Nima Splita do Splita!

 Tekst i fotografije: Željka Bašić Savić
575602_376301899145039_2035196763_nNajlipši je on. Na svitu. Moj grad, po kojem (ipak) hodam k`o po jajima. Davno, davno sam otišla. A kad ste dugo vanka i kad puno lutate, onda van se dogodi da po svom gradu hodate ka po jajima! Ali o tome neki drugi put.
481009_376301855811710_1770055092_nElem, išla san u Split. Na Baćama igraju picigin. Na rivi šetnja neprestana, od jutra do mraka se ispija kavica i jako, jako glasno se raspravlja o izborima i Evropi. Kad se oko deset uri ujutru približite peškariji izdaleka čujete da je ulov bija dobar. Bruje glasovi, u nekoj famoznoj, glasnoj i strasnoj dalmatinskoj ćakuladi sa sve basovima ribara, ka da je Toma Bebić ponovo među svojima. I samo poneki galeb u ljudskom, obično ženskom obliku, s vrimena na vrime prekine taj, mom uhu ugodni žamor. Nekoj priji se ne sviđa srdela. Pa joj ribareva kći odvrati punim jedrom, i onda se opet pred mojin očima odvija poznata priča o dvi peškaruše, o temperamentu i glasnosti, a bogami i direktnosti Dalmatinaca. Orgija plavog, žutog, glasova, šušura.
944597_376302079145021_1670806951_nObilazim moj grad, sve trudeći se da budem opuštena i da uživam u zvukovima i mirisima. Ali mi oko ne da mira. Leti sa Dioklecijanovih starina na trajekte koji ulaze u luku, pa na zgodne Splićanke koje visoko dignute glave jedre ka svom cilju, pa na barke na Matejuški. Iden do prve vidilice. Moran bacit pogled na grad. Prisilna radnja. Obavljeno. Vraćan se kroz stari Varoš. Pa mi pažnju privlače dva plava, ruzinava bokala ugrađena u ogradu oko stare kuće. Puno lipo. Mada, ne prepoznajem stari Varoš, nikle neke nove kuće. Lipo. Ali meni žao onih ribarskih, Smojinih, starih, koje su nestale.
Ponovo otkrivam moj grad. Sitin se da je moja drugarica zvana Splića puno pričala o nekoj konobi u Varošu. Pitan drugaricu zna li di je. Ma di ne zna. Tu, viza vi Belvija. Oćemo li večeras? Nego!
946801_376302132478349_2146258538_nUveče ulazimo u konobu. Nismo gladne, ali naručujemo… Miriše maslinovo ulje, ruzmarin, petrusimul. Pijemo Plavac. Šaljen poruku Splići (koja živi u Beogradu) da san u njenoj konobi. Pozdravija je i mladi gazda. Ne odgovara. Biće da je ljubomorna. A i neka je. I ja san kad ona sigurno gazi mojin kaletama. Pojavljuje se i stari gazda, dobro nas je odmirija. U niko doba Vinko, sin, pita da li bi tile da nas časti sa rožatom. Ajme majko! Samo nek neko pomene rožatu ja oma izdajen i sebe i sve svoje, a di neću hrononutritivni režim ishrane dr Gifing, kog se čvrsto držin već nediljama. Gađaju nas sa dvi rožate velike ka pola Hajdukovog baluna. Ja se branin i rukama i očima i jezikon.
Poslin lipe ćakule, u niku uru idemo doma. Pitam Vinka koliko san dužna, ostavljan šolde na stolu i iden provat prić priko Rive, a ne hodat ka po jajima. Iza ponoći stižen doma. Gledam kroz ponistru. Posli godina i godina, opet se upalija stari svjetionik na ulazu u Splitsku luku. Ne bi se više obradovala ni da su mi javili da su ga upalili zbog mene same.
946062_376302179145011_82135874_nUru iza ponoći stiže mi poruka na mobilni. Javlja se Splića iz Beograda. Da joj se javija Vinko. Ajme majko, panika! Pa kako se to moglo dogodit: „Nezgoda u komunikaciji. Bila je tvoja prija i kad je tila platit ja san reka dvista, ona je očito razumila trista, i dok san ja doša da uzmem šolde, bilo je kasno, žena je otišla. Moramo ispravit, javi joj, neka sutra dođe po šolde, ili ako je vać partila, ti joj daj, pa ja tebi…bilo kako bilo, molin te da nekako ispravimo, di ću ispast lopov zbog dva glupa predjela!!!!!“ Mislila san da sanjam……
922994_376301625811733_126592754_nUjutru san u priši otperjala na dogovoreni sastanak, kad oko podne, opet piše Splića i pita jesan li ja primila njenu poruku. Nisu prošla dva minuta, evo ga piše Vinko iz konobe. Dala mu Splića telefon. I on ispočetka objašnjava. I govori da dojden, ako ikako mogu, uzet šolde natrag. Ajde dobro. Ionako iden priko rive, pa ću poć do konobe i smirit ljude. U konobi stari gazda.Tutne mi pare u ruke i ode sa telefonom da nastavi započeti razgovor. Nisam mu ni stigla reć da neka đava nosi šolde.
Kad san sišla na kavu na rivu zvala sam Vinka. Da mu kažen da sam ja falila, da nije on. Smirija se. Vidimo se drugi put kad dođete, kaže. Vidimo se, nego kako. Kad dođen drugi put, ja ću drito u konobu. Jer, što bi rekli stari Splićani, ko ovo more platit? Mislin, ovo šta san van ispričala. I nemojte mi brojit greške u jeziku. Znan ja da ih ima, ali to ime veze sa onim hodon „ka po jajima“.
Željka Bašić-Savić

Podelite ovaj tekst

DeliciousDiggGoogleStumbleuponRedditTechnoratiYahooBloggerMyspace

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *