Vladimir Veličković: Kako pobediti gavrana

Vladimir Velicković

Na svečanom otvaranju velike izložbe slika pod nazivom Gavrani u Galeriji SANU za akademika Vladimira Veličkovića, rečeno je da je planetarni slikar ,a da je čovek na njegovim slikama plen koji pokušava da se spasi gavrana koji ga kida i čerupa. Beogradska publika ima priliku da istovremeno vidi dve  izložbe, pored pomenute u Galeriji SANU,  u Muzeju Cepter posetioce očekuju crteži i kolaži slavnog slikara i profesora. U Galeriji SANU, kroz koju su neprestano prolazili posetioci, Vladimir Veličković je govorio za Avant Art Magazin.

Posle jedanaest godina ponovo izlažete u Beogradu. Čuli smo da je dan posle otvaranja u Galeriji SANU bilo oko 3000 posetilaca, to je za Beograd zadivljujući podatak. Kako se osećate?

Znate, ja nikad nisam oskudevao sa publikom, po nekoj tradiciji, od prvih mojih izložbi i ovde i tamo, publika je bila prisutna. Ali ipak, u ovom broju, moram priznati da me je malo iznenadila. Izložba koju sam imao u muzeju u Tuluzu isto je bila pravo čudo što se posete tiče, tako da moram da kažem da sam zadovoljan.

Vidimo gavrana, on je dugo na Vašim slikama, a sad je ojačao, postao je još moćniji, agresivniji, više kida, ništa ga ne može zaustaviti?

Ako ga mi ne zaustavimo, on će razviti svoja krila i dalje i kljucaće nas kao što je to u njegovoj prirodi. Tako da je taj gavran koji nas nadleće jedna opšta opasnost sa kojom bismo mogli da se izborimo, ali je potrebno ipak dosta dobre volje, energije, ambicije, da ga udaljimo, oteramo, međutim u ovom trenutku to nije slučaj.

Dolazimo i do Matije Grinevalda. Vidimo da varirate samo deo Izenhajmskog oltara, mogli bismo reći onaj mračniji deo, bez anđela, bez blagovesti, samo Raspeće. Kao da taj raspeti Hrist u grču nema nikakve šanse protiv gavrana?

Postavka izložbe GAVRANI u Galeriji SANU, ©Pavle Tišma

Pa, nema šanse. To je jedna simbolika, svi elementi na mojim slikama su određenog značenja i ta simbolika je davno, davno ustanovljena, postavljena na to moje šahovsko polje, po kome pomeram svoje figure. Nekih šezdesetih godina ti gavrani su se pojavili u jednoj drukčijoj formi, ali su već tada bili tu, što znači da su tu već evo pola veka. Ostao sam im veran i oni meni.

Pored Galerije SANU, Beograd ima priliku da u Muzeju Cepter vidi i izložbu Vaših crteža i kolaža. U vreme kada nam glavni muzeji ne rade, Cepter je po ugledu na mnoge svetske kolekcije osnovao prvi privatni muzej u Srbiji. Mi imamo kolekcionare i bogate ljude, da li verujete da ovakva privatna inicijativa može pokrenuti ljude u Srbiji, da se nekako organizuju u nove institucije koje ne bi isključivo zavisile od države i budžeta i koje bi dale jedan novi život našoj kulturi koja je svedena na najniže grane?

Da, kultura je zaista najniže pala, da ne govorimo o drugim segmentima. U svakom slučaju, toplo preporučujem Cepterov primer, ima drugih ljudi sa mogućnostima, međutim, nažalost, oni su u jednom kako ja to zovem, primarnom ili primitivnom kapitalizmu, tako da su im važniji neki spoljni efekti nego ono što bi moglo da obogati našu kulturu i da nešto ostane i ovim budućim generacijama. Cepter je jedna izuzetna aktivnost na kulturnom planu, ne samo na likovnom, već i sa pozorištem i izdavačkom kućom. Bilo bi lepo da se povedu za primerom Ceptera.

Vladimir Veličković, ©Pavle Tišma

Beograd je uvek bio otvoren za umetnost spolja, koja je dolazila i uvek bivala prikazana i dobro prihvaćena, ali kao da nikada nismo imali dovoljno dobar pristup u promovisanju naših umetnika u svetu, u razmeni. Govorimo o umetnosti mada možemo i o drugim aspektima, ali nekako se čini da je umetnicima ta pomoć najpotrebnija kako bi uspeli da odu van granica zemlje i predstave se svetu?

Jednom prilikom, pripremajući ovu novu monografiju i prelistavajući kataloge, konstatovao sam da je tih sedamdesetih i osamdesetih postojala jedna institucija koja se zvala Komisija za kulturne veze sa inostranstvom. Ona je slala na sve strane našu, tada jugoslovensku umetnost. To je putovalo po svim mogućim zemljama i ljudi su imali priliku da vide to što se ovde dešava, a što je bilo kvalitetno i dobro. Nažalost, tih aktivnosti više nema, to su sad neke državne izložbe, koje mogu da budu interesantne. Kad kažem državne podrazumevam da to država finansira, ali to je nekakav striktni minimum, pre svega ta dva tri bijenala na kojima smo obavezno prisutni zato što imamo svoje paviljone, pre svega ovaj u Veneciji koji uskoro treba da se otvori. Čini mi se da bi država , uprkos ovim teškoćama koje su nam svakodnevne, morala da pokaže malo više interesovanja za ulaganje u kulturu, a ovi mladi koji čekaju na nekakav znak za nekakvu, bilo kakvu pomoć, i da im se omogući i taj materijalni opstanak, prostor, još su na listi čekanja.

 Da, verovatno će još dugo čekati. Nama se, izgleda, kultura svela na trud i rad pojedinaca.

To su individualne ambicije, koje nekada urode plodom, nekad ne, ali treba ih imati, pa onda videti šta može da se dogodi a šta ne može, ali ostali smo na toj individualnoj inicijativi.

Vladimir Veličković i Ljubomir Simović, Galerija SANU ©Pavle Tišma

Da se osvrnemo na Medialu, kojoj ste pripadali. U poslednje vreme smo svedoci da je Mediala ponovo zastupljena, izlaže se, nedavno je otvorena izložba Mediala – Zlatno doba, zatim izložba skica Olje Ivanjicki, pre nekoliko dana izložba crteža Mira Glavurtića, Dragoš Kalajić u Valjevu, Vaše dve izložbe u Beogradu, najavljeno je da će uskoro biti i izložba Ljube Popovića… Posle svega što se pojavilo u umetnosti, da li je nekako postalo neophodno vratiti se Mediali i njenim načelima o integralnom slikarstvu, figuraciji?

To je bila jedna grupa mladih ljudi. Uvek kažem da ja nisam bio u srži te grupe, ja sam periferno tu finkcionisao, bili su mi bliži nego neki drugi, na primer enformelisti, ali nisam delio tu koncepciju do kraja. Tako da sam ja kao neka crna ovca u celoj toj priči, moram da kažem da sam pomalo perfidno koristio manifestacije Mediale da bih izlagao i to mi se na neki način isplatilo. Sa medialom nije bilo mnogo tih avantura, moglo je da bude više, ali je to ostalo ograničeno na ovaj Beogradski pašaluk. Ove sada izlože, koje malo iz mrtvih vade te naše autore koje smo manje-više svi zaboravili jedna je pozitivna ilustracija recimo naše, beogradske likovne dinamike.

Deo postavke izložbe V.Veličkovića u Muzeju Cepter, ©Pavle Tišma

Ima li danas velikih ideja u umetnosti ili smo se izgubili u tehnologiji, brzini, opštoj površnosti koja je zavladala?

U svakom slučaju, ta tehnologija pomaže da se razbije ta izolacija u kojoj smo jedno vreme proveli i još smo u njoj. Ne predstavljamo se svetu onako kako bismo mogli, imamo stalno neki Damoklov mač iznad glave, ucene su itekako jake.U svoj toj našoj situaciji, koja je mučna, bolna, sa beskrajno mnogo problema, sa tim karakteristikama koje ne zvuče lepo, da smo kriminalna nacija i da smo genocidni narod, treba se od toga odbraniti, ali treba pre svega sačuvati jedno određeno dostojanstvo, ne saginjati glavu da bi se nešto postiglo pošto-poto. Treba ostvariti neko svoje jedinstvo i ne učiniti da nas tretiraju kao neko pastorče u Evropi. Ako ne možemo da uđemo u Evropu, ne možemo, ići ćemo nekim svojim putem, sa teškoćama, ali ne treba misliti da Evropa rešava sve probleme. Vrlo je to evidentno i odrazilo se na drugim zemljama koje su se ipak o tu Evropu saplele i sad na neki način pokušavaju da se izvuku iz tih veoma teških situacija. Čak je i Francuska u recesiji, šta više imamo da kažemo.

Suzana Spasić