Silvija Monros-Stojaković: Mačka i druge priče
Svaki pisac od srca nagrađen je mačkom
koja ga prati i celim putem štiti.
Osvaldo Sorijano
Moja mama ima najlepše brkove na svetu, samo da znate, vi tamo dole, u dvorištu! Dobro, možda ni ona to ne zna, ali to je samo zato što je mnogo zauzeta. Kako i da ne bude, kad po hranu mora da ode tamo gde nema ni golubova ni miševa. A treba još i pesak da mi donosi na treći sprat bez lifta, jer se zemlja u našem stanu koristi za ukrasne, kako mama kaže, biljke. Osim toga, saksije su prilično neudobne. Zato ja imam svoju posudu, isto kao mama. Njena je doduše malo veća, ali samo da znate, eto: imam i ja posudu! U redu, na početku sam mislila da je pesak u toj posudi za to da ga razbacam po celom kupatilu, ali nije to sad bitno. Važno je da prestanete da mi se podsmevate samo zato što moja mama nema rep. Dokle više da vas ubeđujem da ima najlepše brkove, a ima i to što ona naziva pincetom, pa vi za tako nešto niste ni čuli!
Najlepša je i najbolja, moja mama, i puno se trudi oko mene, ko vam je kriv. Puno se stvrano trudi, iako mnogo čita. Ali je i bez repa najlepša i najbolja, i dosta više ismejavanja. Šta, moja mama nema rep, ko da svako od vas ima uopšte mamu…
Halo, narode! Kevac mi je izašao. Izgleda da je ponovo otišao po taj čuveni pesak.
Videćete, mnogo je taj pesak zgodan, samo ako vam se ikada ukaže prilika da dođete do neke prave mame.
Nego, kad je moja već izašla, da vam priznam kako ona ne samo što puno čita, nego još i piše. Srećom, odavno ne troši hartiju za to pisanje. Zamislite na šta je jadna trošila taj naš savršeni mamac za miševe. E, ali zato sada ona lovi, i to mišem! Moram vam priznati kako nije ni meni sve jasno. Lovi reči po ekranu, kao da one mogu da se jedu…
Ekran, to vam je ono iz čega više ne ispadaju silogizmi. Nekad je bilo da je miš slog, da miš jede hartiju, te da hartiju jede slog. Bio vam je to silogizam, ali moja mama već poduže ima i taj neki ekran.
Možda je dobro što nam barem slog ne remeti mamac.
Kako bilo, moja mama i ekran iz kojeg i sličice ispadaju. Međutim, i on je previše tanak. Više ne mogu na njega da prilegnem kako bih se na njemu ugrejala. Ono, dođe i meni da se osamostalim. Niste samo vi tamo u podrumu carevi! Keva me povremeno stvarno smara. Pa ne mogu stalno da joj grejem šape ispod jorgana! I još mi ponavlja kako joj u mojim godinama nije bilo nimalo hladno, svašta! Što bi joj bilo, kad ima toliko tih mesta po tepihu na koje se po sunčanim danima stvaraju komadići toplote! A kad nema sunca, neka izbaci malo iz ormana sve one stvari koje jesu mekane kad se ja tamo zavlačim, ali neka malo toga izbaci da napravi sebi prostor…
Uostalom, ni sa tim godinama se ne snalazi baš najbolje. Negde je valjda pročitala da se nama mačkama vreme svakog od naših devet života množi sa tri ljudska dana, ili tako nekako. Ona misli da sam ja već u nekim svojim poodmaklijim godinama, pošto se to kod nas računa tako što se naši devetostruki životi množe sa tri ljudska veka. Mama i pojam! Previše je knjiga ona citala, pa i o mačkama.
Ljudi, to je ono što prvo pravi piramide, što veće, a onda čipove, što manje. I čipovi vam imaju, dragi moji, nekakve veze sa miševima našim nasušnim. Ne znam tačno koje, ali imaju. Dok piramide… da, njih su isto ljudi pravili, dok su nas obožavali kao božanstva… Ma, obožavaju nas i sada, kao na primer mene, samo da znate. Ali, generalno, o nama sada više govore kao o kućnim ljubimcima. Ni to ne znam tačno šta je, ali mislim da je kućni ljubimac inače ono u šta se ljudi pretvaraju u odnosu na te sve svoje ekrane i druge naprave na gajtan.
E, al gajtan! Gajtan je mnogo dobra stvar, narode!
Skačeš na njega, a on i dalje kao beži tako što se sve vreme nešto krivi i migolji…
Nema je još, superiška!
Dakle, vreme je ono kad ljudi dodatno pomisle da sve znaju pa onda pišu. To je ono što oni rade kad u stvari ne znaju šta će sa sobom u pustom dvorištu pod snegom. Pišu onda da bi se nekako i sami zgrejali; pišu da bi život ovekovečili; da vi svoj trag u njemu ostavili. Izgleda da je kod ljudi život jako važan; izgleda da bez tog života ne bi ni mogli da opstanu.
I izgleda da je ljudima veoma važan i taj trag, možda upravo stoga što nemaju devet života. Kevac mi je i sve te živote objasnio, mada ipak spada u ljude.
Objasnio mi je kevac da se oko toga ljudi oslanjaju na kalendar. Njih ima raznih. Hajde, to još i razumem, kad nemaju krzno, pa da znaju kad je doba punijeg krzna, a kad ide linjanje.
A to čak i drveće zna…
Ej, nije se još vratila!
Sledeći put ima da dođete kod mene na „rojal kanin“ sa ukusom lososa na najmanje pet jezika.
Jezici, to je ono što ljudi izvode umesto mijauuu!
Dok se keva nije još vratila, da vam još ispričam kako ona ima drugaricu koja joj je nešto i sama objašnjavala. Ta drugarica je kevi objašnjavala kako smo mi mačke jednostavno dolazimo u dvorište kao male mace, pa kako onda pravolinijski živimo to svoje dvorište, sve dok nas u njemu ne odmeni neko ko će preći isti put, onako, bez preteranih zdravstvenih ili starosnih uspona i padova između, samo ako smo žive i zdrave. Nije nego!
E, da, umalo da zaboravim: drugarica, to je ono što prede zajedno sa mamama, da bi se nakon takvog predenja svaka popela na svoju granu, možda čak i u zajedničkom dvorištu.
Biće da je ta drugarica htela da objasni kako kod nas nema frke, sem kad i same frkćemo.
Kod nas, reče, kod nas je sve ravno: nema bolesti ako si zdrav. Ta drugarica možda predaje nacrtnu geometriju. Štaviše, čini mi se da sam jednom čula kevu kako za nju priča da voli metafiziku. Ko bi rekao! A tako ujednačeno prede!
A možda je i veterinar… Keva reče da ta drugarica ima puno rečnika… O njima tek ne znam šta da pomislim, o veterinarima…
Nisam videla da je ta drugarica bocnula kevu, pa da se zato ona sad tetura u glavi i drugima nadalje i sama priča kako smo mi zdrave ako nismo bolesne. Ili je veterinarka htela da se njeni prevodi prodaju preventivno, ili keva zaista pojma nema. Kao da je i sama prevodilac!
Prevod, to je ono što čas zvuči kao mic-mic, čas kao cici-cici, možete misliti!
U poverenju, dakle: moja mama pojma nema!
Recimo, kad je bila mala, kaže, pre svega je želela da se već jednom omaci radi nadevanja imena sopstvenim mačićima. Ono: Maliprinc, Anafrank, Fredi, Riki, Kristina, Sanda, Vuk… Da se niste smejali!
A onda je u kuću došao moj prethodnik, mužjak jedan od prave majke plemkinje i oca nepopravljivog čuburjanera koji je na tu svoju majku povukao raskošan rep na pravilne pruge, dok je od oca nasledio sklonost ka skitnji i kontejnerima, i vrhunac nadahnuća moje mame bio je u tome da ga nazove Gornjica, jer je tada u dvorištu bio samo jedan od vas, koga je keva već bila prozvala Donjica. A isto mužjak! Kako bilo, Gornjica je mojoj mami napravio silne unuke i praunuke po celom našem kraju, od Crvenog krsta do Slavije. Mama ih prepoznaje po repu, što jes jest.
Samo da se još ne vrati baš sad!
Mog prethodnika je nazvala Gornjicom, a mene Bezimenicom, pa vi vidite kako je tek meni sa takvom majkom!
Joj, samo da se još ne vrati!
Mene je tako keva uporno zvala, Bezimenica pa Bezimenica. Sve do dana kad je sišla ispred zgrade da sačeka neke pisce koji je trebalo da dođu po nju pa da odu kolima u neki drugi grad da jedu hartiju. Pisci ko pisci, tek su na pola puta shvatili da su na kevu zaboravili. U međuvremenu se ćale vratio kući. Vidi kevu kako stoji na ulici i pita je šta ti čekaš ovde.
Sve, sve, ali moram i to da vam kažem: moja mama ima i puno strpljenja. Tako da je mom tati strpljivo objasnila kako svega sat i po čeka na pisce koji samo što nisu stigli. Tata ju je tada podsetio da dama ne treba nikoga da čeka te da joj mesto nije na ulici, nego u kući. Ćale bi mi bio ekstra CACIB, samo da je bio ker!
Na sve to, naišla je i jedna bakica. E, ta jeste sa sobom vodala neko psetance. Predstavlja ga, čujem, kao retku pasminu, tibetanski terijer, malo sutra! I prerušeni ili podšišani, psi su nam uglavnom najgori neprijateji, jer onom svojom poslušnošću samo kvare ljude. Šta nam onda od njih ostaje? Večita poređenja…
Ali ta bakica, ispostavilo se, voli i mačke. Zato je i prišla mojoj mami. Voleti, to je ono što se kod ljudi dešava kao kad mi čujemo vrata frižidera. Važi: nemaju sve mačke frižider. Htela sam samo da vam razjasnim ljubav, OK, neću više. Istinska ljubav može da bude i skuvana bela džigerica sa udrobljenim hlebom ili možda čak poparom, a pride i vodom koju će neka istinita bakica da svima razdeljuje po raznim dvorištima. Kažem, zato je i prišla mojoj mami, mada je ljubav i sam taj prilaz.
Pošto moja mama pojma nema, isprva je pomislila: „Samo mi još to treba!“. Bakica je naime kevu upitala da li bi preuzela brigu o jednom mačetu. Kad su pisci na okupu, keva dovoljno briga ima i bez domaćih životinja. Ona tada postaje dadilja, automehaničar i krotitelj divljih zveri. Divlje zveri, to su vam, mili moji, to su vam sve više ne samo pilići, ovce i krave, nego i rođeni susedi…
Na postavljeno pitanje kevac je ipak odgovorio kako je najbolje znao i umeo. Prisetio se opet neke čitanije. Pročitala je svojevremeno moja mama indijsku bajku o tome kako se na uzanom putu nad liticom sreću dvojica kočijaša. Indija: to vam je zemlja gde su pomenute krave svete, ne zbnam zašto je keva tako zapela da ode tamo.
U toj bajci, međutim, jedan kočijaš kaže drugom da se skloni. Da mu napravi prolaz. Ta on vozi gospodara čije su sve ove doline i reke koje se mogu pogledom obuhvatiti. Ovaj drugi mu odgovara kako on pa vozi gospodara čiji se posedi prostiru i tamo dokle pogled ne seže.
Narode, kao da čujem kevine korake na stepeništu!
Da skratim, onda. Kočijaši se tako nadmudruju imanjima i vrlinama svojih gospodara, da bi na kraju ustuknuo onaj koji reče da je njegov gospodar dobar prema dobrima a nemilosrdan prema onima koji to nisu. Ustuknuo je pred onim koji mu je prolaz i napravio, rekavši „A moj gospodar je dobar prema dobrima; pravedan prema ostalima“.
Ne, samo mi se učinilo!
Elem, bakica pita kevu hoće li malu mačku, a moja keva odgovara pa ja već hranim čitavo jedno mačeće dvorište. Na to bakica kaze: „A ja hranim tri dvorišta, ali ovaj moj Ernest ni da čuje da sam u kuću dovela neku macu“. I tako, kažem: bakuta i keva ko koga i koliko, a pas, naravno, prepreka. Pas, a i pisci. Od muke keva tad objasni kako, sve u svemu u svemu, ona u kući već ima mene. Objasni kako u stvari ja već poduže imam nju, tj. kevca. Kako su joj njena ljudska deca mene poslala kako ne bi sasvim, što ta deca kažu, odlepila. Ta deca su na drugom kraju sveta, a ja sam se jednog dana čiste nacrtne naprosto stvorila na prozoru pored poštanskih sadučeta.
„Kako izgleda ta vaša Bezimenica“, pita bakutaner u nastavku.
„Ima crnu masku, belu portiklicu, crno srculence, bele rukavice i bele čizmice“, izgleda da je tada keva odgovorila, misleći očigledno i dalje na decu. A ja se već omacila. Bakutaner objasni kevi da sam izuzetna keva i sama, ali da me je za svaki slučaj sterilisala i vakcinisala, zarad mira i oko sandučića i oko dvorišta unaokolo. Još je kevi objasnila da se ja zovem Mara, a da se moja sestra zove Coka, dok se moj brat zove Marko.
Šta da vam kažem, društvo! Mene sada keva najzad zove po imenu, ali je pre toga mog brata Marka, sa šlogiranim repom ali i prodornim glasom zvala Pavaroti! Pojma nema…
Stanite, sad stvarno čujem korake uz stepenište…
Da, već ide, uh!
A tako se trudi. Iako puno čita. A pojma nema.
Koliko juče, ja sam joj šmugnula između noge dok je polazila na pijacu. Pre toga sam malo povraćkala po svim tim suncima na podu, čemu inače služe trave još i po vazama. Kad se vratila i videla da me nema, pomislila je da sam slaba i da sam se, onako kako samo mi umemo skroz dostojanstveno, zavukla u ranije pominjani orman. Posle nekog vremena počela je za svaki slučaj da me doziva, Maro, Maro. A kad je videla da me ni tada nema, iako zna da se mi ne odazivamo ako to nećemo, otišla je kod mačkara na spratu niže, da ih pita šta je i kako bilo sa njihovim Garinčom, jednim potpuno crnim mačorom koji je poživeo gomilu što ljudskih, što jedinih godina.
Da li se mačke, pita kevac na tom drugom spratu, da li se one zavlače u orman i kad slute potpuni kraj, ili se tad, naprotiv, ljudima najzad predaju u potpunosti. „Naš Gari je tada samo ležao ispred svih nas“, te kevac zaključi – svejedno zabrinuta – da, čim me uopšte nema, biće da sam još živa.
Iako, po njenom, ja već starija i od nje.
Pojma nema!
Pojma nema, ponavljam. Društvo, nemate ni vi pojma dokle ide glupost! Šta pa vi znate o peći na prvom, gde su keramičari iz te radionice večito vrući! Šta, pa ja sam samo svratila do njih, a keva se skroz zabrinula što me nema.
Zabrinuo se i taj glupavi drugi sprat, koji je kevu zvao sutradan, pošto sam se ja već vratila kući. Drugi sprat je zvao da pita za mene i predloži nekog veterinara, daleko bilo! Ljudi su mnogo glupi, MijaUUU!
Samo, koraci se čuju. Čuju se sve bliže. Ide moja mama!
Prr, prr, prr…
– Zdravo, mama!
– Miju, miju, jesam li ti mnogo nedostajala?
– Jesi, jesi…
Prr,prr.
I još: prr i samo prr.
(Pri tom, sad već u zagradi da vam još kažem: kevac do te mere nema pojma, da i ne zna da knjige ne služe za tamo neko čitanje. One služe i za to da se ne prospem preko radijatora. Radijator, sta da vam radim: to je zamena za Rat i mir…
Silvija Monros-Stojaković
PS: Mada bi moja mama, najdivnija na svetu, mogla i češće da me češka ispod brade, umesto što stalno nešto piše, pa čak i o tome šta ona misli da ja osećam…