Dragan Simeunović: Velemajstorsko umeće literarnog tkanja – Drugo telo, Milorad Pavić

Drugo telo, Milorad Pavić, Narodno pozorište 2008

Milorad Pavić, predstavljanje romana Drugo telo, Narodno pozorište, Beograd, 11.03.2008.

Reč o romanu Milorada Pavića Drugo telo izgovorena na promociji 11. marta 2008. u Narodnom pozorištu u Beogradu.

Pavićeva knjiga Drugo telo spada u one retke bajkovite tekstove u kojima toliko uživate dok ih čitate da još pre kraja počinjete da žalite što će se čitanje uskoro završiti, pa čim završite počinjete odmah ispočetka kako vaš užitak ne bi prestao.

 Ona bez ikakve sumnje jeste, i ako je čarobnjak Milorad Pavić nečim drugim ne nadmaši, ostaće i ubuduće za većinu čitalaca njegovo najprivlačnije delo.

Razlog tome je retki spoj – atraktivnosti teme, smelosti pristupa velikoj teološkoj misteriji postojanja drugog tela kao zagoneci koja se tiče svih nas (pa zato knjigu i čitamo sa dodatnom pažnjom), i Pavićevog već odavno dokazanog velemajstorskog umeća literarnog tkanja. Ovde i sada treba glasno reći – ako je Hazarski rečnik bio najbolja Pavićeva knjiga u 20. veku, onda je Drugo telo njegova najbolja knjiga u 21. veku.

Ovu knjigu je najbolje čitati u zoru, rano ujutro kada se prepliću noć i dan, san i java, kako bi se dolaskom dana i čitanjem, pouzdano, kao što dan odnosi noć, odstranila svaka dualnost iz nas, jer pogrešna je naša unutrašnja borba za odlaganje kraja sadašnjeg tela. Pravo rešenje je drugo telo. Ono što stari to su duša i telo. Duh ne stari i može da potroši materiju još jednog, i ko zna još koliko tela, a da ostane večito mlad.

promocija romana Drugo telo, narodno pozorište

Drugo telo, Narodno pozorište Beograd, mart 2008, učesnici Dragan Simeunović, Olja Ivanjicki, Radovan Bigović

Fascinantna tema umiranja i oživljavanja i oko nje sklupčane sudbine glavnih junaka od Zaharije Orfelina do samog pisca i njegove lepše polovine, zatim raskošna i do detalja, da upotrebimo pravi izraz  – pavićevski perfektuirana scenografija događanja kojima je ispunjena ova knjiga, kao i ispoljena veština sklapanja proročanstva pomoću svete vode, čarobnog stiha i kamenog prstena, pa sav taj zanos traganja za rešenjem tajne nad tajnama, mizanscenski ritam đavolskog trilera koji sve vreme osporava naše nade da bismo mogli ponovo živeti i ponovo biti voljeni, zdravi i srećni kao nekad, i još mnogo toga što neminovno pleni čitalačku pažnju, u najvećoj meri doprinose oceni ove Pavićeve knjige kao njegovog najlepšeg i najuzbudljivijeg dela.

Dobro je što je pisac bio hrabar pa napravio divan ko­liko i začudan preplet teološkog i ljubavnog romana sa uku­som misterije, jer samo takva jedna knjiga-amalgam može da splete i rasplete misterije ljubavi i neba, da bi na kraju svo­jim otkrićem zapravo ponudila novu misteriju – ako već postoji drugo telo, šta čeka njega? Šta posle drugog tela. Šta je večnost i šta je večno? Milorad Pavić nas ovom knjigom podučava da je večna sadašnjost koliko i prolaznost ljubavi i da je otuda večno čovekovo traganje za srećom.

Ostajući uvek u granicama hrišćanskog promišljanja i pored obilno unete ezoterije, on smelo otvara do kraja neke stare i neke nove dveri ljudske upitanosti pred večnim zagonetkama poput one – ima li života posle smrti, ima li za nas drugog tela koje nam je, doduše tek kao mogućnost, obećao sam Isus Hristos, a koje je, kako nas uči Biblija, imao on sam. Budući da je sazdana na veri i nadi, ova knjiga je ne samo dobro osmišljena literatura nego i zamišljeni putokaz kako doći do sopstvenog drugog tela.

Kolekcija Tesla- Mona i Olja Ivanjicki, promocija romana Drugo telo

Kolekcija Tesla- Mona i Olja Ivanjicki, promocija romana Drugo telo

Pavićeva istraživačka lucidnost i hrabrost se na tom zadatku prepliću tačno u onoj meri u kojoj on uspeva da iskleše rešenja koja kao magične kockice ubeđeno i ubedljivo podastire pred čitaoca bazirajući ih na spoju autentičnog hrišćanskog stava po tom pitanju i ezoteričnih pristupa istom, kako starijeg tako i novijeg datuma.

Prastara misterija oko koje se u svom romanu kreće Pavić dobija svoje životno obličje i formu ljubavnog zapleta u formi iznenadnih i prelepih emotivnih dodira, ali i gre­šnih varničenja nekoliko osoba, tačnije naoko nepovezanih a zapravo usudom čvrsto spojenih ljudskih sudbina u nekoliko vremena i mesta, od Venecije 18. veka do autobiografskog učešća pisca u našem vremenu.

Intrigantni Zaharija Orfelin i mračni Gavril Stefanović Venclović i njihove putene ljubavi, koliko i na kraju i na početku ove priče i sam pisac i njegova ljubav, nalaze sreću u traganju i samožrtvovanju za one koje vole i koji vole njih.

Neko će se pitati da li je pisac bio potreban u ovom romanu i kao njegov glavni lik. Jeste, pre svega zato što on oličava sve nas sadašnje, ali i zato što upravo taj potez odražava karakter tvorca romana kao ni u jednom drugom njegovom delu. Jer, Milorad Pavić odista ne bi bio onaj hvaljeni i smeli planinar kada i sam ne bi učestvovao u tom jedinstvenom pohodu na najviši vrh, vrh koji nudi otkriće najuzbudljivijeg od svih vidika, pogled na sopstveno drugo telo, na svoje drugo telesno Ja.

Mona, promocija romana Drugo telo Milorada Pavića

Kolekcija Tesla, Modna kuća MONA, na promociji romana Drugo telo

Ako uopšte imamo mogućnosti da komuniciramo sa drugim telom, da li su drugo telo zapravo Pavićeve knjige, ili je pak Zaharija Orfelin prvi Pavić, da li je Milorad Pavić Orfelinovo drugo telesno bitisanje, a njegove knjige kraj jedne epohe. Ili možda tek početak nove? Je li večnost od Boga, a vreme od đavola? Šta je između sećanja na staro i nade u novo telo? Verujemo li svi u večni život već time što mislimo da ne možemo umreti?

 Sva ova i druga pitanja koja se otvaraju po čitanju knjige Drugo telo nas svojim odgovorima vode ka kompenzovanju patnji i duše i tela. A od ljubavi nema ni jače ni bolje supstance koja čoveka čini srećnim.

Otuda je ispunjenost glavnih likova ljubavlju dok se traga za drugim telom svojevrsna boja ove knjige koja je tonira od prve do poslednje stranice. Stoga je i logično što je poruka pisca svima nama ovde i sada: Budite srećni što god više možete. To je ono pravo Ja koje i nama i drugima treba.

Jer, kako nas uči koliko nas i upozorava Milorad Pavić – ako ljubav staviš na poslednje mesto, posle svih drugih obaveza, ona će tamo i ostati. Sreća očito ne ume da se bori zato što ona nije od ovoga sveta i od ovog života koji je borba sama.

Dragan Simeunović

 

 

Podelite ovaj tekst

DeliciousDiggGoogleStumbleuponRedditTechnoratiYahooBloggerMyspace

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *