Milorad Pavić: Smrt Miloša Crnjanskog

 

Milorada Pavića i Miloša Crnjanskog osim književnosti vezuje i jedan zajednički datum, datum večnog odlaska. Miloš Crnjanski umro je  30. novembra 1977. godine a Milorad Pavić 30. novembra 2009. godine.

Esej preuzet iz knjige Milorada Pavića „Roman kao država i drugi ogledi”, Plato, Beograd, 2005.

Miloš Crnjanski

Miloš Crnjanski

Svako sećanje donosi buđenje i svako buđenje donosi jedno sećanje. Ako ste dovoljno brzi možda ćete ga uhvatiti.

Sa tim mislima probudio se Miloš Crnjanski tog dana. Gospa Vida bila mu je spremila vlaški hleb pečen u saksiji, ali Crnjanski je bio star i uzeo je za doručak samo jedan zalogaj tog hleba; gotovo sve što je voleo da jede bilo mu je odavno zabranjeno. Sada je već dugo bilo mnogo više obeda opisanih u njegovim knjigama no što je njemu preostalo da okuša. Osećao je da su njegove kosti iznošene i da potiču od nekog drugog čoveka, pa ipak, kao talas koji je prešao hiljadu milja noseći svoje ime da ga šapne obali, tako su iz njegove mladosti izgubljene u pučinama tišine do njega još uvek dopirale gladi i šaputale svoja imena, jer on im je bio obala.

U podne sišao je na ulicu; padao je umorni sneg, putnik s dalekog neba. Crnjanski je nosio u ruci dve novčanice i osećao se nezaštićen kao da sav svet zna šta će da kupi ako se vidi taj novac stisnut u šaku. Kod „Orača” seo je u izlog i naručio pasulj sa kobasicom, porciju ćevapčića s lukom i čašu vina. Sedeo je nad donetim ručkom i gledao. Gledao je kroz vreme, kroz ovaj dan u nešto drugo iza tog dana, iz petka u subotu nazirući možda i krajičak nedelje. I sećao se da svakoj ostvarenoj ljubavi treba žrtvovati dve neostvarene, jer tada ona ostvarena vredi koliko tri druge.

Tada mu je pogled pao na zdelu s pasuljem. Ležala je pred njime i dimila se. Tako je sedeo i najpre gledao u pasulj. I mislio kako sada svoj posao spisatelja može da osmotri sa obe strane ogledala. Poezija je vrhunac ćutanja – znao je u tom trenutku Crnjanski – ali proza je plod zemlje. Ako čovek dugo priča priče, kao što je on činio celoga života, onda pre ili posle shvati da te priče od kojih svaku ponavlja sebi ili drugima više puta i u više navrata, da te priče kao i drugi plodovi zemlje tokom vremena bivaju u onom ko ih priča najpre zelene, potom tokom pričanja sazru i kasnije sagnjiju i nisu više za upotrebu. Od toga u kom času ih uzabere onaj ko priča, dok su zelene, kad su zrele, ili pošto sagnjiju, zavisi ukus i vrednost tih priča. I sve dotle, priče liče na ostale plodove zemlje…

A potom? Potom se Crnjanski oprostio od tanjira s pasuljem što se dimi i podigao glavu. Posmatrao je jedan časak konobaricu kako broji novac za stolom u uglu. Brojala je na napolje i na unutra, ne prekidajući šaputanje, usisavajući najpre brojke, a potom ih izdišući i izduvavajući iz sebe.

Ali, postoji još nešto – mislio je Crnjanski dalje prelazeći očima sada već na tanjir sa ćevapčićima i crnim lukom. I drvo sazreva, a ne samo plod što na drvetu rodi. A mladost drveta ne mora se podudarati sa mladošću njegovog ploda. Pored starosti priče, postoji, dakle, i starost onoga ko priču priča. I ukus ploda zavisi od obe starosti.

Mladi pripovedač po prirodi stvari želi da ispriča priču što pre, dok je još zelena. I tu greši i kvari joj ukus. Zato mladi pripovedač treba da učini ono što mu najmanje leži, da savlada svoju mladost i da plod ne otkine pre no što sazri, nego da ga pusti nek malko prezre pre no što ga uzabere i ponudi za jelo. Tako će njegova mladost, s jedne strane, i prezrelost ploda, s druge, kiselo i preslatko, dovesti u ravnotežu sokove i dati savršen ukus.

I obrnuto – mislio je Crnjanski tog dana sedeći kod ,,Orača” u zavejanom izlogu. I obrnuto, stari pripovedač treba uvek nešto ranije da uzabere priču dok je ona još pomalo nezrela i nakisela. Tako će i on učiniti nešto protiv svoje prirode, koja se plaši oporosti i teži da plodu omogući potpuno sazrevanje, jer je kroz duge godine navikla da čekanje donosi korist. Ali, upravo tim preuranjenim otkidanjem zelenog ploda sa ostarele grane pre no što upadne u rutinsko sazrevanje, doći će u ravnotežu sve stvari i biće naravnjen neki svemirski račun. Tako se naravnjuje mera – mislio je Crnjanski tog dana – i tako se prelazi sa jela na piće.

milos-crnjanski-4

I okrenuo se čaši koja je stajala na stolu između netaknutih tanjira s jelom. Položaj tih predmeta na svom stolu i njihove međusobne odnose doživeo je kao konstelacije nebeskih tela. Treba ih sada samo pokrenuti – mislio je gledajući u čašu – i pratiti njihove putanje.

Jer – zaključivao je Crnjanski dalje – sve ovo dosada je bila priča o književnosti. Svet sam neprekidno posmatrao i kušao da bih to iskustvo stavio u službu pisanja. I ovo što je izneto nad tanjirima jela – sve su zaključci o književnosti. Međutim, sada je kucnuo čas istine. Vreme je da se okrenu stvari i da književnost, za koju sam radio celog života, poradi sada bar na trenutak za moj život… Sećao se pri tome da je u Alpima video beli dugi konac kako visi u provaliji prikačen vrhom za stenu, a vetar ga njiše i leluja. Odmah je, još onog dana, znao da to, naravno, nije nikakav beli konac, nego tanušni vodopad. Ali sada posle toliko godina znao je još nešto. Znao je da ni ono što je „konac” lelujalo i njihalo nije bilo vetar. Bilo je to nešto drugo. Kao nešto drugo hteo je sada da vidi i književnost.

– Zamenimo, dakle – zaključivao je Crnjanski na kraju – zamenimo priču životom. I izvedimo iste procene. Ja sam star – nastavljao je gledajući u svoju čašu vina – ja sam star i plod koji mi se sada ukazuje: moj život, valja uzabrati malo ranije, nešto pre no što je sasvim sazreo. Tako će moja starost i prerano ubiranje ploda, koji sada više nije priča, nego je život i to moj život, doći u ravnotežu, naravnaće se ona računica. Istina, biće malo oporosti u tome nešto ranije uzabranom plodu, ali zar se nisam celog života učio da se treba boriti protiv svoje prirode da bi se dobio pravi i najbolje podešen ukus.

I tada je pozvao konobare, platio netaknuti ručak i otišao kući. Crnjanski je umro namerno. Prestao je da jede i pije i njegov se život otkinuo sa stabla nešto ranije no što je bilo neophodno. Kažu da je umro ljut kao ris, uveren da je ipak zakasnio.

 

Milorad Pavić

© Legat Milorada Pavića, Beograd

 

Podelite ovaj tekst

DeliciousDiggGoogleStumbleuponRedditTechnoratiYahooBloggerMyspace

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *