Tihomir Tika Stanić : Ljudi koji su činili dobro

Tika Stanić

Tihomir Stanić, autor fotografije Branko Đurković

Glumca Tihomira Tiku Stanića publika doživljava kao vrsnog pozorišnog glumca, stalni je član Ateljea 212 gde je zabeležio brojne uloge. Produkcijom je počeo da se bavi od 2009. godine. Budući da je pozorište mesto gde se po sopstvenom priznanju oseća najbolje, pokušali smo da saznamo motive i razloge za bavljenje produkcijskim poslom. Filmovi „Turneja“, „Neprijatelj“, „Top je bio vreo“ i „Falsifikator“  nastali su zahvaljujući njegovoj produkciskoj kući Drina film uz saradnju sa „Balkan filmom“.

Tika Stanić u Falsifikatoru

Falsifikator, film Gorana Markovića, naslovna uloga Tika Stanić

Pre nastanka filma Falsifikator, priča o čovekoljupcu, seoskom učitelju Anđelku, godinama puni Beogradsko dramsko pozorište, u kojoj Tihomir Tika Stanić igra uspešno naslovnu ulogu za koju je 2010. godine dobio nagradu Milivoje Živanović. Kuriozitet ove priče krije se u činjenici da je to zapravo njegov otac, koji te davne 1967. godine, u naporu da pomogne ljudima da dobiju mesto pod suncem, zauzvrat dobija kaznu zatvora. O Falsifikatoru, razlozima za bavljenje produkcijom, i svom ocu, koji je reditelju Goranu Markoviću poslužio kao inspiracija za film, kao i o drugim projekima koji su za sada samo nacrti, razgovarali smo sa glumcem i producentom Tihomirom Tikom Stanićem.

Tika Stanić i Branka Katić u filmu Falsifikator

Falsifikator, Tika Stanić i Branka Katić

Gospodine Staniću, kako se rodila ideja za nastanak najpre predstave, a potom i filma Faslifikator?

Tokom snimanja filma Turneja u Republici Srpskoj, koji je ujedno moj prvi produkcijski projekat, pričao sam ljudima o mom ocu i njegovom neobičnom životu. Ljudi su bili oduševljeni tom pričom i predložili su mi da snimim film. Moj otac, koji se zvao Nedeljko, bio je seoski učitelj. Neobičnost njegovog života je bila u činjenici da je, u svojoj želji da ljudima koji nisu mogli da se zaposle, „šakom i kapom“ delio diplome. Zbog toga je bio procesuiran i zbog toga je završio u zatvoru. Postoji vrlo zanimljiv trenutak, kada policajci koji su došli da ga hapse nisu to mogli da učine, jer su i oni radili zahvaljujući mom ocu. Kada se rodila čitava ideja o filmu, Goranu Markoviću se priča izuzetno dopala, i složili smo se, moja braća i ja, da to njemu prepustimo. Tako je na osnovu te ideje prvo nastala predstava koja se godinama igra u Beogradskom dramskom pozorištu, a kasnije i film. Film Falsifikator zatvorio je ovogodišnji FEST (što je ujedno i njegovo premijerno prikazivanje), a od 7. marta ide u redovan bioskopski repertoar.

Falsifikator

Poster za film Falsifikator

Kakva su Vaša sećanja na oca iz perioda kada se čitava priča dešava?

Za mog oca su ljudi toga kraja i doba govorili „da je to najbolji čovek u Jugoslaviji“. Inače, moj otac je bio neobičan čovek, poziv seoskog učitelja je njega negde definisao, njegov altruizam je bio toliko jak da on nikada nikog nije oborio, on je smatrao da trud koji neko pokaže makar dolaskom u školu je dovoljan da neko dobije prelaznu ocenu. Goran Marković je pre početka rada na filmu proveo jako puno vremena u priči sa mnom i mojom braćom, i mi smo tu ljubav ka ocu, nehotice preneli i na njega, tako je lik Anđelka urađen sa velikim poštovanjem i ljubavlju.

Turneja, film

Scena iz filma Turneja Gorana Markovića

Šta je Vas lično iniciralo da se bavite produkcijom?

Kada su me deca mojih prijatelja sa područja Kozare pitala kako je to moguće da nikada nije snimljen film o Jasenovcu, ja nisam znao šta da im odgovorim. Tako je nastala ideja o otvaranju produkcijske kuće i moja velika želja da se o tom zločinu progovori. Reditelj filma bi bio Đorđe Kadijević koji učestvuje i u pisanju scenarija. Ono što je bitno za taj film je da to ne bi bio politički film, mi smo našli jedan ugao iz koga bi čitava problematika mogla da se obradi a da se pritom ne politizuje, preko lika Dijane Budisavljević. Njena životna priča o kojoj se ćutalo svih ovih godina najzad nalazi načina, kao verovatno i svaka istina, da se o njoj više sazna. Ona je velika ličnost, poreklom je bila Austrijanka, koja je živela u Zagrebu, kada je saznala za stradanje Srba sa Kozare, pokrenula je akciju u kojoj je od sigurne smrti spasila 12000 dece. Nova vlast 28. maja 1948. godine joj je oduzela kartoteku i dokumentaciju koju je ona uredno vodila, kako bi preživeli mogli da pronađu svoju decu. Na žalost, to nisu mogli da učine, jer je OZNA zaplenila i uništila čitavu kartoteku, tako da, osim stravične činjenice da je na prostoru Dubice stradalo preko 50% stanovništva, ni oni koji su, zahvaljujući Dijani Budisavljević preživeli, nisu mogli da pronađu svoje porodice. Decenijama se o njenom humanitarnom radu ništa nije znalo, a sticajem okolnosti 1993. godine, njena unuka je našla dnevnik, i taj dnevnik je osnovna građa za film koji imam nameru i veliku želju da snimim. Dijanu Budisavljević bi igrala Anica Dobra i to je za sad nešto što znamo. Ali, to bi bio film o činjenici i da je u najmračnije vreme bilo moguće biti čovek! Postoji kolektivna trauma koje je obeležila moje detinjstvo, kao i priča o čoveku koji je hteo samo da čini dobro, priča o mom ocu.

Tanja Petrović Miljković

Podelite ovaj tekst

DeliciousDiggGoogleStumbleuponRedditTechnoratiYahooBloggerMyspace

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *