Povratak košave u Beograd

Povratak košave u Beograd, Neda Kovačević

Neda Kovačević, Povratak košave u Beograd, roman, Mali Nemo, Pančevo

Jedna nežna istorijsko-romantična, dnevnička i romaneskna knjiga o prijateljstvu, ljubavi, nostalgiji, a pre svega o Beogradu, njegovoj lepoti, znamenitostima, ljudima… Književnica Neda Kovačević, autorka sedam knjiga, fotograf i istraživač istorije Beograda, tragač za skrivenim i zaboravljenim detaljima iz života, istorije i kulture grada, romanom Povratak košave u Beograd, prikazala je trinaest burnih godina s kraja 20. i početka 21. veka, prepletenih muzikom, naukom, ljubavlju, prijateljstvom, traganjem za istinom. Povest grada  ujedno je sudbina njegovih žitelja, negdašnjih i sadašnjih, stopljena u svakodnevni život, koja  postaje svojevrsni vodič kroz beogradske detalje, simbole, pripovesti, činjenice. Autorka nas ovom knjigom vodi kroz jednu nezaboravnu šetnju Beogradom, junakom vekova i vremena, gradom feniksom koji se obnavlja iz rušenja, pomešane krvi svih osvajača i osvojenih, svih oslobodilaca i oslobođenih, svih vekova, seoba, sve do ovih današnjih, novih, odlazaka i povrataka koji ovaj grad čine živim i žilavim i na neki način besmrtnim…

Košava briše ožiljke vremena i vekova, raščišćava talog ratova i paljenja, od onog vračarskog plamena kada su spaljene mošti Svetog Save, do onog rušilačkog što je goreo na samom kraju 20. veka… Košava je vazduh, dakle, život Beograda. I dobro je sve dok se u Beograd vraća… I dok se o Beogradu piše, čita i istražuje…

Fotografija Nede Kovačević zaštitni je znak drugog broja Avant Art Magazina. Tekst Beogradski Pobednik govori nam o nastanku i “mukama” ovog spomenika koji je danas jedan od najpoznatijih simbola Beograda. U romanu Povratak košave u Beograd možemo pronaći i ovo:

“17. juli 1996.

Ušće Save u Dunav.

Blaga igra neba u njima. Vodama moćnim, a nečujnim, koje govore o sprezi prolaznog i večnog. I vedrina vetrova s ravnice. Svežina od prostranstva, vidika.

…Vetar diše kud hoće i glas njegov čujem, odakle je ne znam, ni gde mu je kraj…

Stojimo ispod statue onoga nagog mladića sa sokolom i mačem, kojeg Ksenija ne zove po popularnom imenu, «Pobednik» niti zvaničnom, «Sokolar», nego – «Prognanik». Jedna od prvih, među savremenim srpskim izbeglicama, koja simboliše i zloslutno nagoveštava ostale u drugoj polovini XX veka. Objašnjava pobliže: namenjen je bio da stoji na Terazijama, ali ondašnji Beograd, s kraja dvadesetih, nije mogao zamisliti nagu mušku figuru u sred centra.

-I kao da čujem – nastavlja Ksenija – njegove misli: «Ali, zapravo, dobro je meni ovde, u stvari se i ne žalim, ja sam u svome gradu, baš na najlepšem njegovom mestu. A ne kao mnogi moji sunarodnici – prognanici, koji su i tu, svuda oko mene, a odlažahu vekovima u ove nedoglede, prema kojima su i moje oči usmerene».

Neda Kovacevic, Pobednik

I tako prognani Sokolar stoji, zagledan preko Save i Dunava, ka Sremskoj ravnici.

Posle nekog vremena tišine, Ksenija lagano, kao da otkriva tajnu, izgovara:

-Ovo mesto u Beogradu najviše volim. Najtajanstvenije, najdublje. Najspokojnije. Upravo zbog te širine i dubine vidika. Nisu ga Turci bez razloga zvali «Šaćir-Bejir», «Breg za razmišljanje». Dubina vode. Neizmerna. I neba. Da, to nebo nad Beogradom. Kalemegdanom. Ušćem Save u Dunav. Nebo, kao i talasi Dunava, uvek drugačije. Zato je nemoguće opisati ga. Sve je sjajno što su o njemu rekli Andrić, Isidora, ali to nebo se u stvari ne da rečima. Samo ga treba – posmatrati. Kao malu, baka me je često dovodila ovamo. Ja sam je svaki put pitala kad će najzad Mladić da pusti sokola, a ona odgovarala, možda sledeći put. A možda neće uopšte, jer je to njegov soko, on je sokolar, tako mu je pravo ime, a Pobednik, u stvari samo nadimak, jer je napravljen u čast pobeda u Balkanskim ratovima. Noću, priča meni baka, on možda pušta sokola, vežba ga. I uvek mu se vrati, pitam ja. Uvek, odgovara baka, znaš, kaže mi ona, najverovatnije soko odleće tamo preko, do Velikog Ratnog Ostrva, u društvo svojih. To je  jedina prašuma u centru grada na celom svetu. Tamo žive divlje svinje, jeleni, kao i mnoge vrste ptica. A ja odvraćam kako bih baš volela da vidim da li će ga možda jednom zauvek pustiti, nije lepo da pticu drži u ropstvu.

-A kasnije – dodaje pomalo stidljivo Janko – Kad smo već bili stariji… Imali smo Senica i ja svoju «šifru» za dogovor sastanka na Kalemegdanu, i prve poljupce: «puštanje sokola»… ”

(Iz romana Povratak košave u Beograd, Nede Kovačević)