Smrt Nadežde Petrović

Nadežda Petrović: Valjevska bolnica, 1915, poslednja slika, MSU, Beograd

Nadežda Petrović: Valjevska bolnica, 1915, poslednja slika, MSU, Beograd

S izrazima duboke i iskrene tuge objavljujemo da smo, pored tolikih žrtava koje su pale protiv epidemije, sinoć u osam časova prineli na oltar drage nam Otadžbine još jednu. Užasnoj bolesti podlegla je i Nadežda Petrović, akademski slikar, nastavnica Ženske gimnazije, dobrovoljna bolničarka. Umrla je neumorno radeći na negovanju i spasavanju hrabrih boraca još od početka rata. Objavljujući ovaj redak i svetao primer samopožrtvoanja ove plemenite Srpkinje, molimo za saučešće.“ (Saopštenje Prve rezervne valjevske bolnice ( 22. marta) 4. aprila 1915.

Jedna dobra duša i jedna velika Srpkinja pala je na bojnom polju od podmuklog neprijatelja: zaraza protiv koje se ona borila najuspešnije braneći od nje branioce naše i spasavajući ih iz čeljusti smrti, da bi smrt zadavila neprijatelja. Iz malog kruga onih hrabrih idealista koji su pre desetak godina snagom fakata počeli raditi na tome da Srbija bude Pijemont ne samo Srpstva no cele Jugoslavije izgubismo nju koja je na tome polju rada bila neumorna i koja je tome poslu i tome zadatku od tada do sada posvetila ceo svoj život, radeći s ljubavlju i voljom, koja je za divljenje i poštovanje. Nadežda Petrovićeva, koja onomad umre u Valjevu, najmilosrdnija je srpska sestra bila. Onaje bila prva prava naslednica Kosovke devojke. Krst Milosrđa krasi grudi hiljadama naših sestara. One su ga zaslužile predanim radom na negovanju naših slavom ovenčanih ranjenika i pod teretom ratnih tegoba posustalih ratnika. Ni jedna ga sa toliko časti i s toliko prava nije mogla zadenuti za grudi kao Nadežda, jer ni sto najzaslužnijih milosrdnih sestara nemaju zasluga koliko ona jedna.

Bolničarka Nadezda Petrovic, Prizren 1913

Nadežda Petrović kao bolničarka, Prizren 1913, foto: Spomen zbirka Pavla Beljanskog, Novi Sad

Među začetnicima novoga pokreta za duhovno Ujedinjenje Jugoslovena Nadežda je bila jedna od najjačih snaga i tome pokretu ona je davala snage predanošću, koja je imponovala i davala podstreka svima njenim sadruzima i saradnicima na tome poslu, koga se prihvatilo nekoliko duhom jakih mladih idealista. Među kolovođama toga pokreta od početka bila je Nadežda i brzi uspesi što ih je na tome pokazala šaka mladih i dotle slabo znanih širim krugovima studenata u mnogome imaju da se pripišu i energiji ove devojke, kojoj imamo malo ravnih druga. Umetnik po osećaju ona je bila, nesumnjivo, i jedna od najobrazovanijih naših ženskinja. Bavljenjem duže vremena u inostranstvu radi svojih slikarskih studija, ona je u kulturnom svetu primila ono što je najlepše i vratila se da posluži svome narodu ne samo kao umetnik i učitelj omladine, no i kao javni radnik na našim nacionalnim stvarima. Vaspitana u patrijahalnom srpskom duhu u jednoj čestitoj porodici, u kojoj je od malena zagrevana za srpske ideale i upućivana na dobra dela, ona ih je u svom životu u izobolju činila i čineći dobro bližnjem svome nije štedela ni svoj groš no ni svoj život. Vršeći dobro delo, spasavajući srpske ratnike, ona je sebe žrtvovala. –Odlomak iz teksta objavljenog u listu Pijemont (29. marta ) 11. aprila 1915, Valjevo, o smrti Nadežde Petrović, slikarke i dobrovoljne bolničarke, preminule u Valjevu.

Nadeždu Petrović je i sama smrt zatekla u takvoj jednoj razdraganosti i u neizmernom duhovnom bogatstvu u snazi. To sam video i duboko osetio kada je posetih u valjevskoj vojnoj bolnici 1915. godine, u prolazu sa fronta za beogradsku vojnu bolnicu, i sam bolestan od pegavog tifusa. Uz litra najbolje kameničke šljivovice, koju sam joj po želji bio doneo, pretresli smo tada poslednji put važno pitanje našeg mladog slikarstva. To je bio razgovor dostojan umetnice i junaka Nadežde Petrović i njenih divnih dela.” – Branko Popović, iz govora na otvaranju prve posthumne izložbe radova Nadežde Petrović, Politika, 14. februar 1938, Beograd. 

“1915. prilikom privremenog povlačenja srpske vojske, imao sam još tu sreću da je sretnem, u nagorelom, blatnjavom šinjelu, uz bolničke arnjeve, s vojnicima, u krvavim zavojima, štakama. Njeno zdravo, puno rumeno lice, uprkos tadašnjim naporima i oskudici, sijalo je od pouzdanja, a oči vojnika odavale su više od privrženosti, pravu ljubav prema toj njihovoj Velikoj Sestri. Svuda, pod onim šatorskim krilima, po svim rovovima u Srbiji, pričalo se tada kako su je, posle, vojnici sumorno, bez prestanka, plačući prevrtali u vlažnim čaršavima, samo da joj smanje tifusnu vatruštinu, da spasu to veliko srce koje je do kraja kucalo za njih.” – Veljko Petrović, iz govora na svečanosti povodom otkrivanja spomenika Nadeždi Petrović u Čačku –  Čačanski glas, 14. decembar 1955.

Nadežda Petrović sa osobljem Valjevske bolnice

Nadežda Petrović sa osobljem Valjevske bolnice, foto Ljuba Ranković

Na sam prvi dan Vaskrsa stiže nam tužna vest o još jednoj žrtvi dužnosti, od dobre volje primljene teške dužnosti, istinske službe narodu u ovim mučnim i ozbiljnim danima: noću uoči Vaskrsa preminula je Nadežda Petrovićeva u I rezervnoj bolnici u Valjevu, gde je sa toliko truda, predanosti i istrajnosti radila kao dobrovoljna bolničarka.

Smrt Nadežde težak je udarac za sestre i braću njenu, koji za kratko vreme gube u Nadeždi ne samo treću sestru, već i razboritu zastupnicu umrlih im roditelja i moćnu potporu u mučnoj borbi životnoj; teško će zli udes ovaj osetiti i ostala porodica njena, kao i svi njeni prijatelji i poznanici, kojih nije mali broj.

I srpska umetnost i prosveta duboko će zažaliti za gubitkom Nadežde Petrovićeve, koja je sa retkom marljivošću i pravim umetničkim oduševljenjem uzimala učešća u radu naših slikara i predano i savesno vršila svoju nastavničku dužnost. Njene slike sa uspehom su izlagane na umetničkim izložbama kod nas i na strani, gde je pok. Nadežda dostojno predstavljala srpsku umetnost i srpsku ženu.

Nu, još jedno srce, jedno veliko srce stegnuće se od bola koji mu zadade smrt Nadeždina, tako iznenadna, tako neočekivana, srce onog dela srpskog naroda, koji je najviše podneo i koji i sada najviše trpi u mučnim prilikama u kojima je evo već tri godine, srce srpskoga vojnika, ranjenika i bolesnika. Mnogu suzu zahvalnicu proliće na još sveži grob pok. Nadežde mnogobrojni branioci srpske častii srpskog imena, sada zdravi i čili, koje je ona u bolnici negovala sa pravom sestrinskom ljubavlju, a sadašnji bolesnici I rezervne bolnice u Valjevu, gde je gotovo leglo zaraze, ponajpre će i najteže osetiti, da im nema one koja je sebe žrtvovala da bi njima pomogla. “Ja sam njima (bolesnicima) sad, piše ona nedavno, i lekar i nudilja. Prepisujem lekove, dajem ih, trčim od rane zore od jednog do drugog. Ceo dan nosim jednu tepsiju punu lekova… Ali je strašno i užasno biti među onima, koje treba pomoći a nemoći to… Koliko sam se ranije plašila od ove opake bolesti, zaboravila sam na nju od kako sam među njima. Sama se čuvam, ali Bog me može sačuvati i niko više; uzdam se još u svoju zvezdu, koja me do sad u najtežim momentima nije prevarila ni napistila, pa možda neće ni sad.”

Nadežda Petrović skila Vezirov most, 1913.

Nadežda Petrović skila Vezirov most, 1913.

Nu, pok. Nadežda se, na žalost, prevarila i ako je doista mogla računati na svoju “zvezdu”. Ona je sa svojom bolicom pratila hrabre naše ratnike u njenim pobedničkim pohodima u turskom i bugarskom ratu, boreći se sa najvećim tegobama i nevoljama takvoga života dok nije i sama pala u bolesničku postelju, teško preležavši ozbiljan trbušni tifus sa zapaljenjem pluća. Nu ni to nije pok. Nadeždu moglo uzdržati, da se početkom ovoga strašnoga rata ne stavi na raspoloženje svojoj sanitetskoj komandi. Sa kretanjem svoga odeljenja pok. Nadežda išla je svuda za vojskom, za vreme nastupanja i krvavih borbi na Drini i pod Cerom, kao i pri mučnom odstupanju ka Rudniku, dok nije na posletku sa pobedničkom vojskom našom ušla opet u tužno, upropašćeno i zarazom ojađeno Valjevo, gde su je tek očekivali novi napori i nov, još mučniji rad. I kad je za neko vreme ostavila Valjevo, nije to učinila da bi se predala odmoru, i ako joj je bio doista potreban, već da izvrši drugu dužnost, dužnost porodičnu, sestrinsku. Jer dok se bavila na svojoj bolničarskoj dužnosti, umrla joj je najmlađa sestra u Nemačkoj, kuda je pre rata otišla da potraži leka. Nežno sestrinsko srce Nadeždino pokazalo se i u ovoj prilici: čim je bilo mogućnosti ona je pokušala otići na sestrin grob, ne plašeći se ni napora na putu ni svih drugih neprijatnosti, ali, na žalost bez uspeha. Pri povratku s toga puta obišla je svoje u Skoplju, pa se odmah opet požurila na dužnost, koja ju je čekala u Valjevu.

valjevska bolnica

Valjevska bolnica u Prvom svetskom ratu

Nisu pomogla ni odvraćanja porodice ni saveti prijatelja. Pok. Nadeždi bio je baš sada potreban zbiljski odmor, za koji joj niko ne bi zamerio, jer je ona već dosta učinila i više no što se moglo očekivati. Ali je u nje bilo srce puno ljubavi prema bednima i nevoljnima, ona je još osećala potrebu za vršenjem rodoljubive zadaće, i pohitala je opet u valjevsku bolnicu, gde je naposletku i sama podlegla. Još je gledamo ovde u Nišu, punu priča o prošlim nevoljama, a i punu oduševljenja, prave vere u potrebu daljeg rada, punu one ljubavi, koja ju je dotle održavala na mučnom putu pomaganja i tešenja bolnih i nevoljnih i koja ju je silno gonila, da u tom istraje. I u toliko nam je teže pala crna vest, da je Nadežda zanavek otrgnuta od svojih bolesnika, od poznanika i prijatelja, od porodice svoje.

Pok. Nadežda Petrovićeva doista je divno odužila svoj dug narodu i otadžbini, zaslužila najveću zahvalnost našu, stekla pravo na večan pomen među nama i dala doista primer za ugledanje. Srpske Novine, Niš, (26. mart) 8. april 1915. godine

Podelite ovaj tekst

DeliciousDiggGoogleStumbleuponRedditTechnoratiYahooBloggerMyspace

One Response to Smrt Nadežde Petrović

  1. Bravo za ovaj tekst

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *