Tašmajdan. I gde su zaista spaljene mošti Svetog Save?

Spaljivanje moštiju Svetog Save

Iz knjige

“Povratak košave u Beograd“, Nede Kovačević

            Prostrana silueta Beograda lomi rubovima krovova rane zrake sunca.

            Sedimo kod «Šanse». U jednom momentu, Janko kaže:

            -A znate li, Mišo, i Dimitrije, da je ovo trebalo da bude crkva Svetog Save?

            -Zašto? – pita on.

            -Zato, što je verovatnije da su mošti Svetog Save spaljene ovde, a ne na sadašnjem Svetosavskom platou. Na takozvanoj «Čupinoj humci», koja je u stvari baš ovaj vrh brega – gde smo sad. Tu je i inače bilo gubilište.

            -A već i prosta logika – dopunjuje Ksenija – današnja Slavija, i prostor iznad nje je još i u Miloševo doba bio neprohodan, i suviše daleko izvan grada, a kako li je tek izgledao 1595.

            -I knez Miloš morao je sve to znati, a eto, crkvu posvetio Svetom Marku – padne mi na pamet – Valjda da ne iritira Turke spomenom na Svetog Savu?

-Verovatno i zbog toga. Ali je on u ovaj kraj preselio savamalce, a oni su se okupljali svake godine na Markovdan, pa je i zbog njih možda hram posvećen Svetom Marku.

-Da. Ali crkvu je podigao tek 7 godina posle groblja – dodaje Ksenija, paleći cigaru – Kažu kako je narodu sve to vreme bez crkve bilo vrlo neprijatno ovuda prolaziti.

-Al’ otkud onda kasnije ispade da je ono mesto iznad Slavije? – pita Dimitrije.

            -Jer ondašnji Vračar podrazumeva drugo nego sadašnji – odvraća Janko – S desne strane današnjeg ovog našeg Bulevara, tada Carigradskog druma, do blizu današnjeg Cvetnog trga, ostavljali su svoje čerge Cigani. Turci ih nisu puštali u varoš. S leve strane puta, baš i ovde, na današnjem Tašmajdanu, Beograđani su Cigankama davali stara odela za živinu, a mnogima su one vračale. Tako je ovo mesto prozvano Vračar. Docnije, kako se Beograd širio, a Cigani povlačili ka novoj periferiji i ime Vračar polako se prenosilo tamo. Malo pomalo od Carigradskog druma stvorila se ulica koja se najpre zvala Sokače kod Zlatnog topa. Kasnije je naziv izmenjen u Markova ulica, a posle 1834. dobija ime Fišeklija, po drvenim dućanima u kojima se prodavao barut u fišecima. Krajem XIX veka postaje ulica kralja Aleksandra Obrenovića, po kralju Aleksandru I Obrenoviću.

Spaljivanje moštiju Svetog Save, 1594.

Sve vreme ne uključujem se u razgovor. Ni sam ne kapiram zašto, ali nekako mi nije do toga.   Dovoljno mi je da slušam ortake i od njih novu lekciju iz istorije Bgd. Hvatam sebe kako najviše pogledam na Kseniju. Baš – da proverim sebe. Gledam, i slušam. I evo opet, kažem sebi, da, odista, nema onoga tihog treptaja pod grlom. Ksenija, ortakinja, žena mog najortaka. Riba, kao svaka druga. Kako lepo kaže i Vladan.

-Da – nastavlja Ksenija – Ali, još nešto. Kad god prolazim ovuda… Ne mogu a da ne pomislim: je li toliko teško postaviti spomen ploču ovde, na ulazu u Tašmajdan? Koja bi kazivala, na primer: «Ovde je 30. novembra 1830. pred knezom Milošem Obrenovićem i narodom, pročitan hatišerif, kojim se Srbiji posle 371 godine povrati politička samouprava, Srbima pravo na beogradsku varoš, i ponovo se zače srpska dinastija».

-Da – domeće Dimitrije – još uvek nema spomen ploče. Al’ barem je tu vaša knjiga.

…Došao sam da ti kažem čuvaj me, da ne govoriš nema me, da ne zaboraviš reč po reč…

Neda Kovačević