Jasmina Mihajlović: Živeti za književnost do poslednje strune svog DNK

foto Vican Vicanović, ©Legat Milorada Pavića

foto Vican Vicanović, © Legat Milorada Pavića

Zamoljena sam od strane Fondacije Račanska baština da priložim tekst koji se tiče života i stvaralaštva mog supruga – Milorada Pavića. Znala sam da to neće biti lak posao, s obzirom da je prošlo tek ili već devet meseci od smrti moga muža (jedna puna obrnuta „trudnoća”), ali nisam ni slutila da će biti tako teško. Bol za voljenim je kažu normalan, postoje čitave psihičke i fiziološke amplitude tuge, mada je meni ovaj tekst zbog nečeg drugog legao kao kamen na srce. Pre svega, kako da o nekom ko je do juče bio moja telesna realnost, pišem u prošlom vremenu?! Kako da pomirim suštinsku shizofreniju između privatnog i javnog? Kako da budem objektivna, a subjektivna? 

Bez obzira što sam se više od četvrt veka i profesionalno bavila stvaralaštvom, biografijom, bibliografijom Milorada Pavića, čini mi se da tek sada ništa ne znam o njemu. Bio je moj muž, moj ljubavnik, moj pisac i to je dovoljno da se bojim neobjektivnosti posle njegove smrti.

Najpre sam mislila da napišem nešto nalik prilogu za biografiju, da dam podatke o poslednjim godinama Pavićevog života, koje su bile za nas oboje jako teške zbog podmuklog podzemnog delovanja srpske književne sredine, zbog bolesti, nesreća, kontroverzi, a onda sam shvatila da bolujem od autocenzure. Međutim, kako je u mojim beletrističkim knjigama upravo biografski i autobiografski momenat igrao glavnu ulogu, zaprepastila sam se kako post moretem stanje bliske osobe može da izazove takvu suštinsku neslobodu govora. Daleko od toga da se bojim suda javnog mnjenja, da sam sputana bilo kakvim ideološkim konsekvencama. Ne! Sputana sam sopstvenim emocijama!

Zato je najbolje pisati o tome kako je Milorad Pavić pisao, stvarao, kako je izgledala njegova književna radionica, šta je bio zanat, a šta božiji prst.

Pavić je pisao rukom, a za zapisivanje je koristio beležnice bez linija i kockica. Bile su mahom male da mogu da stanu u džep, lepo dizajniranih korica. Jedino su „beleške” za „Hazarski rečnik” pisane u velikim sveskama nalik na debele knjige. Povezane su kod knjigovesca u grubo tkano platno nalik na sukno.

© legat Milorada Pavića

© legat Milorada Pavića

Beleške su raznorodne. Ili su ideja, ili rečenica, ili uputstvo za strukturu knjige, pokatkad shema ili crtež. Retko kada je kontinuirani rukopis od nekoliko strana. Ti zapisi bi uvek započinjali crticom, a kada bi bili iskorišćeni, dodavao je uspravnu liniju i taj znak „plusa” bi potvrđivao da je misao našla svoje mesto u finalnom rukopisu.

Osim beležnica, svaka tuđa knjiga koju bi čitao prepuna je njegovih rukopisnih rečenica. Neke se odnose na samo štivo, mada je većina vezana za ono što bi on trenutno pisao. Knjiga je služila kao inspiracija, podsticaj. S obzirom da je bio strastven čitač celog života, mogu slobodno da kažem kako naša kućna biblioteka zapravo cela predstavlja rukopisnu zaostavštinu Milorada Pavića.

Moram da se osvrnem na Pavića i kao čitaoca. Bio je potpuno zaluđen čitanjem. Kad zatvorim oči gotovo da ne mogu da ga zamislim bez knjige u rukama. I pored zavidne biblioteke u kući, pored knjiga koje smo gotovo svakodnevno na ovaj ili onaj način dobijali, on je kupovao u knjižarama knjige, ali mnogo više je zastajao kod uličnih prodavaca starih knjiga, razgledao i gotovo uvek pazario poneki primerak.

Bio bi očajan kada bi video nerazrezanu knjigu, neotvorenu. Stalno bi govorio kako je ta knjiga mrtvorođena, ako nije pročitana, ako nije nešto na njoj zabeleženo, pa makar to bio trivijalni spisak dnevne kupovine vlasnika, fleka od kafe, obrisi dna neke čaše Koliko god sam se ja „higijenski” užasavala pohabanih knjiga, toliko ih je on voleo. I gomilao ih.

Rukopis Hazarskog rečnika © Legat Milorada Pavića

Rukopis Hazarskog rečnika © Legat Milorada Pavića

Gotovo je neverovatno da je Pavić, veliki zagovornik elektronske knjige, neko ko je podjednako uživao u arhivama (stalno mi je govorio kako ti rukopisi ili knjige mirišu na biskvite), u mirisu svežih,novoštampanih knjiga, isto koliko i u svetlucanju elektronskih ekrana, u modernim tehnologijama.

Knjiga koju bi trenutno čitao, osim beleški, vrvela je od zavrnutih uglova listova, a pošto bi ga mrzelo da olovkom obeležava delove, rečenice koje ga zanimaju, radio je to noktom. Pune su nam knjige „nevidljivog mastila”, ureza njegovog nokta. Uvek bi čitao po nekoliko knjiga naporedo i gotovo nijednu nije ostavljao nedočitanu, ma koliko ga nervirala. Na moju primedbu da moderno vreme ne trpi rasipanje energije, odgovarao bi da je profesionalac, a ne čitalac amater. Često se sekirao kada bi mu se učinilo da će neki pisac „zabrljati” stvar sa zapletom, sa krajem ili nešto slično. Pošto smo imali rituale čitanja naglas, kada bi mi on uveče čitao ili direkt prevodio neku knjigu, često je dodavao svoje rečenice, praveći se tobože nevešt. Nekada bi mi trebao ceo „pasus” da shvatim kako ad hoc dopunjuje tuđu knjigu sopstvenim idejama.

Uvek je pisao običnom olovkom, zato što hemijska ili penkalo neće da pišu kad ih koristite ležećki. A najviše je voleo pljoštane, takozvane dunđerske grafitne olovke, koje ostavljaju mastan, debeo trag. Meni su ličile na krejon arapskih žena. Crn, podatan, strastan. Kada je u Francuskoj izašao „Hazarski rečnik”, Pjer Belfon, njegov tadašnji izdavač i zastupnik svetskih prava, kupio mu je skupoceno zlatno naliv pero. Prilikom povratka u Beograd, avionom, skladište mastila je zbog pritiska eksplodiralo, uništilo sako i od tada više nije koristio naliv pera. Govorio je da su guščija pera za pisanje mnogo bezbednija.

Milorad Pavić je primer pisca koji nikad nije sa sobom imao „zvaničnu” olovku kada bi bio u spoljnjem svetu. Uvek ju je zaboravljao kod kuće i silno se sekirao kad u datoj situaciji, a ta situacija se dešavala stalno, jer su ga neprekidno zaustavljali zbog potpisa, nije imao olovku. Opremila sam mu, kao savesna supruga, sve džepiće raznih sakoa lepim olovkama, ali ništa nije pomoglo. Odmah bi ih gubio.

©Legat Molorada Pavića

©Legat Molorada Pavića

Što se tiče pisanja, svoje beleške bi potom unosio iz svezaka i sa margina pomenutih knjiga u kompjuter. Polako bi gradio roman, priču, dramu, šta god bi bilo trenutno u radu. Često je pisao noću. Kada bi ga uhvatila kreativna začaranost, a to je bilo stalno, radio je do totalne iscrpljenosti. Nije bilo ni govora da bi poštedeo svoje zdravlje zarad pisanja. Često je izgledao kao neko ko ne može da se „skine” sa pisanja. Književni zavisnik. Milorad Pavić je bio apsolutno neko ko je živeo za književnost do poslednje strune svog DNK.

U mnogim izjavama, intervjuima, Pavić često govori sa iskrenom zapitanošću o tome koja će biti knjiga koju će poslednju čitati. Sada, na žalost, ja mogu da mu odgovorim. Biće to (bila je) „Travnička hronika” Ive Andrića. Iščitavana po ko zna koji put.

Polovina pripreme za pisanje nekog dela sastojala se kod Pavića od sakupljanja građe, teškog rada, istorijskog proučavanja, korišćenja raznih priručnika, mapa, atlasa, crkvenih kalendara, Vukovog Rječnika, Biblije, internet sajtova, slikarskih monografija, putovanja na mesto događanja, osluškivanja pijačnog jezika, razgovora po kafićima, da bi se to onda polako i vrlo sporo sklapalo u celinu. Druga polovina, o kojoj javnost gotovo ništa ne zna, a koja jeste Božiji dar, jesu Miloradovi snovi. Sanjao je mnogo, često, vrlo intenzivno. Pošto bi uvek popodne malo odspavao, da bi dobio kako je on govorio, dva dana u jednom, tada bi sanjao. Dakle, već u prvom dremežu počeo bi da se trza celim telom, gotovo su to bile konvulzije (neurolozi bi znali koja je to faza sna). Onda bi se brzo prenuo i svaki put mi rekao: „Ah, zadremao sam i sanjao čudan san”. Onda bi sledilo prepričavanje od pola sata neverovatnih perfektno zaokruženih celina, čije je sanjanje vremenski trajalo možda minut ili dva! Nikad mi nije bila jasna ta vremenska disproporcija.

Većina tih snova bi bila kasnije ugrađivani u tekst koji je pisao, sa vrlo malim stilsko-zanatskim intervencijama. Zato što su ti snovi, sami po sebi, već bili savršeno stilizovani. Snovi su mu bili čitavi sinopsisi, nešto za šta bi na javi bio potreban ogroman radni napor. Ali, daleko od toga da je stvaralaštvo Milorada Pavića produkt neiscrpnog bezdana nesvesnog. Na javi je bio vorkoholik, neko ko je pisanju prilazio gotovo sa vojničkom disciplinom i odgovornošću koja se graniči sa državničkom, a ne umetničkom.

Foto Dragan S. Tanasijević © Legat Milorada Pavića

Foto Dragan S. Tanasijević © Legat Milorada Pavića

Kada bi mi svečano rekao da je završio pisanje određene knjige, to je značilo u praksi da će još oko godinu dana raditi teško i naporno na rukopisu. A čak i kada bi predao knjigu u štampu, rad na rukopisu se tu nije završavao. Pavićevi izdavači su se užasavali svog pisca, jer su znali da će unositi izmene do poslednjeg časa, u prelome, u ponovljena izdanja, neprekidno. Starao se o svojoj knjizi zbilja do potpunog finala. Radio je sa tehničkim urednikom, lektorom, prevodiocem… Prevod svake svoje knjige koja bi bila na engleskom, francuskom, ruskom ili nemačkom prolazio je lično onoliko puta koliko je to prevodilac zahtevao. S druge strane, dešavalo se da kada stignu autorski primerci iz zemalja poput Jermenije, Japana, Koreje, Izraela ili iz Kine, uopšte ne možemo da utvrdimo o kojoj je knjizi reč ukoliko nema bar nekog podatka ispisanog latiničnim pismom.

Neretko mi je govorio da za njegovu književnu karijeru postoji jedan prelomni datum. I to ne figurativno, reč je o vrlo određenom danu. U rukopisu „Hazarskog rečnika”, na jednoj stranici piše: „Romanrečnik – odrednice, imena i događaji, mesta. Kada se rečnik pročita dobija se celina romana. „Zatim sledi beleška: „8. XII 79. uveče. Od sada se više ne bavim naukom o književnosti.”

Radi podsećanja treba reći da je „Hazarski rečnik” izašao iz štampe 1984. godine.

Ogroman komad vremena odnosila je poslovna prepiska sa brojnim izdavačima širom sveta, sa prevodiocima, slavistima, čitaocima. Slava ne pada sa neba i iza nje stoji stvarno mukotrpan rad koji se, sve da čovek i hoće, ne može prekinuti. To je nekakav perpetuum mobile koji ne dozvoljava opuštanje, nehat, boemštinu, niti oholost. Osoba mora snositi odgovornost svog uspeha. Mnogo puta sam lamentirala da će nam književnost i poslovi oko književnosti pojesti privatni život. Ja nisam osoba koja je tako narkotično zaljubljena u literaturu. Zaljubljena sam u ljubav. Ali, moram priznati da se Pavić nije bojao da pokaže svoju ljubav, svoju emotivnost u i van knjiga, što je na balkanskim patrijarhalnim prostorima vrlo retko. Voleti tako otvoreno sve što istinski voliš nesvakidašnja je sloboda u svačijem životu.Kao što je sa strašću brazdao noktom stranice u knjigama, tako je i ispred njegovog pisaćeg stola ostao materijalni trag žestine s kojom je stvarao. Na parketu oko stolice nema već odavno laka. Sve je potpuno izguljeno, sastrugano, do same teksture drveta. Kada smo pre nekoliko godina renovirali stan, namerno smo ostavili tu površinu takvom kakva jeste, oglodanom od pisanja.

Jasmina Mihajlović, 2010.

Podelite ovaj tekst

DeliciousDiggGoogleStumbleuponRedditTechnoratiYahooBloggerMyspace

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *