Muzej je neraskidivi deo istorije grada

Sanja Pećanac Garunović, kustos muzeja "Ilijanum"

Sanja Pećanac Garunović, kustos muzeja “Ilijanum” (preuzeto sa sajta muzeja “Ilijanum”)

Događaji i priče iz Muzeja, preuzeto sa: Press centar UNS

Sanja Pećanac Garunović,

kustos Muzeja naivne umetnosti „Ilijanum“

Ilija Bašičević Bosilj bio je neobična pojava u srpskom naivnom slikarstvu. Rođen je pred kraj 19. veka, završio četiri razreda osnovne škole i ceo život se bavio zemljoradnjom i stočarstvom. Posle Drugog svetskog rata, oduzimanja zemlje i narušenog zdravlja, Ilija počinje da slika. Možda je i jedinstven primer, da je morao pred komisijom da dokazuje da je autor svojih slika. Poznatiji u svetu, nego u domovini, jedan je od malobrojnih umetnika čija se dela nalaze u slavnoj Rokfelerovoj umetničkoj kolekciji. Pred kraj života veliki deo svog opusa, kao i slike drugih autora poklonio je Šidu, pa je tako 1971. godine nastao Muzej naivne umetnosti „Ilijanum“.

Ova institucija imala je zanimljiv program tokom ovogodišnje manifestacije „Muzeji Srbije, od 10 do 10“, pa o izložbama i drugim majskim dešavanjima, kao i o Iliji Bašičeviću, razgovoramo sa Sanjom Pećanac Garunović, kustosom muzeja „Ilijanum“

Za ovu manifestaciju pozvali ste Šiđane da vam pozajme Ilijine slike koje su u privatnim kolekcijama i napravili ste izložbu. Kakav je bio odziv vaših sugrađana?

– Tema je ove godine bila „Moj muzej, moj grad“. Odlučili smo da organizujemo izložbu slika iz privatnog vlasništva, pod nazivom „Moj Ilija“. Imali smo zadovoljavajući odziv sugrađana i uspeli smo da prikupimo 22 slike koje su rađene raznim tehnikama. Zanimljivo je da se pojavila slika koju do sada nismo imali prilike da vidimo, slika rađena uljanim bojama na poklopcu od bombonjere. Ilija je slikao na različitim podlogama, pa i upotrebnim predmetima, tako da u našem muzeju imamo oslikana vrata od kredenca, poklopac od bačve, sobna vrata…

Imali ste još jednu zanimljivu izložbu fotografija pod nazivom „Sećanja“

– Opet smo se vezali za temu „Moj muzej, moj grad“. Prva lokacija gde se nalazio muzej bio reprezentativni prostor gde su se vršila građanska venčanja. S obzirom na to da su se svi mladenci tamo fotografisali, a to je bilo 80-ih godina prošlog veka, pozvali smo sve koji imaju fotografije iz nekadašnjeg prostora muzeja „Ilijanum“  da nam ih donesu. Odziv je bio odličan. Sam naziv izložbe „Sećanja“ sugeriše da je bilo vrlo emotivno, bilo je vrlo toplo, stvarno posebno. Prosto su nas fotografije vratile u stara vremena. Potrudili smo se sa dekoracijom ruzmarina, uz tamburaše, pošto je sve vezano za Srem, sitnim kolačićima, da sve bude kao da imamo prava venčanja. Posetioci su bili jako zadovoljni, neki oduševljeni. Na ovaj način smo dali do znanja da je muzej neraskidivi deo istorije samoga grada. Ne samo mesto gde ćete ući ili nećete ući, već se i preko tih fotografija venčanja i samih venčanja stvorila jedna neraskidiva veza.

Organizujete i likovne radionice sa decom sa posebnim potrebama.

– Svake godine 18. maja, na Međunarodni dan muzeja imamo likovne radionice za decu sa posebnim potrebama iz osnovne škole „Jovan Jovanović Zmaj“ iz Šida. Deca rade kolaže po nekoj od Ilijinih slika, s tim što je ove godine urađen crtež velikog formata. Urađena je zajednička slika Ilijine poznate slike Bačinačkog bresta, i to su vredne ručice tako pedantno uradile.
Mi smo u našim prostorijama okačili tu sliku, jer ona za nas ima posebnu važnost. Deci to puno znači. Oni su naši redovni posetioci i oni se ovom prostoru osećaju lepo. Kada vide da ono što su uradili krasi prostorije našeg muzeja, deca su veoma zadovoljna i ispunjena.

Ilija Bšičević Bosilj, Bačinački brest

Ilija Bašičević Bosilj, “Bačinački brest” (preuzeto sa sajta muzeja “Ilijanum”)

Kakvi su vam utisci posle ovogodišnje manifestacije?

– Ove godine, sa svim izložbama koje smo imali, potrudili smo se da budemo pravi učesnici. Poslednje veče, 21. maja, veče kada se i zatvarala manifestacija  i kada je Evropska noć muzeja, imali smo u našem dvorištu, koje je vrlo zanimljivo oslikano, promociju knjige poezije „Stihija“ naše mlade Šiđanke Danice Pajić. To je bilo jedno božanstveno veče  i kruna svega onoga što smo uradili za 10 dana. Jer videti mladost, lepotu na jednom mestu u predivnoj noći, to nam je došlo kao šlag na tortu.

Ako možemo malo da popričamo i o Iliji Bašičeviću. To je jedna jako zanimljiva pojava i jedan nesvakidašnji životni put.

– On spada u jednu od najzanimljivijih pojava u svetu naive i ono što je ljudima fascinantno je što je imao 62 godine kada je počeo da slika. Međutim, moram naglasiti da, kada je u pitanju naiva, samouki slikari u poznijim godinama nađu vremena za sebe, da se oprobaju u slikarstvu. Ilija se verovatno ne bi oprobao da njegov stariji sin Dimitrije Baršičević nije završio istoriju umetnosti i bio jedan od osnivača i dugogodišnji direktor Muzeja za primitivnu umetnost u Zagrebu. On je prosto dao Iliji vetar u leđa, tako da kada je Ilija krenuo da slika, za 15 godina stvaralačkog rada ostavio je preko 2000 dela, što govori o tome koliko je bio vredan i plodan. Dobitnik je niza priznanja, što za života, što posthumno. Ilija je poznatiji u svetu nego kod nas, o tome govore priznanja koje je dobio – na Trećem trijenalu naivne umetnosti u Bratislavi 1972. godine dobio je posthumno priznanje međunarodnog žirija za dostignuća na planu naivne umetnosti, a 2007. godine engleski časopis Raw Vision, koji je dobitnik nagrade UNESKA kao najbolji časopis o umetnosti na svetu, uvrstio je Iliju Bašičevića Bosilja među 50 vodećih umetnika u svetu tzv. autsajder arta, što je jedno izuzetno veliko priznanje.

Nažalost, o njemu se kod nas još uvek malo zna?

– Prosto, to je neverovatno, jer ljudi koji dođu da vide Galeriju slika „Sava Šumanović“, pošto se mi nalazimo pored nje, upute ih da pogledaju i „Ilijanum“, naš muzej. Većina ljudi nije čula za Iliju Bašičevića, pa budu iznenađeni i fascinirani slikama. Mi se trudimo da promovišemo Ilijin lik i delo.

Na početku Ilijine karijere je bila i ta čuvena „Afera Bosilj“, nisu mu verovali da je autor sopstvenih slika.

– Početkom šezdesetih godina Ilija se potpisivao pseudonimom, pošto nije želeo da se njegovo prezime vezuje za prezime njegovog sina i da ispadne da ga sin, protežira. Prilikom jedne izložbe u Radničkom univerzitetu u Beogradu, postavilo se pitanje ko stoji iza tih slika i ispostavilo se da je to Ilija. To je diglo takvu medijsku prašinu, sve novine su pisale o tome. Tako da je on 1965. godine, morao pred zagrebačkom komisijom, koja je bila sastavljena od eminentnih stručnjaka da dokazuje autorstvo svoga dela. Slika se zove „Krilata kraljica“, samo centralna figura je obojena i nalazi se u našoj kolekciji. Na pola slike, članovi komisije su rekli: „u redu je, dokazali ste autorstvo svoga dela“. To je nama za sada jedini poznat slučaj da je autor morao da dokazuje autorstvo svoga dela.

Muzej ILIJANUM, Šid, fotografija sa sajta muzeja

Muzej ILIJANUM, Šid, fotografija sa sajta muzeja

– Ilija se i na samom početku slikarske karijere, sa svojim fantastičnim, alegorijskim slikama, nije uklapao u tadašnje škole naive.

– On spada u jednu od najzanimljivijih pojava, jer pod rečju naiva uglavnom zamišljamo idilična seoca, poljske radove, razne svetkovine… Njegove teme su potpuno drugačije. Najviše slika imamo sa temema iz Biblije, Apokalipse, zatim kosovski ciklus, legende, mitove, sve ono što je imao prilike da čuje on je prenosio na platno. Isto tako slikao je ptice, zveri, tako da se po temama razlikuje od drugih.

Zanimljiv je i taj ciklus slika, za koji se pretpostavlja da je slikao svoje sugrađane, i ta njegova dvoglavost ili dvoličnost figura, kako ljudskih, tako i životinjskih

– To je ciklus „Ilijada“. U stvari, to je njegov obračun sa glupošću, pošto je on, pošto je bio umetnička duša, bio malo drugačiji i kažu da se na određenim slikama moglo prepoznati o kom komšiji se radi, tako da je i u tome bio zanimljiv.

Interesantan je i Ilijin „Darovni ugovor“, kojim je poklonio slike gradu, gde kaže da je „ovo moj skromni doprinos pomoći mlađima, a možda i onim budućim da imaju nešto više od onoga što je meni lično mnogo nedostajalo, a to je kultura“

 – Hteo je tim poklonom da utiče, ako može, na kulturu grada Šida. On je ostavio 300 svojih  i 50 slika stranih autora, naravno pod navodnicima jer su to autori sa prostora bivše Jugoslavije, izuzeno poznata i priznata imena: I. Generalić, J. Generalić, I. Rabuzin, V. Naumovski…

Želim da istaknem jednu zanimljivu stvar – prilikom potpisivanja „Darovnog ugovora“ Ilija je poželeo da muzej bude na mestu gde je bila stara jevrejska kuća, a to je prostor gde se mi sada nalazimo. Međutim, to tada nije bilo moguće. Neverovatno, da je posle skoro 40 godina ispoštovana želja autora. To je stvarno stvar sudbine ili ne znam čega. Trebalo je puno vremena, ali došao je na mesto gde je Ilija želeo da bude njegov muzej.

– Vaš prostor je i spolja lepo oslikan, ne samo što u muzeju imate predivne slike

– Pošto je Ilija toliko drugačiji, morali smo uraditi nešto na sređivanju i dvorišta i fasade. Imamo odličnog umetnika Aleksandra Božića, prijatelja našeg muzeja. On je oslikao ogradu i dvorište po motivima Ilijinih slika, tako da su dobili jednu  drugačiju dimenziju i ko god da dođe kod nas oduševi se. Isto tako je oslikao i fasadu zgrade, tako da ne možemo da ne budemo primećeni, a to sve ide uz Iliju.

Kakvi su vaši planovi?

– Imamo puno ideja, ali potrebna su sredstva. Prvo planiramo da se proširimo, ovde nam fali prostor. Meni je jako žao, ali mi ne možemo na uštrb Ilije izlagati „strance“. Drugo, sam prostor, ovo je stara jevrejska kuća, porodice koja je tragično završila u Aušvicu i nije adekvatan za izložbe. Nekada se ovde nalazila škola, pa mesna zajednica, pa sada mi. To nije prostor koji je prilagođen našim potrebama, tako da planiramo da ga adaptiramo, proširimo. To su za sada neki naši planovi i nadam se da će se realizovati.

Vi ste imali izložbe  van vašeg muzeja. Kakvi su utisci?

– Utisci su izuzetni. Pomenula bih u Domu vojske u Beogradu, tačnije Medija centru vojske, pre dve godine, izložba koja je prošla vrlo zapaženo. Imamo odličnu saradnju sa Muzejom naivne i marginalne umetnosti iz Jagodine. Sa direktorkom tog muzeja, Ninom Krstić, radimo pozajmice Ilijinih slika, jer žena organizuje izložbe po celoj Evropi, tako da Ilijine slike i dalje putuju

Neizbežno je, na kraju i da vas pitam – kada se pomene Šid prva asocijacija je Sava Šumanović. On je poznat, a Ilija kao da je u senci. Čak sam negde pročitala da su bili školski drugovi.

– Priča se da su bili školski drugovi, godinu dana je razlika u godinama. Išli su sigurno u istu školu, a da li su bili u istom razredu, to stvarno ne znam. Stvar je u tome što je Ilija potpuno drugačiji. Ilija je neobičan. Ilija se ne sviđa svima. Sava je akademski slikar, veliko ime u našoj zemlji i samim tim poznat i priznat. Ilija se prosto određenom krugu ljudi ne dopada. Kažu o ukusima ne treba raspravljati, ali niko ne može osporiti da je svaki dosegao svoj vrh – jedan kao akademski, jedan kao samouki slikar. Ilija je poznatiji u svetu nego Sava, Sava je poznatiji ovde. Kao da su se podelili da se niko ne ljuti.

Slađana Dimitrijević

Udruženje novinara Srbije bilo je medijski pokrovitelj manifestacije Muzeji Srbije – deset dana od 10 do 10″. Za vreme manifestacije informisali smo o raznovrsnim programima i izložbama u muzejima u mnogim gradovima Srbije.

Intervjui su nastavak saradnje sa muzejima i pokušaj da se skrene pažnja na to da muzeji rade tokom cele godine. Pored stalnih postavki, muzeji organizuju predavanja, koncerte, izložbe, stučno vođenje kroz izložbe, radionice za decu i odrasle…

Projekat je sufinansiran iz buzdeta Republike Srbije – Ministarstva kulture i informisanja 

Napomena: «Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva»

Podelite ovaj tekst

DeliciousDiggGoogleStumbleuponRedditTechnoratiYahooBloggerMyspace

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *