Milorad Pavić: Terazije

TerazijeBeograd1932Nailazio je oktobar u znaku vage, kada se snovi ispunjavaju tek posle smrti sanjača. Bio je dan kao stvoren za subotu, a bio je četvrtak. Vraćajući se s posla u Čika Ljubinoj ulici dvoumio sam se da li da nastavim gradskim prevozom ili da produžim preko Terazija peške. Tamo je u ovo vreme, kada se izdavačke kuće i redakcije prazne, uvek bilo ponekog s kim sam mogao popiti vruću rakiju pre ručka. Odlučih se za ovo drugo rešenje i već kroz izlog gostionice „Dušanov grad“ opazih kako se pije kuvano pivo i služi na istom pivu kuvani kukuruz. Osetio sam miris vrele pivske pene i ušao. Za jednim od stolova sedeo je Dobrica, i ja, sedajući do njega, opazih kako mu se osmeh dimi od piva. On pruži ruku i ja mu pokazah knjigu koju sam nosio. Kose pale po naočarima kao poleglo žito osmotrio ju je očima koje gledaju iz ušiju kao da ih je razmakla široka misao praveći sebi mesta na licu. Knjiga se zvala Poreklo kineskih brojeva i ja mu skretoh pažnju na objašnjenje o broju dva, koje je bilo ilustrovano sledećim primerom: dva potoka teku u suprotnim smerovima u istom koritu; u jednom od njih sedi čovek koji je na obali skinuo svu svoju ratničku opremu i prsten i sve sem prstena zakopao. U drugome potoku sedeo je drugi čovek okrenut u suprotnom smeru, u smeru oticanja svoje vode. On se spremao da navuče opremu i prsten. To su bili činioci broja dva. Taj broj je i kasnije tumačen slikom dva kamena pri čemu je na jedan od njih silazila zora, a na drugi padao suton. Njihove senke bile su identične. Broj četiri bio je prikazan u obliku žene koja sedi pod svojom kosom kao u šatoru. Objašnjenje o broju jedan ja nisam mogao da nađem u knjizi, ali je ono bilo ilustrovano crtežom na omotu. Tu je bila naslikana jedna figura (za nju sam znao da predstavlja Budu) i na toj figuri su stajale mnogobrojne druge figure održavajući ravnotežu u najneobičnijim položajima, pri čemu je i sam Buda sedeo naopačke držeći na temenu sebe samoga i sve ostale na sebi. To je bio simbol broja jedan.

Sve priče

Sve priče

Sve vreme dok sam pokazivao knjigu, vrzmalo mi se po glavi da ima nečeg čudnog u tom razgovoru. A sada, kada je bio završen i kada je Dobrica ustao da plati, ja sam shvatio. On je u kafani razgovarao na jeziku koji ja nisam razumeo. Očigledno, ni on nije shvatio ni jednu jedinu reč od onoga što sam rekao. On je otišao, a ja sam pozvao gostioničara da proverim nije li me sluh varao. Ne, nije moglo biti sumnje – ni gostioničar nije razabrao ni slova od jezika na kojem govorim. Obratio sam se najbližem posetiocu i rekao mu ljubazno, ali pravo u lice:

– Kurvo!

On se predusretljivo nasmejao i klimnuo mi glavom. Ja sam izleteo napolje ne shvatajući ništa.

Išao sam onom stranom trga koja poslednja prima svetlost sa zapada, kada osetih da mi neko s leđa u hodu priđe sasvim blizu, naglo mi stavi prst u uho, i za taj kratki časak dok sam bio gluh, pokuša da mi veže dlaku kose u čvor. Ja se okretoh i udarih šamar pre no što spazih koga udaram. Udareni je imao jedan obraz crven kao krv, a drugi beo i ja poznadoh u njegovoj bradi Sašu Petrova. Htedoh da mu se izvinim, i zbunjeno zastadoh, ali se on ponašao kao da uopšte nije osetio udarac sve dok jedna od prolaznica ne uzviknu:

– Gle, udariše naletnika!

