Milan Todorov: Tunel
Art Magazin uz dozvolu izdavača objavjuje priču iz nove knjige Milana Todorova Ne mogu ovde da dočekam jutro, Arhipelag, 2015.
Kada je obavila prazničnu kupovinu u megamarketu, žena ga je nazvala mobilnim telefonom i zamolila da dođe autom po nju. On nije imao strpljenja da čeka u beskonačnim redovima pred kasom. Umesto toga, ostajao je kod kuće, dok bi ona strpljivo birala kućne potrepštine po policama u velikoj radnji. U suštini, pomislio je on, opet je to isto i opet je čekam.
Kada ga je pozvala i rekla da dođe po nju, on je već bio spreman. Imao je na sebi farmerice, sivu jaknu i sportske patike. Imam pedeset godina, pomislio je, a još nosim farmerice. Moj otac je u tim godinama već penzionerski šetao u Molinarijevom parku.
Proverio je da li su mu u džepu jakne dokumenti. Bili su u unutrašnjem džepu. Uzeo je ključeve od auta, zaključao ulazna vrata, dvaput okrenuvši ključ u bravi. Onda je seo u auto, ali je pre nego što je pokrenuo automobil izašao iz njega i još jednom proverio da li je zaključao ulazna vrata. Zatim je krenuo ka megamarketu.
Ovaj put, ona je njega čekala. Stajala je mirno, uspravna i ozbiljna na parkingu, okružena brdom punih najlonskih kesa.
Kada je stigao, ona nije ni čekala da izađe. Jednostavno je jednim pokretom otvorila gepek i pazar potrpala žurno u njega.
– Još samo da naberemo zelje za slavsku sarmu – rekla je zadihano.
– Mogla si i njega da kupiš.
– Nisam htela – odgovori žena. – Ko zna gde ga beru? Možda na nekom đubrištu pored prometnog puta. Najvažniji je zdrav život.
Znali su mesto na periferiji na kome su već više puta prethodnih godina nalazili listove zelja.
Na tom mestu se, obrubljen pokojom straćarom, grad zatvarao kao puževa školjka. Obodom blage zaravni, usečena u nju, vijugala je linija stare rudarske pruge. Bila je to pruga koja se spuštala iz rudnika cementnog klinkera u brdu. Međutim, prugu su prestali da koriste još pre desetak godina. Ni rudnik u brdu više nije radio. Šine su sasvim zarđale i zarasle u korov. Sve je to delovalo pomalo nestvarno.
Sa asfalta su skrenuli na pošljunčani puteljak. Pored njega nikle su neke nove, na brzinu sklepane, neskladne kuće. Zidari koji su malterisali jednu od nih, kad videše auto, prekinuše rad. S lopatama u rukama, otvorenih usta, zurili su u njih dok su prolazili pored. Crni kuždravi pas je pogano zalajao na zvuk automobila, pokušavajući da se otrgne s lanca.
– Šta oni misle, ko smo? – reče žena.
– Verovatno misle da smo ljubavnici – odgovori čovek.
– U ovim godinama?!
– Možda se plaše komunalne inspekcije – reče čovek. – Ko će ih znati?
Ulica je bila slepa i kratka. Šljunčani put, opran jučerašnjom jakom kišom, naglo se završavao.
Ostavili su auto podalje od poslednje kuće i krenuli pešice uzbrdo.
– Idi ti ispred mene – rekao je čovek. – Volim da te gledam kako hodaš.
To je bila samo delimično istina. I ona je znala šta on pod tim podrazumeva. Zato ga pogleda pomalo prekorno. Ipak ga posluša i krete vijugavom strmom stazom ispred njega ka pruzi.
Imala je čizme na nogama zbog rose na travi i uske pantalone. U mladosti je bila atletičarka. I sada je ostalo nešto od mladalačke gipkosti u pokretu njenih bokova.
Posle nekoliko metara, ona se naglo zaustavi.
– Prestani da me tako gledaš! – rekla je sklanjajući zelenu granu zove koja im je preprečila put.
– Kako te to gledam? – upitao je.
– Tako!
Zatim je, pošto su nastavili da se spuštaju ka pružnom nasipu, dodala:
– Zar ne postoji ništa drugo što ceniš kod mene?
– Koliko smo godina zajedno? – upita je umesto odgovora.
– Sto! – reče žena. – Još od gimnazije. – I dodade: – Sto godina samoće, budalo! – pa se nasmeja.
Ubrzo izbiše na mali proplanak.
Tu, na uzvisini, sedeo je neki starac, nemoćan da se makne.
Kad su mu se približili, shvatili su da starac pokušava da obori stablo starog bagrema i da se sada odmara od napora koji je bio iznad njegovih oslabljenih moći.
Žena primeti da je bagrem u cvetu. Greh je, pomisli, obarati procvetalo drvo, ali ne reče ništa.
Kad mu se sasvim približiše, starac podiže mršavu sedu glavu i oni spaziše njegov mutan pogled.
– Treba li pomoć, stari? – upita čovek starca. Nije znao šta bi drugo rekao. U izrazu starčevog mršavog lica prepoznavao je besmislenu, sramotnu posesivnost koju je viđao kod svog oca, poslednjih godina njegovog samačkog života. I to učini da oseti neku vrstu solidarnosti s tim nepoznatim starim čovekom.
Umesto odgovora, starac poče da priča, nepovezano, o tvrdoći i žilavosti bagrema, o njegovoj jakoj središnjoj žili, guki, kako ju je zvao i koliko je na tom mestu bagrema do sada oborio.
Sve vreme je gestikulirao rukama. Prsti na rukama su mu bili krivi i kvrgavi, ali čisti, kao kod ljudi koji ceo život rade sa strugotinama. Međutim, videlo se da nema snage da obori to stablo.
– Ko zna koliko se već trudi oko njega – reče čovek ženi kad su malo odmakli.
Prošli su taj mali zaravnati plac s bagremovom šumicom i stigli do ivice brda. Po skliskoj travi, spustili su se do pruge. Šljunak na njoj je još isijavao davno skupljenu toplotu. Iz nasipa su pred njhovim nogama svaki čas istrčavali zeleni gušterčići. Bilo je mnogo tih malih, zelenih stvorenja koja su usplahireno bežala u stranu ispred njih.
Uz prugu, na suncu koje se pokatkad pomaljalo iza oblaka rasulo se more hlorofila. I tek tu i tamo koji bokor jestivog zelja zbog koga su i došli.
– Nije bog zna šta.
– Ako se potrudimo, naći ćemo i krupnije listove – reče žena. – Najvažnije je da su zdravi i nezagađeni.
Išli su obalom brda, duž pruge koja se gotovo neosetno spuštala ka reci. U najlonskim kesama imali su sve više kupnih sočnih listova zelja, ali išli su i dalje prugom. Bilo je toplo i prijatno. Osim toga, na staroj pruzi, u pazuhu brda, vladao je mir i spokoj. Kao da smo na ostrvu usred nekog još neotkrivenog mora, pomisli čovek i za trenutak oseti snažnu, istinsku a tihu sreću. Iza jedne krivine, na kojoj je sve vreme svetlelo zaboravljeno crveno svetlo pružnog semafora, s njihove leve strane ugledaše grad u daljini. Pri tom prizoru, on odjednom oseti bol u grudima. Ništa strašno, pomisli, to mi se dešavalo i ranije. Trajalo bi izvesno vreme pa neosetno prošlo. Ovaj put je bol bio jači i pekao ga je u grudima. Hodali su još malo i on je sada disao sve pliće.
– Vreme je da se vratimo – predložio je.
– Samo još malo – reče žena. – Da odemo do tunela.
Njemu se nije išlo do tunela. Nije želeo da joj prizna da se ne oseća dobro. Znao je da će ga terati da idu kod lekara. Želeo je da poštedi i sebe i nju nepotrebnih briga. Proći će, pomisli, kao i uvek što je prolazilo. Nije to ništa vredno pažnje, bar za sada.
– Ja idem… čekaću te gore – dodade – kod onog starog.
Kada se uspentrao uz brdo, sav u znoju, primeti da je starac već otišao.
Nije bilo ni stabla bagrema. Video se trag u travi kojim je prošao vukući drvo sa sobom.
Uskoro mu se pridruži i zadihana žena.
– Biće dosta – reče.
– Koliko može da živi neko drvo? – upita je čovek.
– Kakvo drvo?
– Recimo, bagrem.
– Otkud bih ja to mogla da znam! Ti stalno postavljaš neka glupa pitanja.
– Mislim da bagrem nema baš dug vek…
– Ko to zna! Uostalom, možda drvo živi i posle, kad ga ljudi poseku. U nekom obliku, šta ja znam…
– To si dobro rekla… – reče on i pokuša da ustane, ali u tom trenutku oseti da se zemlja izmiče i da on propada u onaj tunel na pruzi.
Milan Todorov,
Ne mogu ovde da dočekam jutro, Arhipelag, Beograd, 2015.