Tijana Kojić: Današnja kulturna scena je mapa bez teritorije

Tijana Kojić

Tijana Kojić, talentovana mlada umetnica, nedavno je otvorila samostalnu izložbu u Galeriji ULUS-a u Beogradu. Izložba pod nazivom KRUG bila je povod i našeg razgovora.

U novim radovima sagledavate ambivalenciju kruga, u kome se smenjuju dobro i loše, sreća i nesreća, u krugu su od središta sve tačke podjednako udaljene i krug je jedan od, kako ste u katalogu naglasili, genijalnih simbola. U kom smislu? 

Krug je genijalan simbol zbog ambivalencije koju poseduje. Krug može biti  nula, a nula – čista potencijalnost, beskrajni niz rešenja, ili tabula rasa. Krug kao oblik može biti projekcija i silazne i uzlazne spirale, te je zato idealan da se kroz vizuelne aluzije na njega obrade pitanja o dinamici čovekovog unutrašnjeg života, o problemu identiteta i njegove nepostojanosti, kao i o nepostojanosti pamćenja. Suštinski, sve ove teme odnose se na samoposmatranje, a pri samoposmatranju, čovek pravi krug, jer predmet njegovih misli nije van njega već duboko u njemu.

Instalacija Seobe u Galeriji ULUS, Beograd, ©Tijana Kojić

Centralno mesto na izložbi čini ambijentalna instalacija “Seobe” za koju ste dobili nagradu iz Fonda Vladimir Veličković. Da li su i “Seobe” koje prate ljudski rod od samih početaka takođe jedan začarani krug, jedan skup koji se beskrajno ponavlja?

Seobe jesu začarani krug, ali se i njihov idejni sadržaj odnosi na unutrašnje seobe. Ptice uzleću i strmoglavljuju se u vrtoglavom letu, isto kao što se u čoveku smenjuju mračna letargija i optimizam, kao i progres i regres ličnosti.

Ptice sa celine “Seobe” takođe kriju jednu ambivalenciju, one su lepršave i vesele, a u drugom trenutku su uznemirene. Instalaciju ste uradili na aluminijumskim pločama. Da li ste želeli da i sam posmatrač, kao odraz u ogledalu, bude prisutan među pticama, bude deo celine?

Upravo tako. Ogledalski kvalitet koji aluminijum poseduje je takav da je odraz nejasan, ponekad se samo razaznaje silueta, što posmatrača u izvesnom smislu obezličuje, te on tako učestvuje u slikama, ali na jedan manje egocentričan način. Uz to, posmatrač svojim pomeranjem animira slike, a onda biva uvučen u kovitlac. On je time i pokretač i protagonista.

Tijana Kojić na otvaranju izložbe, ©Tijana Kojić

Pomenuli smo jednu od brojnih nagrada koje ste do sada dobili, da podsetimo čitaoce na još neke: nagrada Niš Art Fondacije, nagrada Zemunskog salona, nagrada Fakulteta primenjenih umetnosti iz fonda Aleksandra Tomaševića… Koliko nagrade pomažu mladom umetniku u Srbiji danas, u kojoj muzeji ne rade a galerije se zatvaraju?

 Nagrade pomažu u izgrađivanju samopouzdanja  i ohrabruju mlade umetnike, jer trud biva nagrađen, i uz sve to, nagrade stvaraju i osećaj odgovornosti, jer treba opravdati ukazano poverenje. Nagrade svakako pomažu u smislu afirmacije, i ja lično sam zahvalna fondacijama koje se bave mladim autorima, koji bi inače ostali ‘ispod radara’ javnosti. Ipak, ono što je najveći problem jeste odnos nacije prema sopstvenoj kulturi, što se nužno reflektuje i na umetnike, ne samo mlade, već svih generacija. Vesti o filmskoj umetnosti, izložbama, koncertima i sličnim kulturnim manifestacijama prenose se u najsažetijoj, kusoj formi, da bi što više vremena ostalo za efemerne teme. Kultura mora biti promovisana na adekvatan način, moramo raditi na osvešćivanju činjenice da nas jedino njeni sadržaji mogu razbuditi i doneti zdrav, prekopotrebni elan. U suprotnom, ogreznućemo u letargiju, mrzovolju i lenjost.

Otvaranje izložbe Tijane Kojić u Galeriji ULUS u Beogradu, ©Tijana Kojić

Da li se i mladi umetnici u Srbiji danas vrte u jednom začaranom krugu, kako ste rekli u katalogu, koji je mapa bez teritorije?

Krug je velikim delom  mentalni konstrukt. On je kao mapa bez teritorije, jer u svom idealnom obliku postoji samo u intelektu. Kao nematerijalni simbol postoji u jeziku, ali se njegova suština ne nalazi u rečima koje ga opisuju. Može se izvesti analogija da je današnja kulturna scena kao mapa bez teritorije, u smislu da postoji mnogo interesantnih ideja, ali je često njihova realizacija nemoguća ili se prilikom izvođenja u prevelikoj meri pribegava improvizacijama, na štetu kvaliteta. Razlozi su uglavnom materijalne prirode, ali uzroci se nalaze u kulturnoj dezorijentisanosti sredine.

Da li će ova izložba posle Beograda gostovati još u nekoj galeriji? 

Iskreno se nadam da hoće, potrudiću se da ugovorim i izložbe u galerijama u inostranstvu. Smatram da je umetnost oblik komunikacije koji na veoma specifičan način prenosi poruku. Mislim da je u biti potrebe za stvaralaštvom potreba za komunikacijom. Otud potreba i za dopiranjem do što šire publike. Umetničko delo može da prenese ushićenje, da nam pomogne da se orijentišemo u zbunjujućoj sadašnjosti i njenim orgijama tolerancije, sinkretizma i preraznovrsnog politeizma ružnoća i lepota. Zbog toga je relacija umetničkog dela i publike obostrano koristan proces.

Suzana Spasić