Sve je Buda…

Velika statua Bude, bronza, Kamakura, Japan

Velika statua Bude, bronza, Kamakura, Japan, foto Vilem Skarolek

Za vreme mojih studija na Građevinskiom fakultetu u Beogradu bio je jedno vreme uveden fakultativni predmet „Opšte obrazovanje“.  Pohađajući ta predavanja, upoznao sam kao predavače mnoge učene ljude Beograda tog vremena. Tako sam upoznao i profesora Raška Dimitrijevića koji je držao predavanja o svetskoj književnosti, o velikim piscima i filozofima. Ta predavanja su na mene ostavila trajni utisak i probudila interesovanje za književnost i filozofiju. U to doba studija, književnost i filozofija bili su mi veoma daleki, a pogotovu istočnjačka tradicija. Moje interesovanje je moralo biti usmereno na studije. Tek nakon više godina, kada sam ušao u krug ljudi kojima je razmišljanje takođe činilo zadovoljstvo i tamo stekao prijatelja koji se odlikovao smirenošću i opuštenošću, došao sam u vezu sa istočnjačkom filozofijom. Taj moj prijatelj, naime, već četrdeset godina proučava budizam. Nakon izvesnog vremena, da ne bih bio samleven u radnoj svakodnevnici, rešio sam da i ja pokušam da savladam tu veštinu opuštenosti i smirenosti kojom se odlikovao moj prijatelj. Pokušao sam sa jogom i autogenim treningom, ali, i pored toga, kada sam u gradu tražio mesto za parkiranje, posle 15 minuta uzaludne vožnje u krug obližnjim ulicama, krvni pritisak mi je bio opet na upozoravajućoj visini! Znači, trebalo je pokušati sa budizmom, sa nekom vrstom „light”budizma.

Tada sam slučajno otkrio da imam u svojoj porodici zen-učitelja. Bio je to moj unuk Flavio, petogodišnjak, i kao sva deca u to doba prirodni talenat za istočnjacku filozofiju. Trebalo je samo da ga češće posmatram.

Uzmimo, na primer, mudrost što sadrži zen izreka „nije važan cilj, važnan je put koji vodi do cilja“. Pokušao sam jedno posle podne da sa Flaviom odem u samoposlugu koja je nepunih 500 metara udaljena. Idemo direktno i sa ciljem. Ali to nikako nije bilo jednostavno. Prvo, na putu treba da se pogledaju pojedinačno sve lale i ostali cvetovi u susednim dvorištima. Zatim da se pozdravi pas od suseda preko puta („Zdravo, drugar!“). A, ako pas ne uzvrati pozdrav, trebalo ga je pratiti. Ponekad smo ga pratili idući u suprotnom pravcu od našeg cilja. Pri tom, pokušavao sam da utičem na unuka demonstrativninim nestrpljenjem, blagom primenom sile vukući ga za rukav i slično. I, konačno, postavljam sebi spasonosno pitanje: zašto je važno da se kupovina obavi za pola sata ili za sat? Ponekad mi uspeva već prvi korak ka pravoj zen-mudrosti: skupljamo zajedno kamenčiće i čudimo se njihovom obliku i različitim bojama, gledamo cvetove i divimo se njihovom mirisu i prijateljski pozdravljamo susedovog psa.

 Razmišljajući tako postaje mi sve jasnije da život nije jedna „To do“ lista ili spisak ,,Things to be done today“ gde se stvari precrtavaju ako su urađene. Ako se to jednom shvati, put koji vodi do zen mudrosti nije dalek. Izreka „sada i ovde“ dobija sasvim novi, sveži smisao ako se jedno petogodišnje dete posmatra kako se sa najvećom koncentracijom trudi da zakopča rajsferšlus na kaputu i obuče zimske rukavice.

Budina glava

Budina glava, Gandara, Indija, V vek, krečnjak, Muzej Viktorije i Alberta, London

Opuštenost nije stanje već proces. To je sposobnost koja se može naučiti. Potrebno je samopouzdanje, motivacija i vežba. Kao problem sa opuštenošću navode se problemi izazvani stresom. Međutim, sa opuštenošću ti problemi nestaju kao luftbaloni, a stvarni poblemi se pojavljuju mnogo jasnije i mogu se lakše prevazići.

Pre više od 2000 godina, grčki i rimski filozofi utvrdili su povezanost između misli i osećanja. Mi osećamo tako kako mislimo, jer su naša osećanja zavisna od naših misli. Ovo je veoma dalekosežna postavka. Svugde možemo da konstatujemo međusobnu povezanost: Misao – Osaćanje – Delovanje. Psiholozi su utvrdili da naša osećanja ne zavise od trenutnog događaja već od naših misli. Ova povezanost je tzv. ABC lanac gde je A – događaj (activating event),  B – misao, ubeđenje, vera (belief) i C – reakcija, delovanje (consequence). Lanac događanja teče od A preko B do C. Proizvoljni događaji izazivaju misli, ove misli izazivaju osećanja i konačno tome odgovarajući način delovanja. Oni koji su usvojili lanac razmišljanja nazvan ABC svesni su činjenice da preko svojih misli mogu da upravljaju svojim osećanjima i prema tome konačno i svojim postupcima. Velika većina ljudi, međutim, pripada grupi kojoj je karakteristično AC razmišljanje, tj. da spoljni događaji izazivaju njihova osećanja, te bez razmišljanja i njihovo delovanje. Primer za AC razmišljanja: to me ljuti, toga se bojim, to me veseli. U pravilnom ABC razmišljanju prethodni primeri trebalo bi da glase: To me ljuti jer …(ali mogao bih da budem i opušten), od toga se bojim ako …(ali mogao bih i da ostanem miran).  Život bi nam bio mnogo lakši i prijatniji ako bismo svesno primenili ABC lanac, ako bismo naše misli birali tako da ne patimo već da budemo opušteni i srećni.

Koliko puta mislimo i kažemo „pa to je neizdržljivo“, „to je nepodnošljivo“, „to mora da se promeni“ i sl. Zamenimo li te izjave sa „da, moglo je biti i bolje“, „da, to može da se izdrži“, „da, pa to ide i ovako“ i slično, stvaramo temelj za mir i opuštenost. Nasuprot tome, ako mislimo da svet mora da bude takav i samo takav kakvog smo ga mi zamislili, onda nepotrebno otežavamo sopstvevi život. U budističkoj literaturi nalazimo u vezi sa tim sledeće poučno kazivanje:  Novorođenče jedne žene je umrlo. Žena dođe do Bude i moli ga za pomoć u njenoj tuzi i nesreći, i pita ga da li ima neka mogućnost da se njeno dete povrati u život. Na to reče Buda: Ako nađe jednu porodicu, u kojoj još niko nije umro, njeno dete će se povratiti u život. Žena je išla od kuće do kuće i pitala ukućane, da li je njihova porodica bila pošteđena smrtnog slučaja, ali svi su joj odgovarali da su im umrli sestre, roditelji, dede i bake. Žena umrlog deteta mislila je da je ona potpuno sama u svom bolu i nesreći. Ali videla je da su i ostali ljudi doživeli isto to, sve to preživeli i savladali nasreću. Činjenica je da ljudi fizički i psihički mogu mnogo da podnesu. Ali opet, mnogi kroz sopstveni način razmišljanja otežavaju sebi život.

Mi imamo mogućnost da svoje misli zadržimo ili da ih otpustimo, pa da ih zamenimo drugima. Ta sposobnost jeste ključ ka opuštenosti. Ne bismo nikada patili, ako se grčevito ne vezujemo za neke negativne misli. Zen to uči u sledećoj maloj priči:

Dva monaha su se obavezala da izbegavaju svaki odnos sa ženama. Na njihovom putu do sledećeg samostana nailaze na jednu reku. Na obali stoji žena. Jedan od monaha joj ponudi pomoć da pređe na drugu stranu. Žena prihvati ponuđenu pomoć i monah je prenese na drugu stranu reke. Posle podužeg vremena, kada su monasi ćutke nastavili svoj put, iznenada reče drugi monah: ,,Kako si mogao tako nešto da uradiš? Time si prekršio naše obećanje!“ Na to odgovara onaj prvi: ,,Ja sam tu ženu na drugoj obali spustio na zemlju. Ali ti je i dalje nosiš!“.

Budina prva propoved, Gupta period

Budina prva propoved, Sarnat, Indija, krečnjak, V vek, Arheološki muzej, Sarnat

Misli koje prouzrokuju takozvani stres nije jednostavno odstraniti. Niko i ne kaže da je to jednostavno. Ali sigurno je da je moguće i da to treba da bude podstrek da se pokuša. Moj prijatelj mi je u jednom razgovoru dao sledeći koan sa ciljem da me podstakne na dublje  razmišljanje (U budizmu koan je naziv za paradoks, ili nešto nelogično, ili jedan događaj koji je podstrek za razmišljanje):

Monah noseći jedan komad mramora sretne u dvorištu samostana svog majstora, te ga upita: ,,Majstore, šta mislite, mogu li ja iz ovog komada mramora da isklešem Budu?“ Na to odgovara majstor. ,,Da, moći ćeš“. Monah se pokloni, ali odlazeći posle dva koraka okrene se i opet pita svog masjtora: ,,Majstore, mislite li stvarno da ja mogu iz ovog komada mramora da isklešem Budu?“ Na to će Majstor: ,,Ne, nećeš moći“.

Ovaj zen koan sadrži sledeće naravoučenije:

Na početku svakog postupka stoji samopouzdanje koji se temelji na volji i znanju. Monah je posedovao jedan dobar komad mramora, ali nedostajalo mu je čvrsto pouzdanje da će svoju nameru uspeti i da ostvari. Njegov majstor je uočio da odluka učenika da sprovede svoju nameru još nije dovoljno jaka.

Andrija Tisa

Podelite ovaj tekst

DeliciousDiggGoogleStumbleuponRedditTechnoratiYahooBloggerMyspace

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *