Na kraju mi je prekipelo

foto: Smilen Milev, via sxc.hu

Na kraju mi je prekipelo. Nije više u pitanju ni to što nam norveški oslić stiže iz Argentine, niti to što nam decu truju mesom uginulih životinja, niti što jedemo jabuke iz ko zna kod kraja sveta, a svoje voće pretapamo u hektolitre rakije da ne propadne. Nije više reč ni o tome što su nam plate nikakve a cene fantastične, niti je reč o računima za struju i vodu koji se obračunavaju po nekim nepoznatim principima, ne nije reč ni o tome što nam parnice traju vekovima, što su nam deca nepismena pred maturu, što su muzeji zatvoreni a bolnice pune bakterija. Nije reč o tome, mada, ako bismo počeli, “mali bi nam bio ovaj grob” (da parafraziram Biljanu S) da sve istresemo što nam je na duši.

Reč je, naravno, a o čemu drugom ovih dana, o predstojećim izborima. Reč je pre svega o tome da su i raspisani, u trenutku kada preti bankrot i kada se budžet dopunjava solidarnim porezom razrezanim na takozvane “državne” plate. Reč je o tome da se tolika deca bore za život i prose za preskupo lečenje u inostranstvu, dok se kilometri reklamnog materijala, bilborda i plakata bez milosti štampaju, lepe, prelepljuju, cepaju i ponovo štampaju. Sve po principu – gde god nađeš zgodno mesto – bilbord posadi. O televizijskim, radijskim, internet reklamama da i ne govorimo. Kad god nešto uključite, otvorite, gde se god ulogujete, dočekaće vas neki prorok koji obećava bolje sutra, neka već viđena lica koja pričaju i nove i stare priče. Niko i ne pita koliko košta kampanja za ove izbore, šta ima i da pita… Reč je i o tome da je kampanja za ove izbore, valjda u strahu od apatije građana i opšte nezainteresovanosti po principu “ma, svi su isti”, veoma agresivna i mora se priznati više nego dosadna, sa svim tim pričama, obećanjima naprasno prosvetljenih da će nam  već od ponedeljka biti mnogo bolje nego danas, nego juče.

 Ipak, prekipelo mi je danas, konačno, i to zbog telefonskog poziva (šestog ove nedelje) u kome me umilni ženski glas sa druge strane, a iz izbornog štaba jedne od stranaka obaveštava da me, u stvari, zove da me podseti da su izbori 16. marta i da pita eventualno, ako želim da kažem, da li mogu da računaju na moju podršku… Da me podseti na izbore… Upitah mladi umilni glas da li uopšte veruje da neko u Srbiji ima ikakvu priliku da zaboravi da su izbori u nedelju, na šta mi glas pun razumevanja odgovori kako veruje da smo svi osuđeni to da znamo i da niko ne može da zaboravi.

I kakva su ta pitanja, za koga ću da glasam i da li mogu da računaju na moju podršku, a u nedelju, ako i odem na te izbore, moram da se krijem iza nekakvih paravana dok zaokružujem po izbornom listiću kako bi mi bila zagarantovana tajnost. Šta vas se tiče, gospodo, da li ću i za koga ću da glasam? Moj glas, moja stvar.

foto: Ivan Melencho Serrano

Kao što pomenuh, to je već šesti poziv u poslednjih sedam dana. U dva navrata, tražili su muškog člana porodice. Ispitali ga do “u sitna crevca”, davao čovek ocene strankama, sit se sa njima izrazgovarao, kao da ga primaju u službu, a ne da u stvari samo izvlače statističke podatke. A priznajem, iako mi je bilo lakše da ne moram ja da im odgovaram, na rečenicu da bi voleli da razgovaraju sa muškim članovima porodice, pomalo me leđima prošla jeza… Kao da ga regrutuju za rat. Dobro, preterujem, ali ništa sa nama nije nemoguće, a i toliko svi nešto pamtimo, nije bilo davno…

 Juče je, opet, zvao umilni muški marketinški glas iz drugog izbornog štaba. Taj štab, inače, veoma aktivan, na našem se telefonskom broju zapljunuo već tri puta. I svaki put, iz čiste zabave, mi u kući odgovorimo drugačije. Jednom smo rekli da nećemo na izbore, drugi put da svakako za njih glasamo, a juče, da razbijem monotoniju, odgovorih kako smo još u dilemi da li da izađemo na izbore. Tu mi je ideju “prodala” drugarica koja mi je nedavno ispričala kako je svakom izbornom štabu koji je zvao (četiri komada) odgovorila kako baš oduvek za njih glasa. A na izbore ne izlazi već dobrih desetak godina.

Jasno mi je da time ne pomažemo raznim proceniteljima izbornih rezultata, jasno mi je da obmanjujemo sirote izborne štabove, ali to je cena koju moraju da plate kad već nisu naučili da budu malo pristojniji, da ne zovu od dva do pet popodne i da ne postavljaju nepristojna, lična pitanja nepoznatim osobama. Gospodo, to je sve samo obično kućno vaspitanje. Pošto ga nemate, nećete imati ni moj glas. Zaista mi je prekipelo.

Suzana Spasić