Dragana Bedov: Interaktivni Milorad Pavić
Objašnjavajući suštinu svoje potrage za nelinearnim pismom i interaktivnom književnošću, Milorad Pavić je tvrdio da je danas u krizi naš način čitanja romana, roman – jednosmerna ulica je u krizi, kao što je to i grafički vid romana, tj. u krizi je knjiga. Njegovi pokušaji da promeni način čitanja romana idu u tom smislu što povećava ulogu i odgovornost čitaoca u stvaranju dela. To podrazumeva prebacivanje na čitaoca odluke o izboru zapleta i raspleta romana, gde će početi, a gde završiti čitanje, pa čak i odluke o sudbini glavnih ličnosti.
Da bi postigao promenu u načinu čitanja autor objašnjava kako je morao promeniti i način pisanja: „Suština je u tome da naš hiljadama godina uvreženi i već pomalo oveštali način čitanja možemo da izmenimo. I to na taj način, što ćemo sa čitaocem podeliti posao dajući mu ravnopravnije mesto u stvaranju književnog dela. Dajući mu mogućnost da sam krči sopstveni put kroz roman, pesmu ili priču, čija će se sadržina menjati u zavisnosti od toga koju mapu čitanja je čitalac izabrao… Međutim, onaj ko hoće da menja način čitanja jednog romana, mora da menja i način pisanja tog romana. Treba, dakle, stvoriti takvo delo koje pruža mogućnost čitaocu da ga koristi kao interaktivnu prozu. To zahteva sasvim drugačiju, novu tehniku pisanja romana ili priče, tehniku koja unapred predviđa različite tokove čitanja i omogućuje ih. To pomalo liči na napuštanje linearnosti pisanog jezika i vraća nas mehanizmu koji poznajemo iz snova i misaonog toka”. Ako se teži tome da se slede misli i snovi u književnom delu, onda je nužno od jezika načiniti nelinearni fenomen.
Ta nova književna tehnika naročito je primenjiva u digitalnom okruženju, u delima koja su pisana tako da se čitaju sa kompjuterskih monitora, gde bi na nizu označenih mesta čitalac mogao da pritiskom na dugme menja i bira dalji put svoje čitalačke avanture. U skladu sa problemima i pitanjima koja donosi novi milenijum, poput onih hoće li kompjuter uništiti knjigu, hoće li elektronsko štivo i digitalna tehnologija istisnuti naviku štampanja knjige na hartiji, na primer, idu i Pavićeva razmišljanja. Jezik je prespor i suviše pravolinijski da bi zadovoljio civilizaciju koja brže komunicira putem znaka i slike. Književni jezik sabija misli, snove, osećanja i sećanja u jednolinijski sistem koji je sporovozan i suviše trom za vreme u kojem živimo, zato nelinearno pripovedanje može da bude nešto kao spas književnog dela od linearnosti jezika. U tom smislu ide i pitanje hoćemo li se suočiti s pokoljenjem koje će prestati da čita književna dela, te i Pavićev odgovor na to pitanje koje leži u uverenju da književnost u budućnost vode čitaoci, a ne pisci, pa je sasvim u skladu sa tim i odluka pojedinih pisaca da prebace dobar deo odgovornosti za sudbinu književnog dela na čitaoca. Spas je zato u novoj pojavi, tj. u novom tipu štiva koje nudi nov način čitanja književnog dela, a to su, naravno, nelinearno pismo i interaktivna književnost.
Ono što mi se čini nezaobilaznim iz svega do sada rečenog o delu Milorada Pavića, jeste ta izmeštena pozicija čitaoca koja je doslovno sprovedena gotovo u svim Pavićevim delima. Ta i tako shvaćena uloga čitaoca dovodi u pitanje mnogo šta. Dolazi do gubljenja tradicionalnog vida komunikacije koja se ostvaruje između pisca i čitaoca, a u prvom redu menja se tradicionalno značenje trougla pisac – delo – čitalac, budući da treća karika, tj. čitalac nije više pasivan, nije samo primalac, nego postaje aktivni učesnik u kreiranju književnog dela. Zato mislim da nije na odmet ukratko pomenuti ono što se od njega očekuje i nabrojati zadatke koje dobija kada je u pitanju Pavićevo prozno delo.
Delo Hazarski rečnik (1984) jeste roman-leksikon i ono se može čitati onako kako se koriste rečnici, svaka od odrednica se može čitati pre i posle svake druge odrednice, uostalom postoji na početku detaljno uputstvo za korišćenje, tj. čitanje ovog romana. Na čitaocu je da se odluči koji način čitanja mu najviše odgovara, te u skladu sa tim da formira delo prema svojim potrebama, delo koje će imati početak i kraj onakav kakav čitalac sam izabere.
Roman Predeo slikan čajem (1988) koristi se načinom na koji se čitaju ukrštene reči. Ako se taj roman-ukrštenica čita uspravno donosi portrete junaka knjige u prvi plan, a ako se ista poglavlja čitaju vodoravno, na klasičan način, onda u prvi plan dolazi zaplet i rasplet knjige. Osim različitog raspoređivanja segmenata teksta i uspostavljanja novih veza i značenja među njima, čitalac može da menjajući početak i kraj romana utiče na sudbinu likova. Završetak knjige zavisi od pola onoga ko čita knjigu.
Unutrašnja strana vetra (1991) je roman-klepsidra. On ima dve naslovne strane, a završetak je u sredini, tamo gde se sretaju junakinja i junak drevne grčke mitske priče – Hera i Leander. Razlikuju se naravno zbog toga i počeci i završeci ove knjige koja ima dve naslovne strane. Nakon čitanja, na sredini knjige, stvara se jedna nova struktura i množina značenja. Opet je na čitaocu da odluči sa koje strane će početi sa čitanjem i kakvu sliku sveta će tako dobiti.
Poslednja ljubav u Carigradu (1994) je roman-tarot, tj. priručnik za gatanje u kojem čitalac može da se igra proricanja sudbine ako baci karte na sto i zatim pročita poglavlja romana od kojih je svako vezano za po jednu od karata. Ali isto tako delo može da se čita kao svaki drugi roman, od početka do kraja.
Zvezdani plašt (2000), koji ima podnaslov astrološki vodič za neupućene, sastoji se od 12 priča od kojih svaka nosi kao naslov i temu po jedan znak Zodijaka. Čitalac opet može da bira kako će izgledati njegovo čitanje, a da bi se dobilo rešenje zapleta od čitaoca se očekuje da uradi domaći zadatak, te da izbaci iz poslednjeg poglavlja nekoliko odeljaka i na taj način otkrije ime glavne junakinje.
Nevidljivo ogledalo i Šareni hleb (2003), koji nose odrednicu roman za decu i ostale, dva su ulaza u isti roman, a ta ideja podseća na onu sprovedenu u Unutrašnjoj strani vetra. Birajući redosled čitanja, čitalac može da se odluči hoće li prvo čitati priču za devojčice, koja prati sudbinu devojčice Kaćunčice, ili će prvo izabrati da pročita priču za dečake, koja se bavi životom dečaka Evgenija. Naravno da su obe priče povezane i da se sastaju na sredini romana, ali redosled čitanja utiče na konačnu sliku, te bi tako čitalac i u ovom slučaju trebalo da odigra ključnu ulogu povezujući i tumačeći dodirne tačke iza kojih se krije zajedničko rešenje obe priče.
Unikat (2004), ili roman-delta je zaista unikat, budući da se za svakog čitaoca drugačije završava, te svako dobija svoj kraj priče. Primerci su numerisani od 1 do 100, pa šta kome zapadne. Ljubavni roman prožet detektivskom pričom koja se grana u sto rukavaca i ide ka sto različitih ishodišta. Ako želi da sazna više detalja i drugačije ishode priče, čitalac može da razmeni knjigu sa vlasnikom nekog drugog primerka. Nakon objavljivanja romana pojavila se i knjiga koja sadrži sve završetke, svih sto različitih krajeva, pa opet od čitaoca zavisi hoće li kupiti i tu knjigu i na taj način postati vlasnik svih sto, pored onog jednog unikatnog svog završetka romana. Na kraju romana nalazi se još jedna opcija ponuđena čitaocu, a to su prazne strane na kojima može sam da dopiše svoj kraj romana.
Damaskin (1998), sa podnaslovom priča za kompjuter i šestar, nalazi se na Internetu i u njoj je u potpunosti ostvarena zamisao po kojoj čitalac u kompjuterskom okruženju, na lak i jednostavan način, jednim „klikom” na ponuđena poglavlja, slobodno kreira priču u zavisnosti od toga koje poglavlje prvo izabere. Naravno da od redosleda biranja poglavlja zavisi završetak priče.
Ne mogu da završim sa ovim nabrajanjem, a da ne pomenem još neke Pavićeve priče koje su nastale pre objavljivanja Hazarskog rečnika, kao što su, na primer, Ruski hrt, Blato, Duga noćna plovidba, Dvoboj, Tajna večera. Tim povodom nameće mi se i priča vezana za jedno od ovih dela. Jedan moj profesor pišući o Miloradu Paviću, koji je opet bio njegov profesor, kaže sledeće: „Naime, dajem na čitanje Pavićevu priču ‘Ruski hrt’ mladoj, radoznaloj i pametnoj sestričini… Kao da se sav smisao literature (ne te jedne priče, već celokupne literature) video u njenim očima posle čitanja Pavićevog ‘Ruskog hrta’. I ono što je posebno zanimljivo – odmah po završetku priče – počinje da je čita još jednom! Zahvaljujući toj epizodi sa čitanjem ‘Ruskog hrta’ osećao sam se nadmoćnim kad god se raspravljalo o smislu literature. Imao sam osećaj da ja znam nešto što drugi ne znaju. (I tu bi sada mogao početi rukavac teksta o tome kako više volim tog jednog, pravog, možda i malo idealizovanog čitaoca, od tiraža, publike, pomodne čitalačke rulje…)”. Čini mi se da priču nije potrebno komentarisati. Ali bih dodala još i podatak koji daje sam Pavić pričajući o Hazarskom rečniku, kada je jednog popodneva 1979. u spavaćoj sobi na postelji rasporedio 47 komadića hartije: „Na svakom je bio napisan naslov po jedne od 47 odrednica ili poglavlja knjige koju sam u to vreme pisao. Knjiga je već imala ime – zvala se ’Hazarski rečnik’. U sobu je ušlo jedno od moje dece i zapanjilo se.” Tada pisac nije umeo da objasni detetu šta radi. Kompjuteri još nisu bili uvedeni u domove i on ga nije imao, a ispostavilo se da je pisao nešto što će se pokazati veoma podesnim za korišćenje u digitalnom okruženju. Pokazalo se i to da je Pavić u svetu nazvan elektronskim piscem nakon objavljivanja Hazarskog rečnika. Navodim ovo jer mi se čini da je zapravo sve tu počelo, da je Pavić shvatio da je eventualna budućnost njegove proze u eksperimentisanju tog tipa, kao i u igri koja uključuje savremenog čitaoca, pokušavajući da, na neki način, odgovori njegovim potrebama.
Ovaj kratak osvrt na Pavićeva dela i zadatke koje svako od tih dela stavlja pred čitaoca ni u kom slučaju nije potpun, ali može da posluži kao ilustracija nekoliko puta naglašavane teze po kojoj čitalac ima veoma značajnu ulogu u kreiranju dela, jer nakon ovih kratkih objašnjenja o pojedinim delima postaje potpuno jasno da u zavisnosti od načina njihovog čitanja dobijamo konačni izgled samog dela. U tom smislu zanima me i jedan savremeni vid komunikacije koju nameće Pavićevo delo, a koji podrazumeva onu izmeštenu poziciju čitaoca-kreatora. Taj novi vid komunikacije određenog dela sa čitaocem koji je aktivni učesnik kreiranja dela (pri tom mislim na većinsku prosečnu čitalačku publiku u Srbiji koja je već jednom bila zgodno nazvana „pomodna čitalačka rulja”), iscrpljuje se u pukoj igri i zabavi, ostajući pri tom u velikoj meri neostvaren, nepotpun, ne mogu a da ne kažem, podsećajući na igru „gluvih telefona”, isto kao što i slika pisca Milorada Pavića ostaje nepotpuna ako se sklapa samo od delića skinutih sa Interneta, a pri tom se zanemari lik, na primer, istoričara Milorada Pavića i svega onoga što on podrazumeva, a podrazumeva mnogo. I na kraju potrebno je postaviti još jedno pitanje o tome da li je neophodno to prilagođavanje ukusu čitalačke publike, to ugađanje, pa makar i samo spoljašnjom formom dela. Može li se u tom ključu, koji podrazumeva jednu drugačiju i novu komunikaciju, tumačiti i budućnost književnog dela?
Jedan razgovor sa Pavićem
Baveći se fenomenom Milorad Pavić, rasplićući i odgonetajući zagonetke piščeve, ali i samu zagonetku zvanu – Pavić, dogodilo mi se nešto interesantno što je ujedno i potvrda lucidnosti, otvorenosti, možda i hazarderstva, ali u svakom slučaju težnje za interaktivnim delom dovedene do krajnje granice. Naime, čitajući Nevidljivo ogledalo i Šareni hleb (2003), koji nose odrednicu roman za decu i ostale, naišla sam na piščevo uputstvo na kraju jednog od dva ulaza u roman. Da bi razrešio dilemu u vezi sa ključem koji je pronašao, Evgeniju, junaku priče za dečake, ponuđene su tri mogućnosti: da poseti sajt izdavača www.dereta.co.yu, da pročita isti roman ali sa druge strane tj. priču za devojčice, ili da se javi piscu knjige na mobilni 064 2236 792. U prvi mah mi je ideja sa mobilnim delovala kao zgodan trik, a navođenje broja koji bi zaista mogao da postoji doprinelo je uverljivosti. Jer, ko bi stavio pravi broj svog telefona? A onda sam se setila da je ipak u pitanju Pavić… i već sam okretala navedeni broj. Zaista je zazvonilo sa druge strane. Znači, broj nije izmišljen – prošlo mi je kroz glavu. A onda potpuni šok. Kao da je to najnormalnija stvar na svetu, posle kratke pauze, sa druge strane začuo se piščev glas…
Nikada neću zaboraviti taj neobičan i prijatan razgovor sa Miloradom Pavićem.
Dragana Bedov
korišćene fotografije naslovnih strana dela Milorada Pavića koje su objavljene posthumno širom sveta i fotodokumentacija Legata Milorada Pavića
Pročitajte tekst Milorada Pavića “Početak i kraj romana” na khazars.com