Prof. dr Dragana Milić: Od Leonarda do molekulskih mašina

prof. dr Drgana Milić

Dr Dragana Milić, profesor Hemijskog fakulteta u Beogradu

Nagrada Zadužbine Veselin Lučić je nagrada koja se dodeljuje na Univerzitetu u Beogradu, za najbolje naučno, sručno ostvarenje nastavnika i saradnika Univerziteta u Beogradu. Ove godine je među nagrađenima i dr Dragana Milić, profesor Hemijskog fakulteta u Beogradu za naučni rad koji je objavljen u jednom od najznačajnijih stručnih časopisa u svetu „RCS Advances“ a koji značajno doprinosi razvoju istraživanja u oblasti fulerena i nanotehnologije, a kako je navedeno u obrazloženju nagrade – ujedno doprinosi i kvalitetu, autoritetu i prepoznatljivosti Univerziteta u Beograd na međunarodnom nivou.

Kada je testamentom ostavio svoju imovinu da bi se osnovala zadužbina koja će dodeljivati nagradu naučnim radnicima, Veselin Lučić, inženjer,  smatrao je da bi to mogao postati “srpski Nobel”. A ipak, danas se o tom zadužbinaru malo zna?

Veselin Lučić je bio obrazovan čovek i on je uvideo da je ulaganje u obrazovanje jedino može da vuče napred, i da je važno ostaviti sredstva za neke mlade ljude i njihov dalji naučni napredak.

Tako je tužno, koliko se malo zna o Veselinu Lučiću. On je 1947. testamentom zaveštao svoje imanje Beogradskom univerzitetu. A ono što je u suštini tužno je da se niko nije potrudio da nešto više o tom čoveku ni sazna. Ono što je ostalo iza njega je patent na osnovu koga se obogatio i što je već bilo dokumentovano, a oni kojima je ostavio imovinu nisu se potrudili ništa više o njemu da saznaju. Postoji plaketa na njegovoj zgradi, da je on tu živeo, i postoje neki šturi podaci u Rektoratu, vrlo malo.

Mi smo inače skloni tom zaboravu. Evo, setimo se Milankovića.

Da, Milankovića smo se setili kad smo ga stavili na novčanicu.

Da li to govori o našem odnosu prema nauci. Nauka i naučnici ovde nemaju što bi se danas reklo „dobar marketing“?

Ma kako zvučalo  kad se u Srbiji kaže nauka i naučnici,  opet je  po rezultatima na najvišem nivou. Ali ni nauka ni naučnici nisu nešto što može lako da se sagleda niti objasni, niti da se direktno vidi i razume šta je i kakvu dobrobit donosi. A donosi je.

Sa druge strane, kažete da su rezultati na svetskom nivou.

Jesu i to je i meni čudno, u ovim štap i kanap metodama doći do rezultata koji su na svetskom nivou. I bukvalno je štap i kanap, jer kad  u inostranstvu do nekih rezultata dođete za nedelju dana, ovde je zbog svega toga potrebno šest meseci, sve je jako produženo, ali se iz toga vidi da je ideja izgleda ipak najvažnija. Strpljenje je neophodno i ono ide uz taj kreativni podstrek koji osećaš u sebi. Uneseš se i radiš. Dobra strana lošeg materijalnog statusa nauke je što podstiče kreativnost, što moraš da se snalaziš, pa kad se snalaziš tako u svakodnevnim stvarima, malo pročistiš um pa se razvijaš i u kreativnom smislu.

Istraživanja su na državnom univerzitetu i onda je to dosta opterećeno statusom u okviru države i finansiranja u okviru države. Mi nemamo pomaka u finansiranju ni kulture ni nauke poslednjih godina?

Nemamo. Tužno je što je jedino kultura još i u gorem položaju nego nauka u ovoj zemlji, što se tiče finansiranja i zaštite od strane države. A dok država ne stane iza nečega, dok ne napravi strategiju razvoja, onda se to neće ni razvijati. To je pitanje i kulturne politike i svesti jedne države, koliko hoće da suštinski ide napred, ali i koliko može. Jer, treba se setiti da smo mala i nemoćna država, i da ne zavisi ni samo od nas, nema dovoljno novca i ne možemo da se razvijamo baš onako kako mi mislimo da bi trebalo već i kako nam okolnosti diktiraju.

Nagrada koju ste dobili odnosi se na rad koji je objavljen u jednom od veoma prestižnih svetskih naučnih časopisa za oblast kojom se bavite?

Jeste, rad je objavljen u jednom od vrhunskih časopisa. Ali kao i kod nas, i u svetskoj i evropskoj naučnoj zajednici postoje grupe i klanovi. S jedne strane, tu imamo američke istraživače, koji su kao Amerikanci u mnogo čemu, u nauci takođe, dobro organizovani i njihovi su časopisi jako visoka klasa, većina. Sa druge strane su evropski časopisi koji su do pre dvadesetak godina postojali kao nacionalni. A onda su se udružili svi nacionalni časopisi iz jedne oblasti i formirali evropske časopise. Tako recimo postoji Evropski žurnal za organsku hemiju, koji je spojen iz nacionalnih nemačkih, francuskih italijanskih i tako redom. I naravno da je takav časopis mnogo jači od italijanskog ili francuskog. To je doprinelo kvalitetu. Kao i u ekonomiji, i u nauci imamo Ameriku i Evropsku uniju. A opet imamo i Veliku Britaniju koja se ne da i koja čuva svoju tradiciju i svoj kvalitet. Englezi su svoje neke možda i lošije časopise pridružili evropskim, ali su najbolje zadržali, a i osnivaju nove. I svi ti engleski časopisi imaju prefiks RSC koji označava „Royal Society of Chemistry“ odnosno Kraljevsko hemijsko društvo. RSC Advances je jedan od tih novih časopisa pokrenut pre tri četiri godine, koji je pre samog pokretanja jako dobro pripremljen i objavljuje zaista samo najbolje radove. Čim se pojavio on je primećen kao jako dobar i održao je taj status i kvalitet. I u suštini sve sa prefiksom RSC nosi svoj kvalitet. Meni je zaista drago što je rad za koji sam dobila nagradu, objavljen u RSC Advances, čija je publika svetska. I autori i čitaoci.

Leonardo da Vinči, De Divine Proporzione

Leonardo da Vinči, De Divine Proporzione

Kakva je situacija kod nas sa časopisima, na primer iz oblasti hemije?

Mi imamo jedan časopis iz oblasti hemije, to je Glasnik Srpskog hemijskog društva, koji spada u međunarodne časopise. Da kažemo da se časopisi dele u vrhunske, vodeće i međunarodne. Dakle, on spada u tu treću grupu, ali opet treba imati u vidu da mnogo časopisa ne može da dosegne dotle da budu naučni. To je dakle, uspeh. Imajući u vidu da je Srpsko hemijsko društvo jedno od deset najstarijih u svetu, taj je časopis vredan. A ono što je tužno je što u njemu objavljuje malo naših ljudi. Ima međunarodnu saradnju, ali opet naši naučnici, kad imaju neke radove možda nešto slabijeg kvaliteta, šalju ih napolje, a ne šalju u domaći naučni časopis.  Objavljuju u nekim časopisima istog kvaliteta kao što je naš, ali ne objavljuju u našem.

Opet dolazimo do toga da bi tu trebalo i država da pomogne ali i sama naučna zajednica.

Da, država i pomaže koliko može, to jeste malo, a naučnici ne pomažu. Ima jedna grupa ljudi koja redovno objavljuje u Glasniku i iz čisto patriotskih razloga se trudi da ga održi.

Vaša naučna istraživanja odnose se na fuleren. Objasnite nam šta je fuleren, šta on predstavlja u svakodnevnom životu?

Meni je fuleren postao zanimljiv prvenstveno zbog svog oblika.

Volite da igrate fudbal?

Ne volim, ali eto, veza između nauke i umetnosti mora da postoji, a pogotovo u hemiji gde svaki molekul može da se nacrta i onda je lep ili manje lep. A fuleren je prvi molekul da je tako, skoro pa savršen. Ima oblik lopte što je vizuelno lepo, a sa druge strane, takav oblik koji je blizak savršenom, daje nam do znanja da sigurno teško može da se nešto u njemu modifikuje.

Leonardo ga je crtao za jednu knjigu koja se zvala „De divine proporzione“ – O božanskoj proporciji, odnosno O savršenosti prirode.

To je takođe bio jedan od motiva da ja time počnem da se bavim. Pošto mi je renesansa omiljena, to mi je bio dodatni motiv. Za molekul kao takav nije se znalo u nauci Leonardovog doba, on je otkriven relativno skoro 1985. godine, sintetički je napravljen u laboratoriji i kada je napravljen smatralo se da je potpuno veštački i da se ne može naći u prirodi. U poslednje vreme, sa razvojem instrumentalnih metoda i istraživanja, utvrđeno je da u prirodi može da nastane pod nekim ekstremnim uslovima, tako da je nađen recimo u ostacima zvezdane prašine, onome što do nas stigne od nje.

Fuleren

Fuleren

Da li bismo mogli da pomislimo da je nastao još u Velikom prasku?

Možemo da verujemo, lepo je da verujemo da nas prati još od prapočetka. To što smo ga otkrili pre trideset godina je problem našeg znanja. Inače geometrijska tela među kojima se nalazi i ovo koje predstavlja fuleren je opisao još Platon, pa otuda kasnije i Leonardo. Meni je to zaista bio izazov, prvenstveno zbog lepote oblika. A hemičar tu nema mnogo šta da traži, jer hemija ide od toga da iz nestabilnih dobijaju stabilni molekule a ne obrnuto.

Da li nas to dovodi dotle da hemiju, onako slobodno, nazovemo „naukom o savršenom“?

Pa mogli bismo i tako, zašto ne? Hemija se razvila iz alhemije koja je tražila kamen mudrosti. Alhemija je bila skup nekih skrivenih znanja, put da se dođe do savršenog u ono vreme. Pitanje je i kakva su bila ta znanja, koliko je danas od nas skriveno i koliko se izgubilo, spalilo, nestalo tokom vremena.

E sad zašto mi se još dopao fuleren? Kad sam počela njime da se bavim negde 2000. godine, jedna oblast nauke je tada takođe počela da se razvija, a koja je danas poznata i u svakodnevnom životu, a to je nanotehnologija. Ta se oblast razvila iz raznih disciplina – iz hemije, elektrotehnike, mašinstva, dakle iz prirodnih i tehničkih nauka i potpuno je interdisciplinarna. Mogu reći da je ta nova naučna disciplina imala jedan takođe skoro renesansni cilj, a to je sve smanjiti na najmanju moguću veličinu da bi nam sve bilo dostupnije i lakše, valjda da bismo se manje opeterećivali materijalnim i više bavili duhom. I jedan deo hemije naziva se supramolekulska hemija koja se zapravo bavi silama koje vladaju između već napravljenih molekula, koje se zovu molekulske sile. Kada se one pravilno kontrolišu, to može značajno da pomogne materijalima koji imaju unapređene osobine. I počela je da se razvija oblast koja se zove molekulske mašine koja je mene veoma zainteresovala. Možda opet i zbog Leonarda, i njegovih mašina. Ako je on mogao da osmisli u 16. veku sve te mašine, šta bismo sve mogli mi danas? Da na primer, sve što viđamo u svakodnevnom životu napravimo na molekulskom nivou, na primer da li je to automobil, fen za kosu ili nešto treće.

Tu opet fuleren igra veliku ulogu?

Da, pokazalo se da fuleren zbog tog oblika bliskog lopti može da bude odlična komponenta u molekulskim mašinama. Kad sam malo bolje izučila hemiju fulerena u inostranstvu, počela sam da se bavim molekulskim mašinama, a i ovaj rad koji je nagrađen mogao bi da doprinese razvoju molekulskih mašina. Ono čime smo se mi bavili je zapravo hemijsko ponašanje fulerena, a da bi on mogao da se ugrađuje u molekulske mašne, morao bi da se menja i modifikuje. A da bi se modifikovao moraju da se prouče načini na koje to može da se uradi. Dakle, mi smo radili te bazične stvari.

To je timski rad na Hemijskom fakultetu u Beogradu?

Da, to je timski rad. Ne može bez tima. Naša grupa je sa Hemijskog fakulteta, to su moji saradnici i kolege, ljudi sa kojima se dugo znam, i kada sam se vratila iz Italije, odlučili smo da pokušamo da radimo zajedno. I zajedno postižemo rezultate.

A šta su molekulske mašine?

Molekulske mašine su zapravo isto nastale kao kopija prirodnih molekulskih mašina. Na primer DNK je savršena prirodna molekulska mašina. DNK skladišti memorijske zapise na osnovu troslovnog koda.

Dr Dragana Milić u Firenci

Dr Dragana Milić u Firenci, foto: privatna arhiva

Pominjete Italiju, tamo ste otišli na stručno usavršavanje posle doktorskih studija na Beogradskom univerzitetu?

Jeste. Ranije je na Univerzitetu u Beogradu, naročito na prirodnim naukama, bilo uobičajeno da se posle školovanja ode nekud, pa se još nešto nauči i u svetu i onda kad se taj neko vrati, to što je video i naučio primeni ovde i tako unapredi domaću naučnu zajednicu. E onda su došle one godine kada su nesrećne sankcije to ugasile, a ko je odlazio nije se više vraćao, tako da se za desetak godina jedan vrlo dobro izgrađeni sistem lako urušio. Kada su se jednom izgubili kontakti bilo je jako teško ponovo ih uspostaviti, kada smo jednom došli na crnu listu ljudi koji jedu malu decu, bilo je jako teško da bilo ko poveruje da smo iole normalni ili na civilizacijskom stepenu ostatka Evrope. U međuvremenu se izmenio i sistem vrednosti šta je dobro i šta nije. A i u tom svemu smo i osiromašili i bilo je teško naći neko mesto, a kada ga i nađeš onda moraš sve sam da platiš i prosto su postdoktorske studije izašle na listu nepoželjnih stvari. To se doživljavalo kao neka kazna kad nekud moraš da odeš.

Opet, zahvaljujući dobroj školi koju sam ovde završila i dobroj grupi, postdoktorske studije su se smatrale kao nešto obavezno i poželjno i meni je to bilo nešto što želim da uradim. Otišla sam u Italiju prema kojoj sam gajila naklonost zbog njihove nauke i kulture, umetnosti, od renesanse do Modiljanija. I tamo sam, što je takođe neuobičajeno dugo, provela dve godine i proučila fuleren, naučila da ga transformišem i upoznala ga. Onda sam se vratila ovde i otvorila novu oblast. Sve sam pokušala da razvijem sama. Pored moje velike želje da radim samostalno, imala sam veliku podršku svog mentora i učitelja profesora Bogdana Šolaje. Bez toga ne bih sama mogla da formiram svoju grupu i svoja istraživanja. To je i ono najkvalitetnije iz celokupnog mog školovanja, to što sam naučena na samostalni rad, da razvijam svoju kreativnost, a opet je neko stariji bio tu.

Dr Dragana Milić na poslu u laboratoriji, foto: privatna arhiva

Dr Dragana Milić na poslu u laboratoriji, foto: privatna arhiva

Predajete na Hemijskom fakultetu?

Predajem na osnovnim studijama organsku hemiju na drugoj godini i to je jedan od stubova hemije. Pored stubnih, postoje predmeti koji dopunjuju osnovu, a postoje i oni koji se uvode kao novi. Osim organske hemije na osnovnim, predajem, zajedno sa kolegom Veselinom Maslakom Osnove supramolekulske hemije i nanohemije, a na master studijama Odabrane oblasti supramolekulske i nanohemije i tu je još jedan meni posebno drag predmet – Molekulske mašine, na doktorskim studijama.

Kakvo je interesovanje studenata? A koliko im to sve omogućava Beogradski univerzitet?

Interesovanje studenata je mnogo veće nego što sam ja očekivala. Studenti su željni nečeg novog. A Beogradski univerzitet, mora se reći, jeste najbolja visoka škola u zemlji i po raznim kriterijumima je u prvih pet posto najboljih škola u svetu. On ima 31 fakultet i brojne institute. Obuhvata prirodne, tehničke, medicinske i društvene fakultete i institute. Hemijski fakultet je jedan od najboljih fakulteta našeg Univerziteta. To se vidi ne samo po broju radova, već i po citiranosti tih radova u svetu i po časopisima u kojima se radovi objavljuju.

dragana milic bgŠta je ono što Vas privlači kao neko buduće istraživanje? Kako se uopšte kreće u neku novu oblast ili novi istraživački ciklus?

Kreće se u nešto novo pametno, dakle da upotrebiš ono što si naučio. I studentima kažem da ne uče ništa što ne bi mogli bar tri puta da primene. Ako ćeš nešto jednom negde reći, možeš i da ne kažeš. Mene trenutno zanima  grafen. On je potpuno suprotan fulerenu, jer ako je ovaj kao lopta, grafen je potpuno ravan i kao saće. Opet su tu atomi ugljenika koji su namešteni u šestouglove i oni formiraju mrežu. Jako poseća na grafit koji svi znamo iz olovaka. U grafitu su ti listovi mreža ugljenika u listovima i zahvaljujući tome kako su složeni, on se kruni, ljušti odnosno možemo da pišemo njime. Grafen je samo jedan list. I ono što je kod njega zanimljivo je to kako on postoji kao takav, kako je tako individualan, ne lepe se ti listovi jedni na druge. Sad me zanima grafen i njegove modifikacije, šta se dešava kada se uradi ista promena na fulerenu i grafenu, koje su posledice i šta se dobija dalje…To je nešto čime ću se baviti u narednom periodu.

Suzana Spasić

Podelite ovaj tekst

DeliciousDiggGoogleStumbleuponRedditTechnoratiYahooBloggerMyspace

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *