Šta ono reče da pišeš? – Susret sa Crnjanskim

Image by HeungSoon from Pixabay

(Iz pisma za D.)

Da li možda, slučajno znaš, kako se zove najlepša pesma o životu, koja, igrom slučaja, počinje ovako?
Jesen, i život bez smisla.
Proveo sam noć u zatvoru sa nekim ciganima.
Vučem se po kavanama.
Sednem do prozora, i
zagledam se u maglu i rumena, mokra, žuta drveta.
Gde je život? “
Ti znaš da ja volim mnoge pisce. I već mi je žao, umreću, a neke nikad neću stići da upoznam. A dosta toga sam pročitao, ali veruj mi, da iskreniju crticu o životu (a sve što je do sada napisano pod kapom nebeskom, je u stvari, slika iz života ili stav o životu) nisam sreo.
Iili se sada samo tako osećam. U ovom prostranstvu gde se pisac ovih par rečenica u uvodu, vukao po galicijskom blatu… Ja se ne vučem, sedim u hotelskoj sobi, u ovom gradu Tarasa Buljbe i gledam kroz prozor …
Sve kada se sabere: i Markes, i Kasteneda, Borhes, Koeljo, Pavić, Hese, Selenić, Tolstoj, pa i Čehov, Edgar Alan Po, Tomas Eliot, Kiš, Andrić ali i Daša Drndić (nađi i pročitaj njen prvenac, Put do subote) .
Sve to je. Život, na ovaj ili onaj način, priznajem. Ali odu životu, ja do sada, pročitao nisam.
“Šume su bile sve lepše;
Zlatne, crvene, mlade šume.
Neka tuga mi je bila pala na grudi.
Noću su me lomile tihe neke groznice, kašljucao sam i išao poguren dalje.
Nisu me vise tukli.
A šume crvene, mlade i uvele sa toplom, slatkom maglom čuvahu nas,
Sahranjivahu nas,
I sipahu tu svoju maglu u dušu našu
Za navek- za ceo
život.”
Znaš, to je napisao isti onaj, koji mi je pričao jednog aprilskog jutra 1973. u tašmajdanskom parku (bejah pobegao sa nekog dosadnog predavanja, ili da se sretnem s nekom sa pravnog):
Jeste li bili nekada u Parizu?
Nisam, odgovorio sam, ali ću ići, možda čak i ovih dana sa apsolventima (ispalo je da sam hteo da ostavim utisak, a u stvari je bilo tačno).
Za Francuskinje Vam je najvažnije, govorio mi je sasvim mirnim, hrapavim glasom, na ivici piskavosti,nekako normalno, podrazumevajući da iza mene stoji ogromno ljubavno iskustvo, što je bilo apsolutno pogrešno…
One su Vam  takve da im je najvažnije koliko puta možeš da svršiš, ni kakav si, ni da li je voliš ili možeš voleti, samo koliko puta možeš… uzastopno.
Gledao sam ga, zapravo slušao, zapanjen, širom razrogačenih očiju, moj idol, prvi put ga vidim, oslovim, zapodenemo razgovor (proveri me, pri tom – šta studiraš, kad mu kažem, pita – znaš li Ružića, i kad sam sve potvrdno odgovorio, naglašivši da mi je Ružić baš asistent, i da često razgovaramo ne samo o otpornosti materijala, opustio se, i otvorio naglo i direktno).
Mada, kad sada mislim o tome, moram da budem iskren, reče na početku našeg čudnog razgovora:
Da je moj prijatelj Andrić ovde, on bi s Vama dugo i stpljivo razgovarao, a ja, ja mogu da Vam pričam o tome kakve su Engleskinje, i Italijanke, Špankinje, Čivutke, Bečlijke i Nemice …Ooo itekako ima razlike, valjda sam naivno upitao – pa zar ima razlike?
Bečlijke su gospođe dok se ne skinu, a onda postaju seljanke u postelji, a Nemice su Vam, vidite, seljanke i ovako i onako…
Čehinje, one su…tu se zamislio i pogledao u nebo a u plavim okicama zaciklio se zrak Sunca, ili suza, ili mi se učinilo, Bog bi ga znao…
One su za jesen, meke i setne, i hoće da osećaju šta ti to treba.
Slovakinje su već drugojačije, Poljakinje čiste i sanjive, a Mađarice strastvene…

Miloš Crnjanski, 1914.

Bože, kako je taj čovek govorio…

I na kraju me opet, kao i na početku (osećajući da sam ga slagao, jer sam njegovo pitanje – a šta Vi pišete? odgovorio – ništa, ne trepnuvši, studiram mašinski fakultet , bio uplašen da bi me mogao smatrati nekim od onih koji vole da gnjave o tim svojim pisanijama i da traže savete i podršku… Ali, stari je imao nos i na kraju mi, opet, postavio isto pitanje, samo malo drugačije formulisano, omogućavajući mi da izađem iz sopstvene laži:
Šta ono reče da pišeš?
EPILOG
Pozvao me je kod sebe kući u Maršala Tolbuhina:
Dođi sa Ružićem, samo se javite ranije da Vida zna, ona ne voli da je gosti zateknu nedoteranu, svrati slobodno, možda i prošetamo zajedno.
Ne izlazim tako često, ne osećam se nešto dobro, a i sinoć sam, nezgodno pao…
Stvarno, veče pre tog dana o kome pričam, Nolit je u velikoj sali, na Kolarcu, imao književno veče na kome su pored njega bili Aleksandar Petrov, Branko V. Radičević, Moma Dimić i neki drugi, kojih sada ne mogu da se setim.
Sala je bila puna, uglavnom zbog njega, stajalo se, ne samo na galeriji nego sa strane, svugde gde se moglo stajati. On je tek bio došao posle dugog izbivanja, iz sveta, i čitao je odlomak iz Romana o Londonu, knjige koja mi se nije dala I nikada je nisam do kraja pročitao.
Izlazeći na pozornicu, a zapravo silazeći sa nje, ispraćen salvama aplauza, malo uznemiren, spotakao se niz drvene stepenice i –pao. Onako kao dete, na dupe i smandrljao se niz njih.
Ustao je uz pomoć nekih ljudi koji su odmah skočili, i odšetao se do sedišta, a cela sala se digla na noge i zaglušila prostor takvom salvom aplauza da je vazduh podrhtavao… Ostao je utisak, da je mogao da se razbije ko’ tikva.
Sa te večeri ostao mi je u živom sećanju još jedan detalj: posle svake pojave novog prezentera svog dela, novog čitača za govornicu, iza zavese je dolazio jedan dugački suvi čovek hodajući na prstima i noseći novu čašu sa vodom.
On je to činio tako usiljeno, dajući utisak da mu od toga zavisi život i ti njegovi koraci, kao da umesto dugih nogu ima štule, učinili su, da se posle njegovog drugog, trećeg pojavljivanja, njegov izlazak dočekivao sa većim uzbuđenjem i pažnjom nego pojava nekog od pisaca….
A što se Miloša Crnjanskog tiče i njegovog poziva da ga posetim, stvari su se odvijale dosta čudno: ja sam stvarno sa apsolventima otišao na tu eskurziju po Evropi. Bilo mi je to prvina da sam išao na tako dugi put – Verona, Milano, Ženeva, Lozana, Pariz, Lion, Marselj, Đenova, Trst, Ljubljana, Beograd. Usput smo svraćali u Kan, Nicu, San Trope, Monako, Monte Karlo, San Remo…
U Ljubljani su nam rekli da je u Beogradu uveden karantin, jer je počela epidemija velikih boginja (variola vera) , zatim vakcinacije, ispitni rok, pa moje seljenje iz Molerove na Karaburmu… Onda jedna teška godina na fakultetu jer sam sebi postavio uslov da je dam u junu jer sam bio zaljubljen i trebalo mi slobodno leto…
Mnogo šta se desilo, i oženio sam se, dobio sina, završavao fakultet, mnogo sam radio noću, spremao ispite, slušao radio. Tako sam, odjednom, mislim da je to bilo kasne jeseni 1977. ničim izazvano čuo Lament nad Beogradom.
Posle prvih stihova , znao sam da je umro, Crnjanski.
Ljvov , 30.11.1989.
Milan Pajević
Ad

Podelite ovaj tekst

DeliciousDiggGoogleStumbleuponRedditTechnoratiYahooBloggerMyspace

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.