Predstavljamo MELODE: Nenad Supurović

Hor Melodi (naziv potiče od grčke reči melod, melodos – pojac) sa nekolicinom prijatelja osnovala je 1991. godine Divna Ljubojević, dirigent i interpretator pravoslavne muzike.  U svom skoro tri decenije dugom delovanju, hor MELODI je sa Divnom (Divna & Melodi) održao preko 700 koncerata, širom planete Zemlje. Muzici pravoslavnog Istoka ovaj hor udahnuo je novi život. MELODI su posebni gosti Avant art magazina u temi Pravoslavna muzika. Poželeli smo da ih predstavimo i pojedinačno, jer svako od njih udenuo je deo svoje duše u jedan saživot koji se zove MELODI i dao mu posebnu notu, čineći jedinstvenu harmonijsku zajednicu. Ovom prilikom predstavljamo one članove hora koji su tokom decembra 2019. učestvovali u koncertnoj sezoni “Vitlejemska zvezda”. 

 

 

Nenad Supurović, Foto: Viktor Čedomirov Ljujić

Nenad Supurović, bas-bariton

Divnu Ljubojević sam upoznao slučajno, na kafi kod moje dobre drugarice koja je tada živela u njenoj zgradi na istom spratu. Bilo je to doba decembarskih demonstracija 1996. i sećam se da se Divna jedne večeri vratila iz grada okrvavljene glave, jer je dobila pendrekom po istoj – negde na početku Knez Mihailove ulice. Volela je da bude u prvim redovima, blizu kordona, a pendreci su tada bili baš dugački. Tako se tada živelo: malo studiraš, a malo demonstriraš.

Nenad Supurović i Melodi na Valaamu, 2017, foto Viktor Čedomirov Ljujić

Tih dana, jednom prilikom dok sam popravljao njihov kućni računar, upita me Divna iznenada da li pevam. Mislim da sam odgovorio nesto kao: “Paa.. ne znam.. pevušim po kupatilima, kada se tuširam.” Onda me ona kratko ispitala par nota (kaži “Do”, kaži “Sol…”) i predložila je da svratim jedno veče u Akademiju 28 na probu njenog hora, kao, “da vidim čime se to ona bavi”.  A ja, naivan, pristanem.

Svratio sam, radoznao i prehlađen, u februaru 1997. Nisam ni pretpostavio da će to veče da se pretvori u instant audiciju sa sve klavirom i da ću završiti u klopci – postrojen u nizu od nekoliko muškaraca Meloda, sa gomilom partitura u rukama i kratkim objašnjenjem: “Pevaćeš bas. To ti je ovaj četvrti red dole.” Nikakvo opiranje tu nije vredelo i, da budem iskren, meni je bilo svejedno da li je četvrti red odozdo ili odozgo: note mi baš ništa nisu značile, jer sam ih poslednji put video u osnovnoj školi, a muzikom se nikada nisam bavio. Studirao sam elektrotehniku tj. egzaktne stvari koje pre svega zahtevaju razumevanje, a ne pamćenje i zapanjujuća mi je bila pomisao da se od nekog očekuje da besprekorno zapamti stotine “kuka i kvaka” koje su se na tim listovima nizale do u beskraj. To me je zaista zapanjilo. Hor je upravo spremao repertoar za nakakav italijanski festival (kompozicije “Improperium”, “Super Flumina Babylonis” i sl.) pa su partiture te večeri bile obimne.

Melodi posle koncerta u Sankt Peterburgu 2015, foto. Arhiva Hora Melodi

A onda su momci zapevali i ja sam se skamenio u još većem šoku: nije mi padalo na pamet da svojim smešnim “glasom” upropastim taj nestvarni sklad. Stajao sam zabezeknut i bilo je potrebno puno ubeđivanja da iz mene izađe bilo kakav zvuk. Instrukcije tipa “ćuti i pevaj” nimalo nisu bile od pomoći. Iz današnje perspektive, realno, hor je tada bio tek na početku uvežbavanja ovih kompozicija i njihovo izvođenje te večeri je moralo biti daleko od savršenog, ali za moje skromne uši to je te večeri zvučalo…  jednostavno fascinantno.

Divna Ljubojević i Melodi naputu ka Jekaterinburgu, foto: Arhiva hora Melodi

Ideja da bih možda mogao, vežbom i vremenom, da postignem sličnu boju i da se i ja uklopim u taj sklad – postala mi je zanimljiva. Za početak, morao sam da savladam svoju muzičku nepismenost. Pronašao sam udžbenik “Muzičko obrazovanje” za osnovnu školu, te sam se podsetio osnovnih pravila notacije. Zatim sam Superfluminu i Improperijum  “ukucao” u nekakav program na svom računaru, koji je bio u stanju da na jedan primitivan način (u maniru muzičke čestitke – ali pouzdano i bez greške) interpretira svaki uneti notni zapis. Ovo mi je bilo veoma korisno za tumačanje partitura, rodila se nova strast, krenuo sam da vežbam kod kuće i rezultat nije izostao: bio bih zadovoljan učenjem neke kompozicije tek kada sam bio u stanju da otpevam tu kompoziciju u oba smera: i unapred i unazad. Zvuči čudno, ali bio je to moj način da trijumfujem nad “kukama i kvakama”.

Eto, tako je počelo. Nenadano.

Naravno, ubrzo sam prestao to da radim, jer su se oči naučile da koliko-toliko čitaju sa lista, ali sam zaradio nadimak Tesla koji me je proganjao narednih desetak godina… pa i više!

Danas, posle skoro dvadeset pet godina, čovek prosto i ne zna šta ga je to snašlo i zašto. Tako slučajno i tako dugo.. .Ali sigurno je da uvek sve ima svoju svrhu. Što reče mati Ekatarina iz čigirinskog manastira Svete Trojice: Выдерживать. (Izdrži.)

Pa eto, Mati, “Izdržajem”.

Podelite ovaj tekst

DeliciousDiggGoogleStumbleuponRedditTechnoratiYahooBloggerMyspace

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.