Legat Milorada Pavića
Piše: S.Spasić
Milorad Pavić, najprevođeniji srpski pisac, još 1992. godine, pod pokroviteljstvom Skupštine grada Beograda, osnovao je svoj legat. Ovaj rođeni Beograđanin, svom svom gradu je zaveštao bogatu biblioteku i arhivu, rukopise i umetničke predmete. O Legatu Milorada Pavića u Ulici Braće Baruh na Dorćolu zakonski i po piščevoj želji stara se njegova supruga, književnica Jasmina Mihajlović, koja je i nosilac autorskih prava, dok je vlasnik legata Grad Beograd.
Milorad Pavić je svom gradu i ljubiteljima i proučavaocima svog dela pre svega zaveštao sve svoje rukopise, knjige objavljene na preko 30 jezika, veliku biblioteku od preko 3000 naslova. Biblioteka će posebno privlačiti one koji istražuju Pavićevo delo, koji će moći da na na marginama knjiga iz Pavićeve biblioteke pronađu piščeve beleške, skice, impresije o knjizi ili neke sasvim autohtone ideje i razmišljanja, koje su ponekad možda vodile u novo autorsko delo. Elegantan radni i životni prostor upotpunjuju i dva radna stola, jedan savremeni, na kome je poslednjih 17 godina Pavić pisao, a u drugoj prostoriji radni sto iz 18. veka, a na kome je pisan “Hazarski rečnik”. Tu su sada izloženi albumi sa starim fotografijama koje dopunjavaju i dve slike, takođe iz 18. veka, koje je Pavić opisao u romanu “Predeo slikan čajem”. Pored mnogobrojnih fotografija sa piscima (Milošem Crnjanskim, Dragoslavom Mihailovićem, Dobricom Ćosićem, Matijom Bećkovićem), ili sa stranim izdavačima, izložen je i prsten sa galebom koji je Pavić dobio prilikom izvođenja predstave “Zauvek i dan više” u moskovskom pozorištu MHT.
Posetioci će moći da vide i jedini primerak “Hazarskog rečnika” koji je vlasnik poslao piscu uz poruku da “knjige nikad ne gore”. To je ujedno i jedini primerak koji nije izgoreo za vreme rata u Sarajevu. Pažnju posmatrača privlači i polica sa Pavićevim beležnicama, u kojoj su izložene i posvete – Umberta Eka na Fukoovom klatnu, Vaska Pope, privatno pismo Žaka Langa. Mnogobrojne fotografije, privatne predmete i detalje donete sa raznih putovanja, upotpunjuju i Pavićevi portreti koje su naslikali Feđa Soretić i Momo Kapor, a tu je i poznata”medalja koja puši lulu” rad vajara Nebojše Mitrića.
Jedan od najpoznatijih predmeta svakako je i kotorska “kutija za pisanje”, koja je nekada služila brodskom kapetanu da na njoj piše dnevnik putovanja, a Miloradu Paviću i Jasmini Mihajlović poslužila je da oko njenih skrivenih pregrada i šupljina, tajnih fioka i komorica ispletu svoja književna dela – Pavić istoimeni roman, a Jasmina pripovetku “Fiočice za dukate i prstenje”.
Pavićevog sina Ivana, koji je često bio i autor naslovnih strana knjiga Milorada Pavića i čuvenog seta Tarot karata koje su objavljene u romanu “Poslednja ljubav u Carigradu”. U Legatu su i slike Vladimira Dunjića, ali i skulpture Pavićevog oca Zlatka. Među rukopisima poseban kuriozitet predstavlja i dnevnički rukopis “Dnevnik mog života iz Bugarske” iz 1945. godine kada je Pavić imao samo 16 godina.
Legati u Srbiji nisu imali mnogo sreće, često su nestajali u vihoru novog doba, u nemaru i neblagovremenom reagovanju. Mnoge umetničke kolekcije su zauvek izgubljene, neke čekaju rešenja i prostor, neke su uključene u “Kuću legata” pa im se možda smeši i neka svetlija budućnost. Legat Milorada Pavića jedna je od onih zaostavština koja se, uprkos teškoćama, izborila za poštovanje poslednje volje svog osnivača, koja ima šta da pokaže i koja bi, kao neke svetski poznate spomen-kuće, mogla da bude neizostavna tačkana kulturnoj i turističkoj mapi Beograda.
S.Spasić