Miloš Tomić: Lekovite muzikalne improvizacije

Miloša Tomića nije jednostavno predstaviti. Dopalo mu se jednom da se za njega kaže “apstraktni zanatlija”. Kolažer, filmski reditelj, montažer,  fotograf, posle studija filmske režije u Beogradu, magistrirao je animaciju u Pragu a nedavno doktorirao kao specijalista đubrolog na temu “Dragocenost odbačenih predmeta, tj. đubreta kao materijala za film, fotografiju…” Ovaj kreativni i višestruko talentovani umetnik ovih dana se predstavlja beogradskoj publici u Galeriji Kulturnog centra Beograda izložbom Muzikalni dnevnici, koja je i deo projekta “Nema ničega između nas”, koji Srbiju predstavlja na ovogodišnjem Bijenalu u Veneciji.

 

Ove godine predstavljate Srbiju na Bijenalu u Veneciji, zajedno sa umetnikom Vladimirom Perićem, izložbom Nema ničeg između nas, koja se može videti do sredine novembra. Kakvi su utisci iz našeg Paviljona u Veneciji?

Mislim da se nismo puno obrukali. 🙂 Mnogi posetioci su izlazili iz našeg paviljona vidno raspoloženi. Uživao sam da pričam sa nepoznatim ljudima iz belog sveta, svašta smo se izdogovarali, e sad…bilo bi lepo da se nešto od toga i ostvari, valjda se nisu samo šalili sa mnom.

Bijenale je jedan vašar te umetnosti, u ogromnim količinama. Puno pretencioznih radova: od nekoliko stvarno opasnih i nezaboravnih (paviljon Belgije i Poljske, za mene, na primer) preko skupog šereniša (američki) do sasvim bezveznog, bledunjavog (Švajcarska).

Miloš Tomić

Miloš Tomić

Mi smo u tom kolu bili, čini mi se, nekako direktniji, neposredniji…moji filmovi su uglavnom iz svakodnevnih, često kuhinjskih situacija, improvizacija i ludiranja sa nameštajem, posuđem, priručnim muzičkim instrumentima…glupo mi je da nas hvalim ali jedinu negativnu, mada prilično neodređenu i skoro nezainteresovanu kritiku čuo sam posredno od Raše Teodosijevića…?

Istovremeno, i beogradska publika ima priliku da vidi Muzikalne dnevnike u galeriji Kulturnog centra. Šta su u stvari, muzikalni dnevnici?

Oni su počeli kao niz kratkih svakodnevnih, lekovitih improvizacija, više buka i iživljavanje nego muzika, ako ćemo pravo.Ali meni je to negde nedostajalo kao porodičnom i zaposlenom čoveku. Nisam ni izdaleka imao toliko slobodnog vremena da ga fanatično i bez ostatka posvetim filmovima kao u vreme dok sam studirao ali sam ipak morao da se bavim filmom i muzikom, da bi uopšte bio srećan čovek! Tako sam došao do jednike moguće formule: svakog dana po malo i radim sa onim što mi je pri ruci, ne patim zbog kuhinjske produkcije i nereda u stanu.:-)

Moj sin Dren, trogodišnji anarhista, vrlo je brzo uskočio u dnevnike kad je primetio da tokom snimanja kućna pravila postaju klimavija i da je prećutno dozvoljeno skakati, urlati, nešto možda i razbiti ako to dobro zazvuči.

Kako publika reaguje na improvizacije koje čine posebnu muziku, na buku koja se proizvodi što na instrumentima, a što na običnim upotrebnim predmetima? Da li sve može da bude muzika?

Tokom festivala savremene muzike u Aleksandrovcu ove godine, gde su dnevnici prikazivani, čuo sam da su neka deca, posle gledanja, danima išla po kući i pravila buku, ispitivala jedan po jedan kućni predmet, svirajući na njemu i raštimavajući ga.

 

Diplomirali ste režiju, a nedavno ste doktorirali u Pragu kao specijalista đubrolog. Leonid Šejka je pre oko pola veka postavio tezu o Đubrištu i proglašavanju predmeta, kada su određeni odbačeni predmeti nađeni na đubrištu postajali umetnički predmeti kojima je namenjena drugačija svrha i time i novi život. Šta znači biti danas specijalista đubrolog?

I u mom đubretarenju ima sličnosti sa dnevnicima. Atlas Đubreta se bavi zanemarenim, odbačenim, skoro neprimetnim predmetima na ulici koji su meni i likovno uzbudljivi pa ih sakupljam u albume: uvrtene gumice za tegle, odcepljeni končići sa čarapa i suknji, spljošteni omoti od bombona…ređam po vrstama između stakala ove primerke kao pravi prirodnjak leptire, minerale… Iskreno, pokušavam već da se otresem ove manije ali ne ide mi. Krajem oktobra imaću u Pragu doktorsku tu izložbu «Đubroteka» pa se posle valjda, malo smirim.

Materijal za svoja dela pronalazite, tako, svuda gde se nađete, u Kini, Argentini, u Španiji, Estoniji… Onda ste svoje “albume sa đubretom” počeli i da pokazujete publici. Kako publika reaguje na odbačene predmete kojima Vi dajete novu ulogu u umetničkom izražavanju?

Mislim da nema velikih i malih tema. Šta god da pogledate zaljubljeno, postaje  time vrednije, čak i za druge ljude koji to ranije nisu ni primećivali. Kolekcija gumica između stakala deluje kao azbuka nekog starog pisma, končići kao izbor nadrealističkih žvrljotina…a onda se opet setiš šta je to u stvari…nije to neka ozbiljna umetnost…al je mnogo lepo…barem meni!

Kako izgleda jedan Vaš radni dan?

Kada sam u Beogradu, dan ima veliku šansu da bude dobar ako ujutro rano odem na plivanje, dok moji još spavaju. Šanse se povećavaju ako se ujutro mnogo ne razvlačimo i uspem da sina biciklom odvedem u obdanište na doručak (veoma retko). Svakog dana napišem makar desetak pisama, dogovaram radionice u komšiluku i belom svetu, odgovaram na zapitkivanja studenata (predajem na fakultetu Singidunum), pokušavam da zapalim razne ljude da radimo zajedno na nekoj ideji koja mi se mota po glavi, pišem i drugarska pisma mnogima koje sam upoznao na putovanjima. Čekam red u pošti, jurim tamo-vamo, povremeno usisam kuću, idem na pijacu, istražujem materijal za predavanja, često se bakćem i sa administracijom od koje se ježim…nažalost, retko ustanem ujutru i  odmah sednem da pišem scenario, krenem na snimanje ili zaglavim u montaži svog novog filma na dan i noć. Pokušavam da se bolje organizujem i kad radim nešto konkretno, rukama, najsrećniji sam. Povremeno radim u bašti kod roditelja moje žene, u Lipovici – i to je lekovito. Ponovo uveče, kad svi zaspu, ako popijem kafu, mogu da se zaradim do kasno…ali onda nema jutarnjeg plivanja.:-(  Slagao bih ako kažem da živim i radim harmonično. Više je to svakodnevni boks meč.

Posle Venecije i Beograda, da li će Muzikalni dnevnici joša malo prošetati svetom? 

Srećan sam sa izložbom u Kcb-u. Mnogo je toplija, šira i ličnija nego ono što je bilo u Veneciji, naročito i zbog gostiju Kejti Woznicki i, neizbežnog.:-) Pere Talenta ali i zbog  pratećeg živog programa tokom izložbe. Radije bih dalju energiju uložio u snimanje novih delova i pokušaju da od sveg tog čačkanja po muzici napravim jedan dugačak, ne predugačak film. Ili bi pokrenuo ovu izložbu negde gde ona može da otvori neke nove mogućnosti.

I lepo na Vašem sajtu piše: “Imaš ženu i dete, posao i hobi, skrasi se”. Da li Miloš Tomić može da se skrasi?

Nadam se da ne. 🙂

Suzana Spasić

Pogledajte jedan od Miloševih Muzikalnih dnevnika ovde i posetite sajt milostomic.com

Podelite ovaj tekst

DeliciousDiggGoogleStumbleuponRedditTechnoratiYahooBloggerMyspace

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.