Večno prepoznavanje

Nikola Lubardić, freskopisac

Na dvadesetak minuta vožnje od Linca nalazi se vojno groblje Rajfendorf-Mauthauzen, na kome počiva između sedam i osam hiljada srpskih vojnika, oficira i civila koji su u jesen 1914. godine zarobljeni u Srbiji i odvedeni u zarobljenički logor Mauthauzen. Kroz ovaj logor je do kraja Velikog rata 1918. godine prošlo oko 40.000 Srba, Rusa, Italijana i drugih naroda.

Logor nije bio namenski napravljen, te su zarobljeni Srbi sami morali da podignu barake u kojima su obitavali. Epidemija tifusa, loši higijenski uslovi i nestašica hrane i ogreva doveli su do masovnog umiranja zarobljenika.

Rad Nataše Marinković Petrić

U pismima jednog zarobljenog oficira ispisao je reči nade da će jednog dana na mestu ovog masovnog stradanja neko podići kapelu koja će čuvati spomen na žrtve. Trebalo je da prođe pun vek da bi se ta inicijativa sprovela u delo. Podizanju spomen-kapele pristupilo 2014. godine, i posle dobijanja svih dozvola, realizaciji se pristupilo već u aprilu 2016. godine. Do 2021. godine završeni su radovi na kapeli. Tokom 2021. godine, postavljen je ikonostas,po nacrtu arhitekte Dragana Babića, a u realizaiji duborezačke radionice “D. Petrović” iz Beograda.Drveni ikonostas je 2022. godine zamenjen kamenim, koji više prililči prirodi i nameni spomen-hrama, a izradila ga je čuvena “Agaizma” iz Belih Voda. Kupolu hrama krasi kompozicija Hristosa Pantokratora sa osam arhanđela i serafimima, a oslikao je freskopisac đakon NIkola Lubardić, koji trenutno radi na freskopisanju čitave spomen-kapele.

Nataša Marinković Petrić, Isus Hristos, kolaž, kombinovana tehnika

Ali čudni su putevi Gospodnji. I umetnički susreti koji ostanu za čitav život. Ta povezanost u kojoj se prepliće umetnički senzibilitet dvoje stvaralaca često je plodotvorna sinteza kojoj vreme, ni razdvajanja ne mogu ništa. Tako se dogodilo da se stari prijatelji slikar Nikola Lubardić i slikarka i kolažista Nataša Marinković Petrić sretnu posle dugog niza godina u kojima ih je životni put odveo na suprotne strane. Nataša, koja je i majstor izrade unikatnog nakita, poklonila je dugu unikatnu brojanicu koja će krasiti ikonu Svetog Save koju oslikava Nikola Lubardić u spomen kapelu u Mauthauzenu. Posle ovog susreta, dvoje umetnika su zajedno napisali poemu, i to telefonskim putem, iako se nisu sreli duže od tri decenije. Prepoznavanja duša koje stvaraju na sličan način, susreti koji su sudbonosni u stvaralačkom smislu i jedno pripadanje ideji dobrog i lepog inspirisali su nas da ovaj tekst objavimo.

Tekst o susretima posle decenija odvojenosti, susretima senzibiliteta koji “dišu” slično i koji svedoče o trajanju i posvećenju. Ovog puta to je eksplozija energije jednog od naših najboljih freskopisaca i jedne od naših najboljih kolažista. Rezultati su vidljivi u zajednički ostvarenim delima, mozaicima, kolažima i slikama koje će, nadamo se imati prilike da vidi i šira publika na nekoj izložbi.

A sasvim je neobično i lepo da u spomen na pretke koji su ostavili život u neljudskom austrijskom logoru, u kapeli koja nas seća na žrtvu svih njih, osim divnog freskopisa stoji – i to baš na predstavi Svetog Save, jedna divna, dugačka brojanica, kao zajednička molitva i vertikala našeg bića.

Nataša Marinković Petrić

Pesmu Nikole Lubardića i NAtaše Marinković Petrić, ljubaznošu autora donosimo u celini

SKLAPANJE

Pod suncem večnim
razmišljam Kako pustinja pruza
Ništa,
Poniznost,varku i lobanje.
Fatamorgana,
Da li je istina koja pesak vremena ljubi duse, iluzija koja niz vetar protice?
Neće jecaj trajati.
Kad počnem obnevideti nevidom,
Vučijim peščanim vremenom,
Dine ĆE govoriti nepoznatim.
Htela Sam, Hteli bismo…
Niz pršljen pamtiti pradrevni, namirisani zadah!
Prepoznala Sam Te!
Kosti upletene vrelinom plamtećom
Belinom dvaju izgubljenih, zalutalih u nedoziv,
U zanosu. vekova, tela!
Jecaj praznina
U raspuklom sjaju mitrila zaslepila…..
Ti pamtiš nepotrebno večernje svetlo
Tog sveta poljubaca OD prevare,
lažno sumporom,da isceli pesak OD kostiju.
Prepoznala Sam…ništa,
Prepoznala Sam…tugu,
Pretvorila u jecaj.
Rastvorila potpuno, nevidljivo izobličeno
u tišini,umnoženo van sebe,
ljubavlju sunca I meseca.
Bezobličan I izobličen sobom I njom rađam SE iz nje,
nestvoren snoviđenjem
Prvobitnog, neizrecivog tajnog pojanja.

Nikola Lubardić

U njih nevidljivih dvoje

Bezbroj želja pretaču u krhko vedro, koje liči suncu nad dinom,
neuhvatljivim, obrisom bezobličnih.
Njihova tela, ona pamte, pradavni miris, tišinu
Ruke beskrajnog njegovog dodira I tokove sazvezđa.
Sve to,
Znala Sam već!
Niti ĆE umeti svet da presvuce u svetlost I PODARI Meni.
Ostao je samo zagrcnut glas,
Sa vrelim dalekim parčetom zvezde, pretvorene mojim
pregriženim, suvim, zaglavljenim u grlu.
Starim Tako, ne čujem da prolazi smrt KROZ I pored mene.
Tako ne govorim,
SVIMA Sam…
On je nadmeno ličio SAMOM SEBI.
Samo Sam bio,Tako je govorio
da NISU I ne umiru oni Koji su
su iz pustinje.
Zadovoljni ĆE uvek sobom,u SEBI u ovom BITI svetu ovim I ovim svetom u SEBI.
Presvlačio je Moj i Naš um
da ga ne vuce huka,
na tom izgužvanom,ostarelom merenju Dana.
Postoji prapočetak
Postoji I UMETNOST budjenja,
Postoji UMETNOST bez objasnjenja glasa Kako nestaje I nastaje smrt
Postoji UMETNOST smrti,
Postoji UMETNOST tisine…
Ali ,ko bi SE usudio da SE na nju ogreje, kada SE duhom
ostave strahovi i ranjene naprsline kostiju
U naborima večnosti.
Znam, stići ćete OVAMO,
Mi ĆEMO SE SRESTI.
Nataša Marinković Petrić, slikar
Nikola Lubardić, slikar freskopisac

Podelite ovaj tekst

DeliciousDiggGoogleStumbleuponRedditTechnoratiYahooBloggerMyspace

Leave a Reply

Your email address will not be published.

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.