On se tada trže i ja videh kako odjednom dobi dve senke i kako mu pojas pade pod kolena. Meni se tada učini da sam se prevario i da to nije Petrov i produžih put, kada on potrča za mnom, oslovi me po imenu tražeći da mu udarim i drugi šamar, pružajući mi i levi obraz i vukući me za kapu. Ja se zbunih još jednom, a on je objašnjavao izvinjavajući se, da je on tu da četvrtkom za potrebe „Zlatarne Celje“ prolaznicima otvara rupice na ušima za minđuše. Pri tome se, poveravao mi je on, da ne bi bolelo, drži prst u uhu jedan trenutak, a potom kroz rupicu, da ne bi zarasla, protne dlaka i veže. I doista, on mi pokaza malu zlatnu iglu koja mu je bila načinila ranicu na dlanu. U tome zamakosmo sa Terazija prema Skupštini gde on najednom stade. Pred nama se behu isprečile naše senke; ja zakoračih u svoju, a moj saputnik se ne usudi da pogazi svoje dve senke, nego ostade iza njih kao iza vode dovikujući mi očajno:

– Imajte milosti, vi ste nam dužni šamar! Kud smo sad spali ovakvi, ni uzmi ni ostavi!… Ali upamtite, doći ćemo mi po svoje kad-tad! Kad-tad! – dovikivao je čovek sad već gnevno kroz svetinu koja se obazirala. – Ako ne verujete, pipnite uho!

I zbilja, ja pipnuh obušku i nađoh rovašeno. U uhu mi je bila rupica, a u rupi vezana dlaka moje kose. Htedoh da je otkinem, kada pade prva kap kiše. Bilo je oblaka kao pečuraka po nebu i gore u redakciji „Dela“ upališe svetlost. Pomislih da je to učinio Jovica Aćin, kad se provala oblaka spusti na Terazije. Htedoh da siđem u podzemni prolaz, ali dok si se ujeo za jezik on je bio pun vode i ja, umesto da se sklonim u njega, moradoh brzo napolje. Tada se nađoh na drugoj strani trga kod hotela „Moskva“. Kapi su dobovale po automobilima u prolazu, a potom se stuštilo takvo nevreme da se mlaz iz lule na terazijskoj česmi nije razaznavao u vodi kiše. Odjednom je sve opustelo kao u svitanje i jedino sam ja ostao sklonjen pod jednim velikim stablom kraj česme. Bujica sa Terazija slivala se poput vodopada niz padine ka reci. Mali park, zajedno sa stepeništima, sa klupama i rastinjem bio je poplavljen tako da se nije videlo gde su staze, a gde travnjaci. Tamo, u dnu parka, uz jedan stub sa svetiljkom na vrhu, stajala je u vodi do kolena Olja Ivanjicki, mahala rukavicom i vikala mi nešto kroz kišu, i to bi dopiralo do mene kada bi vetar procepio vodeni mlaz.

– Poznajete li ovo mesto? – vikala je ona. – Molim vas, govorite mi kuda da pođem da bih došla do stepenica. Ne mogu da se orijentišem. Vi odozgo imate bolji pregled!…

Jasmina Mihajlovic, Milorad Pavic i Olja Ivanjicki

J. Mihajlović, M.Pavić, O. Ivanjicki

Shvatio sam šta traži od mene i počeo da joj dovikujem uputstva, a ona je, slušajući me, polako krenula. Najpre sam joj rekao da skrene levo od svetiljke, jer pred njom se nalazio travnati breg klizav, pod vodom. Ona me je poslušala i skrenula levo, ali joj je voda odnela jednu cipelu čim je zakoračila naviše. Jednu crvenu cipelu sa potpeticom poput drške na vinskoj čaši. Ta cipela je poletela niz mutnu maticu, zaustavila se na jednoj rešetkastoj ogradici i tu se počela okretati kao točak na vodenici. Olja Ivanjicki je nastavila dalje ne obraćajući pažnju na to. Nalazila se kod levog kraka stepeništa. Doviknuo sam joj da se uhvati za šiblje i polako se počela uspinjati stepenik po stepenik, ali se šiblje povremeno lomilo, ona je gubila ravnotežu i vraćala se za jednu stepenicu natrag. A potom sam joj predložio da se prihvati klupe, koja je virila iz vode. Ona je to i učinila. Međutim, njen šal se zakačio za naslon na klupi, i ona je držeći se tog naslona nastavljala vukući za sobom šal koji se tako zatezao sve jače oko njenoga vrata. U trenutku kada sam shvatio da je šal guši, pružio sam ruku da joj pomognem, jer već je bila blizu, sasvim blizu mene. Dodirnuo sam joj prste i u šaci mi je ostala njena rukavica. I odmah sam osetio vodu visoko, visoko iznad kolena. Stajao sam kod svetiljke u najdubljoj bujici na dnu parka, sam samcit, kraj mene na ogradici još se obrtala moja leva cipela u slapu vode, a za mnom je ostajalo polomljeno šiblje za koje sam se očigledno do maločas pridržavao silazeći niz stepenice. Šal mi je bio čvrsto omotan oko vrata i zakačen za klupu gušio me vukući na suprotnu stranu, a u ruci mi je još uvek bila moja rukavica. Gore, kod česme nije bilo nikoga…

moskvaOdjednom, donji sloj oblaka je otišao i malo srebrne svetlosti sišlo je na trg. Sa osećanjem kao da sam ugrizao breskvu ili miša za leđa, izišao sam po toj svetlosti na čistinu, iscedio nogavice i rukav koji mi je bio ovlažen i ušao u kafanu „Moskva“ da sačekam dok bujice ne oteku pa da siđem po drugu cipelu. Uzeo sam čaj, raširio kaput po stolici i tada prvi put osetio svrab na ovlaženoj ruci. Svrab je razgovor sa smrću – pomislio sam – treba ga uzeti u obzir. Preko svraba naša nam smrt šalje neke poruke i znake i kada se počešemo, ostaje zapis noktom. Pa ipak, nisam obraćao pažnju na ruku i gledao sam kroz prozor. Promicao je opet svet, reči u razgovorima su se dimile i prolaznici su zagledali stakla kafana kao da su izlozi sa živim lutkama. Prošao je Vasko, vraćajući se iz „Nolita“, sigurno u nameri da kupi cigarete i ja sam mu kucnuo u prozor kašičicom. Okrenulo se nekoliko prolaznika i on me je spazio. Mahnuo je rukom, počešao obrvu, i odmah počeo odmotavati šal, rešen da uđe. Nosio je teške podočnjake kao pune meda i znao sam da mu je dan dvaput mlađi od moga, jer je imao tek četiri budna časa. Seo je do mene, naručio je bokal crnog vina i kiflu. Iskolačeni pogled zalepljen za vrh kifle umakao je u vino, zatim ga sunčao uz prozor na zubatom suncu što se probijalo i najzad ga sušio na mom pogledu, piljeći kroz mene nekud daleko, koristeći moje oči kao puškarnice. Sve vreme je govorio. Mogao je žvakati dva zalogaja, pasulj i krompir da ih u ustima ne pomeša, tako je bio miran.

– U proteklome ratu – glasila je njegova priča – u logoru na Banjici našla se jedna mlada žena sa Dorćola, optužena kao pripadnik naprednog pokreta, što se, kao što je poznato, kažnjavalo smrću bez mnogo isleđenja. Kada je privedena, ona je imala u organizaciji kojoj je pripadala još dve njoj poznate osobe. Jedno je bio njen prijatelj koji je nosio ilegalno ime Samač, a drugo je bila njena najbolja prijateljica iz škole, čije je ilegalno ime bilo Ljubica. Kada su devojku uhapsili, žbiri nisu znali koga imaju u rukama i ona nije htela ništa da im kaže, pa ni svoje ime. Pošto joj je izrečena smrtna presuda, pitali su je hoće li da umre bezimena. Ona je odgovorila da neće i rekla umesto svog imena i prezimena ime svoje najbolje prijateljice i prezime svog verenika i streljana je kao Ljubica Samač. Otišla je u smrt pod imenima onih, koje je najviše volela, zaštitivši ih tako u poslednjem času. Jer, na taj način su se na listi streljanih našla imena onih koji su, u stvari, još bili na slobodi i dejstvovali…

– Šta veliš? – pitao me je Vasko završavajući priču i gledajući kako njegova kifla polako upija vino. Imao je pod sedom kosom drugu, crnu, i u tom času ja sam se odjednom setio da je Vasko umro dve godine posle mene i da to preda mnom nije mogao biti on.

Ako je tako – pomislio sam – onda ni ovaj drugi, što sedi u „Moskvi“ za mramornim stolom i suši moje rublje ne mogu biti ja. U tom trenutku ruka me je zasvrbela po drugi put. Raskopčao sam vlažnu košulju i počešao se. Znao sam, pet prstiju ostavilo je pet tragova na mojoj ruci kao pet slova. Zapis noktom. Možda bi trebalo pročitati taj zapis noktom, pomislio sam i pogledao svoju ruku. Iz mog rukava je virila i počivala na mramornom stolu restorana „Moskva“ duga i tamna kao zift ruka, ružičastog dlana i vitkih, odnegovanih senegalskih prstiju koji su bili potpuno crni. Nečija tuđa ruka.

I ja shvatih da smo i mi pomrli pod tuđim imenima, pod imenima neznanaca, koji, evo, sada štićeni našom smrću bezbedno žive i dejstvuju.

 Milorad Pavić,

Zbrika “Sve priče”, Zavod za udžbenike, Beograd,2008.

potpis

Podelite ovaj tekst

DeliciousDiggGoogleStumbleuponRedditTechnoratiYahooBloggerMyspace

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *