Čovek i ljubav – kamen je tu samo dekor

Nove knjige

Sonja Kukić: Pričaše jednom čovek i kamen, izdanje Interpress, Beograd

Piše: Dimitrije Diso Janičić

Pričaše jednom čovek i kamen

Pričaše jednom čovek i kamen

Malo neobična knjiga. Ne po formatu i slogu, po sadržaju, po priči u njoj. Junaci nemaju imena. Grad i bolnica nemaju imena. Glavna junakinja je prozvana Golubicom, ni njeno ime nije pomenuto. Golub je vesnik mira, vesnik blagih i lepih vesti. Što ne i ljubavi?! I ovu ljubav nije lako razumeti. Uostalom, zar je za ljubav potrebno razumevanje? Ona nema objašnjenja. Da biste razumeli ljubav, morate jednostavno voleti i ne tražiti objašnjenja.

Naslov je bajkovit. Knjiga, međutim, nije bajka, mada ponekad zvuči bajkovito. Međutim, zvuči i pobunjenički. I različito. Zbivanja u njoj opisana mogu (ili jesu) odatle, pored nas, priča je to o našoj zemlji, o našim ljudima, o našoj (i tuđoj) samoživosti, priča je i o onome “za inat celom svetu”, o nepokornosti i nemogućnosti da se naš čovek, ovakav kakav je sada, večito u sukobu sa celim svetom ili sa samim sobom, upakuje u nekakve globalizacijske kalupe, pokori nekim globalizacijskim normama, pogotovo onima koje mu zvuče neprirodno i tuđe.

Ovaj je roman i priča o sivilu svakodnevice. Desi se tako čoveku, kao i glavnom muškom junaku, da mu sivilo hladnog i kišnog dana, da mu gradske zgradurine u magli i smogu, da mu ogolela drveta poređana u beskraju ulice, da mu ulica kojom idu ti zamišljeni, sivi ljudi, koji isijavaju sive misli bez mašte, sebične misli bez solidarnosti, – odjednom razbije neka devojka vedrog pogleda, koja se raduje kiši, danu što je svanuo, sjaju asfalta pod kišnim kapima, tepihu opalog lišća u parku, pokislom psu ispod klupe na autobuskoj stanici, raduje se životu onakav kakav je.

Ona, pošto “iskače” iz ukalupljene svakidašnjice, doživi nesreću, pa on, bezimeni, sivi, dosadni, ukalupljeni, oglobalizovani čovek, ne zna zašto, ali odjednom oseća neodoljivu potrebu da bude uz tu devojku kada se ona probudi, protivu onoga koji ju je kolima udario, protivu zahteva svoga posla, shvatanja svoga društva i komšiluka, da joj bude uteha, veza sa stvarnošću, da prizna sebi (njoj nema hrabrosti) da je odjednom zaljubljen, da ne mora da traži razlog takvog svog ponašanja…

Roman ne obuhvata dugo vreme. Međutim, retrospektiva njegovih junaka je priča o raznim životnim zgodama i nezgodama, o ljudima, državi, bolesti, ulici, komšijama, poslu… Davno je bilo vreme “kada kamen pričaše…”, nema povratka u vreme kada čarolija beše stvarnost, a stvarnost čarolija, vreme bez interneta, androida, televizije, globalizacije, ovo je vreme ekonomskih kriza, bankarskih mahinacija, visokih zgrada, sebičnih ljudi, vođenih bombi, elektronskih knjiga. Bilo je vreme kada je kamen ličio na nešto trajno i večno, a onda je sve postalo drugačije, ljudi su sve više postajali kameni, a kamen je bio samo sredstvo za gradnju gradova, izmenilo se shvatanje blizine i daljine, puta i putovanja, poznatog i nepoznatog, prirodnog i veštačkog, sve je postalo relativno, potrošno, sve je dobilo novčanu vrednost, cenu…

Ovde je i pobuna protiv toga. Jer, iznenada i bez povoda rodi se ljubav. Jača od kamena, od društvenih normi, od zahteva sredine, od tradicije i granica, unija, carina, pravila, shvatanja pristojnosti, domaćeg vaspitanja, znanja, običaja. Nšto se dešava kao u vreme kada kamen pričaše…

Sonja Kukić, autorka

Sonja Kukić, autorka

Roman, delom ispričan stereotipno, a delom jezikom nove generacije, jezik klasičan, pa se ponegde otme i zaluta u sleng, u žargon, u jezik SMS generacije. Ipak, autorka, kojoj je ovo prva knjiga, ostaje verna starim vrednostima, iako ih ponekad iskazuje na nov i interesantan način.

Život je samo jedan, kao da nas savetuje. Učinimo ga svojim, ličnim, obeležimo ga nečim što nije žabokrečina svakodnevice, što propoveda ljubav nasuprot svima i svačemu, usprotivimo se sivilu i prosečnosti… Doduše, autorka nigde ne veli da treba da ratujemo sa celim svetom, ona to podsvesno izražava svojom knjigom.

Nažalost, smrt je tu negde, iza ćoška. Bezobrazno čeka, neizbežna i neminovna, sve vraća sivilu. Ipak, povremeno udari munja, zapali drvo, promeni svet pomerajući ga iz ustaljenih kolotečina i definisanog ponašanja. Ova knjiga je jedan takav blesak.

Dimitrije Diso Janičić

Podelite ovaj tekst

DeliciousDiggGoogleStumbleuponRedditTechnoratiYahooBloggerMyspace

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *