Milorad Pavić: Jedanaesti prst

Priču Milorada Pavića ilustrovali smo neobjavljenim crtežima Arsenija Jovanovića, nastalim u dugim časovima montaže u studiju X Radio Beograda, tokom rada na režiji Hazarskog rečnika za radio program u Beogradu i Ljubljani. Radio-drama Hazarski rečnik, u režiji Arsenija Jovanovića i u dramatizaciji legendarne Nade Depolo, predstavljena je u Informativnoj sekciji dramskih programa za inostrane goste na Festivalu jugoslovenske radio-drame oktobra 1986. u Ohridu; nagrađena je na konkursu Radio-Beograda za najbolja godišnja ostvarenja novembra 1986. u Beogradu povodom Dana Radija; prevedena je na slovenački, engleski i francuski jezik. Uloge tumačili: Stevo Žigon, Eugen Veber, Jovan Milićević, Ljiljana Dragutinović, Gojko Šantić, Ivan Jagodić, Branislav Jerinić, Enver Petrovci, Radmila Andrić, Milan Mihailović, Miodrag Radovanović, Nikola Kostić, Mihailo Janketić, Branislav Lečić, Petar Banićević.  

 Milorad Pavić i Arsenije Jovanović družili su se u Beogradu i Rovinju. Pavićeva kuća u Rovinju prodata je u vreme rata u Jugoslaviji, a Arsenije Jovanović i danas živi na relaciji Beograd-Rovinj.

Jedno sećanje Arsenija Jovanovića na Milorada Pavića:

“Posle jedne večere kod mene u Rovinju, pošto sam bio pročitao jednu od prvih knjiga ili možda baš prvu – rekao: kad Vam ovo budu preveli na engleski obilazićete planetu, Cici! – Kasnije mi je pričao kako se toga setio, u vreme kad je potpisivao Hazarski rečnik u Njujorku –  a ja režirao  radio Hazarski rečnik i u dugim časovima montaže crtao parodije na Hazarski rečnik.

Druga epizoda koje se sećam u vezi sa Pavićem: sreo sam se sa M.B. u Knez Mihailovoj, u ruci sam držao jednu Cicijevu knjigu, a nadasve kvarni MB (ne mogu da se uzdržim a da to ne kažem) rekao je – A što će ti to…”

 

Jedanaesti prst, zbirke Gvozdena zavesa i Erotske priče

Posveta Arse jovanovica(Jedno pismo mrtvima)

Velesvijetlomu i plemenitomu i svake časti i časne hvale dostojnomu Gospodinu Knezu i gospodi dub­rovačkoj i mojemu uzdanu i dragome prijatelju Barnardu Rišardi poklon. I Bog vas veselio i u gospodstvu uz­držao. Ja vam, Kuvelja Grk, pisah na zapovijed stojeći među dva mača i dva krsta, iz Novoga na 6. aprilija 1667.

Vaše poštovano gospodstvo, đavola niko nije video, ama su ga dobri ljudi izmislili i nemojte se čuditi ako vam ova knjiga ne odlegne kao dosadašnje. Ko ume krst okrenuti dobiće sablju, a Vi, ako vam u prvi mah ovo pismo bude na smeh, nemojte se ni od smeha uzdržavati, jer malo smeha pod ušima nikad ne škodi, no veliki smeh uzdržite, jer se od njega glad tanji i jesti ne može. A u pravo vreme, kad su uši daleko a oči blizu, doći ćemo i na stvar koja se tiče Vas, svijetla i vele hvaljena gospodo. Samo vi stojte na čemu ste, dok ne zgotovim ovo pismo. Ono će vam se učiniti nenalik na ranija pisma bar trikrat dok ga ne dočitate. A bilo bi vam, može biti, još neobičnije, da u mojoj ruci ne stoji samo pero, a u vašoj, kao vazda, moja glava.

Nemojte predmnijevati da sam se u rasipanje dao i da skupu kopču na cipeli nosim što vam srebrom i gvozde­nim perom pišem. To je od muke. Bor ne stoji što nema bure, nego što ga suprotni vetrovi na mestu drže. Is­tina, neće me sahraniti u onijem haljinama u kojijem me ubiju, no ovako pisanje nije od imućstva: vid me izdaje i bliži se kraj našim poslovima i mojim pismima. Mo­raćete nekoga drugog platiti da Vam iz Novoga izveštaje o turskim stvarima nadalje dostavlja, jer dok smo jaki vaši smo, to znam. Naslagao sam muškog i ženskog dr­veta na vatru, grejem godine, pečem jaja u pepelu i pišem umačući pero jednom u sveću, drugi put u barut razmućen srebrom. Povlačim polako dok mi pero svetli pred oči­ma, a kad utrne ono, i u meni vid utrne, te opet s perom moram u sveću… I tako nastaje ovaj potonji list. No mrak je, ja se uzdam, samo odsustvo svetlosti, ko što su bol i zlo odsustvo Dobra, i nisu istinski i opredmećeni.

MadjionicarKurogrizVi znate, Vaše poštovano gospodstvo, da sam u našoj porodici evo ja sâm treći Kuvelja što je na vernoj Vam službi i da još ded mi Miho i otac Ivan slahu izveštaje o turskim stvarima ispod zemlje iz ovih strana koje se turskim zovu u ruke presvijetlih kneževa i gospode dub­rovačke, koji su vama, može biti, dedi i očevi bili, eda bi vam se država u gospodstvu uzdržala, a naše reči bar na vašim širinama slobodno otpočinule. Vi znate da je moj otac Ivan podjednako otkupljivao od Turaka i naše grčke i vaše rimske krstove da ih u kazane ne prelije­vaju, i da je verno izveštavao o svemu što se u turskoj carevini priključuje, dok mu nije ušao u krv jedan od Šabanovića, beg novski Rizvan Šabanović, načuvši da su knjige vama priticale od Kuvelja. Tada je otac znao da se niko ne može za dlan ujesti; seo je na jedan uskočki brod i nestao iz Novog sve dok nisu zavladali jovanski mrazevi. Kada se na obrazu više nije mogla ruka osetiti, on se sa uskocima skloni u jednu crkvu pustolinku na Orjenu (bežeći što dalje od manastira Savine gde sam ja u to vreme učio pismo). Da bi preživeli, izvade oni najpre kundake iz pušaka, raskuju ih i popale, a kad to izgore, da bi se spasli od ciče, počnu i drvo sa crkve i ikone malo pomalo paliti i grejati se krsteći se i zari­čući da će lepšu crkvu podići čim do proleća i do ve­sala dođu. Ivan Kuvelja skupljao je sneg po planini u svoj ogrtač, silazio u bezvodna naselja i ustupao ga ženama da tope vodu, sve zarad kore hleba. Kad je video da se u greh ogrezlo, a da zavet neće imati ko da ispuni, siđe on tajno jednog jutra kroz vejavicu s planine u Novi. Ode pravo na pristan, napije se mora, pa kući, otvori skriveni ćemer s dukatima pripravljenim za moje škole i prehranu, i kao što Vaše svijetlo gospodstvo zna, pošalje kesu zla­ta svome dragome prijatelju i vašem vernom dragomanu Stijepu Baci u Dubrovnik, s molbom da je prati u Carigrad i da kupi glavu onoga bega Šabanovića što mu je u krv bio ušao. Pisao vam je tada Ivan Kuvelja, moj otac, i molio: „Kesu zlata pošaljite kud vam je drago: ili u Stambol kao „kolač“, da se tamo uzme begov život, ili u Ulcinj kojem od Saracena, da uzme moj. Ovako više ne ide; dva se noža u istoj čizmi ne drže…“ Vi znate sami, Vaše poštovano gospodstvo, najduža obrva se čupa, a trepavica najkraća; neću vam ja pričati šta je posle bilo i kako je stigao u Sarajevo gajtan iz Stambola za novskog bega Šabanovića i kako je beg udavljen i zavijen u šator vraćen iz Sarajeva. Vi to znate bolje od mene. Hoću da vam kažem kako su iste noći javili bratu begovom Begzagi Šabanoviću u Trebinje da pođe ovamo i kako je Begzaga pao u zahod sunca odmah u prvu srijedu u Novi i proja­hao s ženom sokacima bez ikakve korote na konjima pod rahtovima srebrnijem, i kako je duvan pušio jašući i kićanku nije sa sablje i s koplja skidao, tvrdeći stalno da nije onaj zao glas istina, nego dušmanske reči, koje mu iznose do ušiju njegovi krvnici turski i kaurski. Tako je jahao sa svom svojom čeljadi bez ikakva znaka žalosti kroz svetinu koja je po ulicama njegov dizgin dodavala od ruke do ruke, dovikujući saučešća i želje da mu je glava zdravo. A on je opet odgovarao kao i putem:

– Ja ne imam rečenoga glasa, niti će gospoda dubro­vačka tako nam u krv našu uljesti na konšiluku, zašto će i oni posledak smišljati, jer će se rečena stvar os­većivati s kojim bremenom…

HazardskiKuracIzStudijaXA kad se našao u kući matere, brata i ostale im rodbine, i njima je rekao da neće ništa biti istina, mada je brata onako već video uvijena i doneta iz Sa­rajeva. Tako ni oni iz kuće ne dadoše znaka žalosti. Tek sutradan, u četvrtak, kad ovde pred gradom osvanu jedan čovek s knjigom nekoga prijatelja Šabanovića iz Mostara, u kojoj se poručuje da je beg doista pogubljen po zapovesti iz Stambola, i kada se po Novome rašču glas: „Ne svađajte se s dubrovačkom gospodom jer veš­to učinište bega Šabanovića pogubiti š njih veli­cijem blagom, koje veziru dadoše“ – u kući ubijenoga sve se uzbuni. Počeše plač i žalost činiti, u korotu se stavljati, a konjima odrezaše grive i repove. Mati mu se ogrte pokrovcem konjskijem i likom opasa, a brat se begov razbole i zatvori u kuću, gde ogledala okrenuše zidu i počeše kuvati alve i deliti ih s novcem za pokoj duše begove, šaljući mlađe da podižu u okolini česme po mostovima s imenom ubijenog.Tada moj otac Ivan svoje pero i vašu hartiju predade meni, a sâm se najmi u prvoga brodara što je hodočasni­ke prevozio za Jerusalim i sveta mesta kao provodnik. Kako se tada otisnu iz Novoga ne videsmo ga ima već da je kamen od vetra smršao, a more se ugojilo na kiši. Odsedao je u manastiru sv. Fekle u jerusalimskoj arsani, gde su naši brodovi pristajali, a poklonici se obično pred put po Palestini odmarali i opremali vodičima izrađivanim u tamošnjoj pisarnici. Slao je ponekad pismo ili novac brodom u Novi meni, koji tek što sam se bio zamomčio i počeo vam pisati prva duža pisma, jer na koje kopito se cipela napravi na ono se i gazi. Tih godina ja sam još izlazio u novsku luku u vreme kada su se hodočasnički brodovi vraćali u zimovnik, da kra­dom od Šabanovića pod Kaili kulom čekam oca.

Jedne od tih godina uzaludnoga čekanja, siđe sa broda među ostalim putnicima i jedna žena. Bila je od onih pobegulja s ostrvlja gde nema muškinja, što se zadovolja­vaju iznajpre živom jeguljom, a prvom prilikom ukrcaju na pokloničke galije pa se u početku iz zadovoljstva, a potom za hranu i nagradu počnu baviti prodajom onoga što nisu kupovale. Neka mi oprosti Vaše poštovano gospodstvo, ja se u to vreme još nisam mešao s ženskinjem i nisam još znao kakvu nesreću nosim kao jedanaesti prst ili treću nogu podvezicom pričvršćenu uz butinu. Ali, koplje se u vreći ne da sakriti. Te večeri umesto oca ugle­dah nju kako silazi s broda i dopade mi se njena kosa, koju je neprestano žvakala kao da je gladna, ali ne hleba. Tek kad u skoku dodirnu zemlju, ja videh da rukama pridržava grudi i zapazih ih istoga trena kad i ona ugleda mene. Ona je išla napred, a ja za njom i obzirala se sve dok ja ne bacih dukat preko njene glave u prašinu pred nju. Bila je već noć i bili smo sami na slanoj zemlji. Ona stade na zlatnik kao da ga ne vidi i učini se za tren kao da će ga proći, ali ne podiže nogu, nego se u poslednjem trenutku okrete. Pogleda me bolje i reče samo tri reči:

– Ti si Kuvelja?

Hazarsko jaje (2)Tako poznadoh da je sa broda kojim je plovio moj otac. Potom bez reči izvadi sisu i pokaza mi kako može sti­dak dojke da stavi samoj sebi u usta sve do venca. U tom času na meni puče podvezica, osetih oštar bol i nešto toplo poteče iz mene, slatko i izmoždujuće kao krv. Jed­va se zadržah da ne padnem, a ona mi brzo priđe, otpasa me i tiho kriknu u šaku kada me celoga vide. Potom uze dukat, stavi ga među zube i tako me poljubi rekavši da je sutra čekam u luci na brodu, ako ga imam. Kada je oti­šla, jedva sam shvatio da mi je u ustima ostavila dukat.

Sutra dan nije došla sama. Dovela je sobom još jednu ženu njenog posla i njenih godina, možda nešto mlađu. Ja pak, nisam više mogao nositi svoj jedanaesti prst kao dotad za podvezicom, nego sam ga opasivao širo­kim pojasom i po prvi put sam mu našao mesto na kojem je i sad, dok vam ovo pišem, između pištolja, handžara, divita i dukata zadenutih u silav. Kada smo se sreli, Je­risena Riznić (žena s galije tako se zvala), dala je znak prijateljici da raskopča prsluk, a meni je malo razvila pojas. Ja sam gledao devojku, devojka je gledala mene. Ja sam video njene male sise pretvorene gotovo cele u veli­ke ljubičaste oči, koje su imale boju njenih pravih očiju. O ušima umesto minđuša imala je zvončiće, koji su po­katkad tiho zvonili na vetru. Razroke oči njenih prsa gledale su u vis, u nebo, jedno na severoistok, drugo na jugozapad, za pticama, oblacima i svetlošću, kao da se mole, a njene prave oči, gledale su nadole u mene, u pojas, gde je među divitima i kesama stojao moj jedanaesti prst uspravno kao drška noža osećajući sve četiri strane sveta na sebi. Tada je devojka ne obraćajući se meni mir­no i odlučno rekla Jeriseni Riznić jednu jedinu reč:

– Ne.

– Dobro – uzvratila je Jerisena – ne moraš, ali os­tani s nama da meni pomogneš.

I tako smo pošli sve troje na brod. Obe su se smejale što u njemu nema nijednog kreveta pod palubom koji je postavljen popreko i objasnile mi da su navikle da se vole na talasima i da je to mnogo lepše nego na zemlji i rekle su mi u šali da će moju decu sad praviti more koliko i ja. A potom su učinile nešto što smo kasnije više puta ponavljali utroje, i što Vašem poštovanom gospodstvu neću pominjati iz želje da ne pomislite da sve ovo pričam iz bezočnosti, zato što su mi usta puna vetra i da lud kamen nosim pod kapom. Tek toliko vam moram reći, jer to je važno za stvar kojom se ovde bavi­mo, da sam imao pravo opštiti samo sa Jerisenom, ali da do njenih lepih grudi nikada nisam došao od njene saputnice, koja je uvek ležala između nas, kako ne bih povredio Jerisenu svojim jedanaestim prstom, za koji sam tek tada jasno shvatio da je ženama gori od sablje, a meni opasniji od ognja. Tako sam imao uvek samo dopola onu, koju sam imao, i samo od pola onu drugu, koju nisam nikad imao i za koju sam s vremenom shvatio da je u stva­ri više želim od Jerisene. Otada ja se ne smejem više ni u svoj džep, a nijedna mi godina do ove sadašnje, ne beše skupa kao ta. Pa ipak, sve je to gotovo zaboravljeno i ja se Vašem poštovanom gospodstvu ne bih obraćao i ne bih se sada ni sećao svega toga, da nisam ubrzo čuo da je u Korintu Jerisena s proleća sledeće godine ro­dila muško i da nisam posle toga sumnjajući pomalo da bi moglo biti i moje, detetu slao tromesečnu pomoć, u stvari deo onijeh škuda, koje mi je Vaše gospodstvo upućivalo kao uzdarje i plaću za moja pisma sa turskih granica. Za uzvrat od Jerisene sam tražio samo jednu stvar: da dečak kad poraste nauči da piše. Jer, trud­na su vremena: prebaciš levu nogu preko desne, biju te Turci, desnu preko leve, Mleci te biju, a iz jezika, ko iz konjskih žvala, nikoga da te pusti i da ti presvuče ime, do Vi, svijetla i slavna gospodo i Vaše gospodstvo.

U međuvremenu, ja sam pak, živeo sâm kao kućna senka pojeći se poput divljači uvek na drugoj vodi, ponajviše i ponajčešće među pobeguljama, jer mi je postala strast da čekam brodove i biram na njima putnice. Na moje ve­liko čudo, one su najčešće odbijale da prime nagradu i ja sam i dalje živeo u nedoumici jer im posao sa mnom, ma kako vešte bile, nije mogao biti lak. Jednoga dana, pre četiri godine, otprilike, bio mi je iz Korinta sti­gao jedan smotuljak vune i u njemu lepo ispisana knjiga. Uz nju je išlo pismo koje je diktirala Jerisena Riznić i u kojem se kaže da je moj uslov ispunila i da mi se šalje knjiga koju je ispisao njen sin Vid. Sa neiskazanim ne­strpljenjem otvorio sam knjigu i počeo da je čitam. Bio sam začuđen čitkim pismom, lepom uglastom ćirili­com, i još više sadržajem knjige. Otvorivši knjigu, prvo na šta sam naišao, ovako je glasilo:

VremeNajboljeVidljivostiHazardskePicke (1)Galija kapetana Vicka Ustalića na deset vesala iz Perasta Godište 1666. Vasilija Filaktos. Nije Grkinja. Cena 12 groša. Oko 17. godina. Može se kosom opasati. Može se čaša vina nasuti i popiti između njenih dojki, a da se ni kap ne prospe. Stomak sav staje u šaku. Laka na zadovoljstvo koliko i na suzu. Osobito od­govara čoveku srednjeg rasta, užih bedara, širokih dla­nova i ne mnogo semenjivu, koji se navikao da češće žena njega voli, nego on nju. Ko ne trpi žene koje su opštile s obrezanima, može se pouzdati u nju…

To je bio u stvari cenovnik, ali cenovnik posebne vrste. U knjizi je bilo označeno oko dvadesetak imena brodova, pod imenom svakog broda stajala su imena de­setak žena, uz svako žensko ime cena, a uz cenu njeno obrazloženje. Tu je bio opis izgleda „pobegulje“, a potom tajne podrobnosti i veštine kojima raspolaže svaka od njih, kao i propratna preporuka. Zapanjen i zbunjen, ja sam ipak rešio da se uverim je li pisac knjige stvarno moj sin. Žurio sam da proverim tu stvar, jer baš u to vreme nekako, počele su mi jako popuštati oči, mada sam inače ostao u snazi. Izračunao sam da je Vidu ove jeseni moralo biti oko 18 godina i poslao sam glas Jeriseni s molbom da mi prvim hodočasničkim brodom koji dolazi preko Korinta pošalje Vida na kraće vreme.

Kao nekada očev brod, čekao sam sada na obali kra­dom od Šabanovića galiju s Vidom. Bio sam uznemiren i pokušao sam da uhvatim zrake zalazećeg sunca pod krst katarke jednog broda izvučenog na obalu. Hteo sam da zaklonim oči iza tog krsta, ali nisam uspeo; zraci su svaki čas iskakali čas preko, čas ispod prečage i ja sam shvatio da drhtim. Kada je galija u sumrak pristala, iz nje je umesto Vida izašla među ostalim putnicima jedna veoma mlada žena, koju sam odmah zapazio jer se držala za grudi u trenutku kada je iskočila na obalu. Potrčala je ispred mene držeći se svejednako za dojke i obazrela se, a ja sam, kao nekad, bacio dukat preko njene glave na put pred njom. Stala je na njega nogom i okrenula se. Pla­tio sam je za tu noć ali sam joj dao još toliko za jednu sledeću, no ne sa mnom. Objasnio sam joj da za tu drugu nagradu treba da ode na Korint da potraži Jeriseninog sina Vida i da legne s njime.

– Sad si bila sa mnom – rekao sam joj na rastanku – i znaš me. Pošto legneš s Vidom, znaćeš obojicu. Ako budeš mogla da proceniš da li je on moj sin ili nije, vrati se natrag i dobićeš i u jednom i u drugom slučaju još toliko koliko si dobila. Ako mi je sin, dovedi ga, ako nije, ostavi ga gde je. Svakako neka dvostruka kapa na njemu jeste…

Kada je žena pristala i otišla, ja sam se najzad smi­rio i počeo da pišem Vašem poštovanom gospodstvu u Dubrovnik srećan što mogu moliti presvijetlo vi gospodstvo za milost, eda Bog da i blažena Marija da dočeka moj sin da vi bude na službi bolje nego vi ja, sluga ponižena, Kuvelja Grk. I srećan da se nit naše porodice ne prekida kao da je skvašena ličina i da će u službi vaše presvijetle republike biti još jedan Kuvelja, četvrti u ovom stoleću, moj sin Vid. A ja ću na laktove oči, pa iz jedne bolesti u strah od druge. Čekao sam samo potvrdu i njegov dolazak, pa da vam pismo već gotovo pošaljem. No, morao sam ga izderati, makako da mi je teško palo sastaviti ga sa ovim isceđenim očima. Jer, tek što je ono bilo gotovo, iz Korinta se vratila devojka s broda i podnela mi izveštaj u dve reči:

– Vid nije tvoj sin. On je sin tvoga oca Ivana Kuvelje. A ti – rekla je – ti ne možeš imati dece.

BratOdStricaPrincezeAtehKada sam je preneražen upitao otkud to tako pouzda­no zna, ona je odgovorila da zna, jer je i nju samu meni poslao moj otac, Ivan Kuvelja iz Palestine, i platio joj unapred da legne sa mnom, pošto je najpre bila sa njime i on ocenio da je vredna toga. Postupio je s njom kao ne­kada s Jerisenom Riznić, i kao s mnogim drugim ženama, koje mi je unapred plaćene, godinama slao u Novi. Te žene, to je sada bilo jasno, održavale su u stvari jedinu vezu između moga oca i mene, a da ja toga nisam uopšte bio svestan, kao što su sada uspostavile dodir između mene i moga brata Vida. I tako, Vaše poštovano gospod­stvo, sluga vaša podnižena, ubuduće neće biti moj sin, nego moj brat Vid Kuvelja. Od vina trezan a pjan i slezan od tuge, čekam ga na pristaništu i drhtim tako da mi se obuća izuva. Želim mu da mu ime ne ostane pusto, a Vas Bog veselio i u gospodstvu uzdržao i onda, kad mene, Kuvelje Grka, ne bude da među dva mača i među dva krsta stojim i pero u sveću umačem. Nije ni ino. Iz potonulog dana ko neće u mrak skočiti?

U Novome, 6. aprilija 1667.

erotske priceP. S. Ovaj post scriptum ne piše Kuvelja Grk, nego dodaje pisac knjige Gvozdena zavesa koji živi tri veka posle Kuvelje, 1973. Prepiska dubrovačkih obaveštajaca-do­brovoljaca Kuvelja, koji su tokom XVII veka s kolena na koleno iz Herceg-Novog (sa tadašnje turske teritorije) obaveštavali Dubrovačku Republiku o prilikama u su­sednoj Otomanskoj carevini, čuva se i danas u Dubrova­čkom arhivu pod signaturom PR17 1942, 1 – 185. Pismo Kuvelje Grka, međutim, nikada nije stiglo u ruke dubro­vačkome knezu i ostalim kojima je bilo namenjeno. Ono je bilo pisano mrtvima. Baš u trenutku kada je nastalo, 6. aprila 1667. strašan zemljotres je razorio Dubrovnik i pobio prijatelje Kuveljine u njemu. Kuveljin brat Vid, tako nikada nije stupio u službu Dubrovačke Republike.

Milorad Pavić

Podelite ovaj tekst

DeliciousDiggGoogleStumbleuponRedditTechnoratiYahooBloggerMyspace

One Response to Milorad Pavić: Jedanaesti prst

  1. Veseli crtezi, moram priznati i pomalo drski, nasmejaste me, hvala sto ste ih objavili

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *