanju, o značaju i  shvatanju umetnosti. Prikazuje tri prijatelja i  njihov sukob  izazvan jednom umetničkom slikom. Njihov prisni odnos se zasnivao na prijateljstvu. Jedan od njih je kupio jako skupu veliku belu sliku, dimenzija 2.0 x 2.0 metara i sa ponosom je prikazuje prijateljima i  obraća im pažnju na jedva vidljive tragove poteza kičice. Drama koja se razvija ne sastoji se u tome što je kupljena  jako skupa slika, već u tome da ostala dvojica, čije je razumevanje umetnosti različito, ne mogu da se smeju kako ne bi povredili novog vlasnika.  Pravo prijateljstvo je izvan raznih – pa i oprečnih – mišljenja. Tu se misli na prijateljstvo koje uključuje u sebi i mogućnost kazivanja istine. Ako je zaprečen put smehu, mišljenje dobija prevagu i nema više onih nevidljivih niti, osećanja,  koji povezuju prijatelje.

Kayimir Maljevi;, Suprematisti;ka kompozicija – Belo na Belom, 1918. MoMA, Njujork

Diskusija o beloj slici donela je na videlo ličnu osetljivost svakog pojedinca. Tako se može razumeti dokle može da dovede diskusija o razuzmevanju umetnosti, o izražavanju umetnika putem svojih ostvarenja, smatrali mi to umetnošću ili ne. Preko naizgled bezizlaznog razdora umetnost je ipak u stanju da dovede u ravnotežu odnos među prijateljima.  Na taj način se pokazalo da se umetnost ne mora razumeti, da postoje razna mišljenja, razni pogledi i pristupi. A pravo prijateljstvo je u stanju da podnese različita mišljenja.

Tada se na poleđni ove velike bele slike otkriva poruka autora koja glasi:

Ja, umetnik, neću tebi posmatraču da slikam više nijednu sliku. Ti moraš sam sebi da stvoriš svoju sliku. Ti treba sebi da stvoriš sliku o Poslednjem i Najvišem i o tome šta Svet u suštini drži zajedno. Mada Biblija suprotno nalaže.

Ti si sam.

Tako je to od kada postoji bela slika.

Ova kazivanja o Umetnosti, o razumevanju umetnosti i o prijateljstvu nalažu nam razmišljanje o izloženom.

Da razumemo rečeno ili da ne razumemo.

I jedno i drugo se može prihvatiti.

Andrija Tisa