Misterija vrha rodovskog stabla

Piše: Jovanka Živanović

porodični portret Stari Rim

Majka, sin i ćerka, Stari Rim

To što svako ima svoje „porodično drvo“, za mnoge je puka i neinteresantna činjenica, a radoznalost za veličinu i raskoš tog, za genezu važnog kolosa i čuda prirode,  za većinu ljudi ne seže dalje od  prvih krošnji. Tu su roditelji, baba i deda po maminoj, još jedan takav par po tatinoj liniji, a ako je krošnja ređa nazire se i prva linija onih što su pra … Tu se, otprilike, završava potraga. Svako dalje petljanje u nimalo jednostavnu kombinatoriku koštalo bi napora, za početak da se noga uglavi u prvu raklju iznad stabla i da se krene uzbrdo. To traži nešto fizičke kondicije, sklonost ka avanturi istraživanja, a bogami i spremnost da se o sadržaju sopstvene krvi i strukturi tkiva sazna nešto novo, možda i skandalozno, kad bolje razmisle –   opasna je to igrica, vrzino kolo u koje  se ne treba hvatati.

 Ako potpuno neopravdano, uz veliko izvinjenje, ostavimo po strani „srednjake“, onu hvale i svakog poštovanja vrednu većinu koja je zaineresovana za svoje poreklo, koja je na hameru sve lepo iscrtala, čija precizna mapa ne dozvoljava nikakvu vrstu zabune:  zna se ko je koga rodio pa je isključena suluda mogućnost promovisana od strane latino serija da neko  samom sebi bude otac, zna se ko se s kim i koliko puta ženio ( istina sa jednim, ni pomena vednim propustom – ne zna se ko je koga voleo, ali mapa ko mapa, oprostićemo joj, nije u stanju da registruje stepene senzibiliteta, niti slična pomeranja), sve rođačke veze bar do sedmog, legitimnog  kolena, odakle obaveza beleženja prestaje jer oni koji slede su gotovo stranci, nisu naši, al mogu da postanu – prirodnim, od sakralnih instanci blagosiljanim spajanjem, čista obraza, bez  sablazni incesta i ijedne porodične bruke. Dakle, ako o njima kažemo tek ovoliko, premda su zaslužili više, eto nas kod jedne ekstremne grupacije, male al čudesno misleće i radoznale, grupacije duhovno vickastih, psihični prenapregnutih i nemirnih. Tek ovde ima šta da se vidi. Iako osetljivi, promenljive i dozirane ljubavi prema bližnjima (kol’ko vole sebe, tol’ko vole  bližnje) skloni su da preskoče sigurnu i bezbednu „svoj na svome“ oazu, oni bi odmah  u nepoznato, u tajnu, a tajna čuči u vrhu krošnje, na njenom samom obodu – treba biti junak pa tu stići, videti ko to stoji na čelu neizbrojivocifrenih predaka: majmun ili Starozavetni praroditeljski par?

Luka KRanah, Adam i Eva

Luka Kranah Stariji, Adam i Eva, 1533, Bode Museum, Berlin

 Sa rečenice iz prethodnog pasusa još nije skinut upitnik, o uzvičniku nema  govora. To pitanje ostaje otvoreno, zjapi misterijom i lepljivom draži, baca se u lice  povodljivcima, kao strgnuta rukavica poziva u dvoboj – tema je mnogih debatnih sučeljavanja, a jednom, posve neobičnom, prisustvovao je i pisac ovih redova. Jedni naspram drugih, nalik unapred isprovociranim te s toga nakostrešenim petlićima, stajali su srednjoškolci – maturanti, jedni na strani Darvinove teorije (uglavnom napadački raspoloženi), drugi u odbrambenom gardu ispred teološke tvrdnje o postanku sveta i čoveka. Da li su sami birali strane ili su jednoj i drugoj varijanti dodeljivani kao što se u pravosuđu siromašnim klijentima dodeljuju  advokati, u poređenju za rezultatom debate i postignutim efektima, nije od velikog značaja. Bilo je prepikantno, prežustro, i sasvim jasno da će pobediti tvrdoglavost i veština nadgovaranja. Tako je, valjda, i moralo biti jer ovde nije moglo biti reči o argumentima. Tamo gde nema ličnog stava i proživljenog iskustva, nema istinske ubedljivosti. Nema im se, međutim, šta zameriti – mladost je sasvim validno izvinjenje. Zebnju unosi činjenica da u zrelo doba ulaze naoštrenih bodlji za verbalne sukobe i žestoke rasprave, bez znanja da se iz takvih okršaja ne može izaći kao pobednik.

Sve bi bilo drukčije da je izbor pao na njima primereniju temu. Ovako, uvaljen im je zalogaj koji nisu mogli čestito ni da žvaću, a nekmoli progutaju. Uostalom takav zalogaj davio je mnogo kompetentnije oratore – čitavu plejadu sjajnih filozofa, antropologa, biologa i ostalih od-nauke-divova. Mnogima i dan-danas stoji, poput beningne prirasline, slepljen uz ždrelo i jednjak, sa slabim izgledima da ga se ratosiljaju.

Naslovna strana koja prikazuje Darvina iz 1881. godine

Naslovna strana koja prikazuje Darvina iz 1881. godine

Sve i dalje ostaje na kolebljivom terenu rekla-kazala činjenica, makar one  stizale sa najviših naučnih i teoloških instanci. Sa izuzetkom nekolicine mistika (Jakob Beme, Majstor Ekhart, Emanuel Svedenberg) koji su svoja natčulna iskustva u susrete sa „onim“ svetom uneli u knjige, ostatak čovečanstva se, u pogledu porekla čoveka, drži nekakvog ličnog osećanja i vere, što je direktno uslovljeno stepenom duhovnosti svakog ponaosob. Duhovnost? – majmun?, ne mogu ovo da dovedem u vezu. Smanulo me vrzino kolo. Izlazim.

 Čini se da je najbolje pred ovim pitanjem stajati onako kako mu, po važnosti i veličini tajne koju nosi,  dolikuje: s poštovanjem; pognute glave; ćuteći.

Jovanka Živanović

 

 

Podelite ovaj tekst

DeliciousDiggGoogleStumbleuponRedditTechnoratiYahooBloggerMyspace

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *