Rafaelov Sveti Đorđe – slika koja je proputovala svet
Sveti Đorđe i zmaj, neveliko remek-delo renesansnog umetnika Rafaela, privlačilo je kroz vekove pažnju mnogih kolekcionara, vladara, pripadnika tajnih društava i političara. Ulje naslikano na drvetu topole i prikazuje mladića u oklopu sa plaštom i plavom podvezicom, na belom konju, kako ubija ogromnog zmaja i spasava devojku iz pozadine. Danas se ova poznata slika čuva u Nacionalnoj galeriji u Vašingtonu. Tu je dospela 1931. godine, posle velike tajne rasprodaje blaga iz muzeja Ermitaž, kada su ova i još dvadeset slika iz carske kolekcije tajno iznete iz Rusije i u Berlinu sve zajedno prodate za samo sedam miliona dolara. Kupac ove kolekcije bio je Endru Melon, bankar, biznismen, kolekcionar i američki ministar finansija. Ovaj, u svoje vreme jedan od najbogatijih Amerikanaca je i zaslužan za osnivanje Nacionalne galerije u Vašingtonu.
Mladi renesansni slikar Rafaelo Santi naslikao je Svetog Đorđa između 1504. i 1506. godine, po narudžbini Gvidobalda da Montefeltra, Vojvode od Urbina i sina slavnog “kondotjerea” i vojskovođe Federika, jednog od najvećih kolekcionara i mecena tog doba. Gvidobaldo je od engleskog kralja Henrija VII odlikovan ordenom podvezice. U znak zahvalnosti naručio je sliku kao poklon za kralja, koji je u to vreme već uveliko izgradio kult ovog sveca na svom dvoru. Na samoj podvezici, koju nosi naslikani Sveti Đorđe, upisano je i HONI, skraćenica fraze koja je bila moto viteškog Reda podvezice- Honi soit qui mal u pense (Postiđen da je onaj ko misli loše).
Henri VIII, koji je nasledio i bogatu kolekciju svog oca, kult Svetog Đorđa je doveo do vulgarnih i pompeznih rituala, gozbi i bahanalija. Trag o slici se gubi narednih 120 godina, kada je volšebno dospela u ruke grofovske porodice Pembruk. Grof od Pembruka bio je takođe pasionirani kolekcionar i naručilac umetničkih dela, najviše portreta važnih evropskih ličnosti, ali i drugih slika. U vreme smrti Pembruk je bio jedan od najbogatijih plemića u Engleskoj. Njegov sin je od rezidencije napravio veliko kulturno središte, ali je sledeći naslednik, Viljem,bio rasipnik i jedan od miljenika kralja Džejmsa od Škotske, koji ga je imenovao za viteza podvezice. Veruje se da je i Rafaelovo delo stiglo u ruke Pembruka u to vreme.
Kada je kralj Džejms umro, njegov naslednik Čarls I sproveo je brojne reforme. Na svom dvoru razvio je sklonost ka italijanskoj renesansi, pa je tako od Pembruka otkupio i Rafaelovu sliku, u zamenu za “veliku knjigu” Holbajnovih portreta, koja je bila na velikoj ceni. Čarlsova diplomatija i sakupljanje umetničkih dela stapali su se tokom njegove vladavine. Dobro je poznavao evropsku umetnost, inkognito je putovao Evropom da bi posetio neke važne zbirke i imao je izoštreno oko za umetnička dela. Svuda u Evropi imao je izaslanike koji su kupovali umetnička dela za njegovu kolekciju. Kralj Čarls I je cenio Red podvezice, smatrajući ga simbolom časti, viteštva i reda. Na dvor je vratio i gozbu u čast Svetog Đorđa, dodao oznake na odeći vitezova. Čak je i Rubens u to vreme podlegao kultu i naslikao kralja kao Svetog Đorđa koji je ubio aždaju rata i doneo mir. Tokom godina, kralj je širio svoju umetničku kolekciju ali i povećavao troškove i dugove zbog svoje kolekcionarske pasije. Istovremeno se sve više poistovećivao sa samim Svetim Đorđem pa je i Red podvezice postao simbol rojalista. Ipak, raskoš, dugovi, trošenje, doveli su do toga da kralj sa porodicom 1642. godine pobegne pred besnom ruljom. Tri godine je proveo u bekstvu, po svojim letnjikovcima, oslanjajući se na Red podvezice, čak i kada je gubio bitke. Raskošna kolekcija umetničkih dela bila je ostavljena na milost i nemilost svetini koja je ulazila da razgleda i da se čudi. Čarlsa je na kraju Red izneverio, a po njegovom pogubljenju, Parlament su zatrpali zahtevi za naplatu Čarslovih dugova. Naredne dve godine trajala je aukcija dela iz kolekcije i to je ujedno bila i najveća aukcija umetničkih dela svih vremena. Rafaelova slika “Sveti Đorđe i zmaj” došla je na red za prodaju 1651. godine, a kupio je jedan od vođa sindikata Edvard Bas, koji je već i pre toga kupio najskuplju sliku, Rafaelovu “Svetu porodicu”. Bas je sakupljao sve što je vezano za Red podvezice. Bas je ubrzo obe Rafaelove slike preprodao i “Sveti Đorđe” je stigao u Pariz, u porodicu Kroza. Pjer Kroza je bio jedan od prvih kolekcionara koji je pratio i istoriju dela, odnsno kroz šta je sve šrošlo određeno delo i u kojim je sve bilo kolekcijama pre nego što je dospelo u njegove ruke. Kroza je stvorio najslavniju zbirku u Francuskoj, koju su naslednici poželeli da prodaju. To je čuo i Deni Didro, enciklopedista, filozof, koji je imao i tajni zadatak – da za svoju zaštitnicu, rusku caricu Katarinu Veliku, otkriva i kupuje umetnička dela. Prodaja oko 500 dela iz kolekcije nije išla lako jer je postala državno pitanje. Ali na kraju se carica Katarina ipak dokopala kolekcije a u čast Rafaela napravila je u Ermitažu i Rafaelovu lođu.
Katarinini naslednici, naročito car Aleksandar I i Aleksandar II poštovali su kult Svetog Đorđa. Mala Rafaelova slika bila je tretirana kao porodična ikona. Dramatičan obrt u istoriji ove slike došao je sa Oktobarskom revolucijom, kada je slika napustila Ermitaž u naporu onih koji su pokušali da spasu umetnine od razularene revolucionarne metle. Slika je jedno vreme bila u Moskvi, a po završetku Revolucije i svetskog rata, teškom mukom je vraćena Ermitažu. Sliku je za sebe želela Natalija Trocki, supruga Lava Trockog, istoričarka umetnosti koja se školovala u Parizu. I u vreme kada je Majakovski zagovarao da se od Ermitaža napravi fabrika makarona, a jedan drugi pesnik, Vladimir Kirilov tvrdio da treba spaliti Rafaela, Staljin je odlučio da kolekciju iskoristi mudrije. U vreme kada nova ruska država nije imala nikakve diplomatske odnose sa Sjedinjenim Državama, deo kolekcije prodaje se Endruu Melonu i Rafaelov “Sveti Đorđe i zmaj” prelazi okean. Ostaje u Melonovoj kolekciji sve do završetka izgradnje nacionalne galerije 1941. u kojoj se čuva i danas.
(Izvor: Džoana Pitman, Rafaelovim tragom, Mono i Manjana, Beograd, 2006)
S.Spasić