Vojo Šiljak, Doručak sa autorom, Arsenije Jovanović, drugi deo

Odlomak iz knjige autora Voje Šiljka, DORUČAK SA AUTOROM, Disput, Zagreb, 2013.

autor fotografija korišćenih u tekstu – Arsenije Jovanović

Četvorostruko ogledalo,  ©Arsenije Jovanović

Četvorostruko ogledalo, ©Arsenije Jovanović

– Ja ovdje ne govorim o ovoj vašoj knjizi “Priče s Galiole”, ne zato što ju nisam pročitao, nego zato što je jučer bila promocija i o tome se govorilo, ali bih vas zamolio da nešto kažete o “Kosančićevu vencu broj 19”.

– Aha…

– To je isto vaša knjiga, to je neka vrsta brevijara o ljudskim sudbinama. Ja ne znam o čemu se tu radi.

– Da, reći ću vam. To je vrlo jednostavna priča. Kosančićev venac 19. U starom delu starog Beograda, u centru grada, nalazi se jedna kuća – potpuno se i ne zna šta je tu bilo, svi su pokušavali, to je preko puta one biblioteke koja je bombardirana ’41. godine, gde je uništeno jedno ogromno nacionalno kulturno blago. U toj kući, od ’44/5. godine živjeli su isključivo slikari i skulptori, likovna umjetnost. I to je jedna kuća koja je imala recimo jedan, ili recimo dva WC-a, koja je počela od velike bede, ali u bedi su bili svi tada. Pošto sam imao tamo prijatelja, recimo Olju Ivanicki, stalno smo se družili, i u Rovinju, ja sam rekao: “Vidiš, oni odlaze, mnogi su već i umrli, a kuća je – kuća umetnika, to je jedinstvena kuća, to nema nigde na Balkanu da svi žive u jednoj kući”. Tu su živjeli i skromno i neskromno, više skromno nego neskromno, živjeli i umirali. I onda sam došao i počeo da pravim intervjue. U to doba ja sam dobio onaj mikrofon koji se stavi u uši, s njima razgovarao, tako da nitko nije rekao “ma daj skini to, šta slušaš muziku umesto da pričaš sa mnom”. Ali ja nisam slušao muziku, nego sam – aha, levi kanal, desni kanal, sredina – i kako okrenem glavu, tako ja punim traku sa tekstovima. Tako da sam dobio jedan strašno spontani razgovor, jedan dijalog koji je trajao satima. Tako sam išao od jednog do drugog, trećeg, i napravio seriju snimaka.

Atrium, ©Arsenije Jovanović

Atrium, ©Arsenije Jovanović

Onda sam, naravno, odabrao jedan delić tog ogromnog materijala i pitao se kako sad da sastavim to, da ne bude sad to serija intervjua. I dosetio sam se da ne idem u kontinuitetu, da počnem… Gordana Tomašević, koja je bila izvanredan arheolog, izvanredan arheolog, ona je također umrla, ona je žena Ace Tomaševića, onog slikara, luđaka koji je, i to je opisano unutra, koji je imao pištolj i kad mu neko uđe od prijatelja, kaže: “Stani, ukoči se! Tap!” I iz pravog, ovolikog revolvera, mu ugasi cigaretu s mesta gde sedi. Tako je i ruski ambasador, ugasio mu je cigaretu, a on je znao kakav je dobar strelac. On je sa pravim metkom gasio cigaretu. Po Gordaninoj priči to se znalo. E sad, jedan od velikana te kuće bio je Dušan Ristić. Jedno ogromno ime, nedovoljno danas poštovano u Beogradu i u Srbiji, a trebalo bi da mu prave izložbe. On je bio jedna ogromna kultura, sjajan scenograf i kostimograf – nekoliko mi je predstava radio, bio je većinom u Bečkoj operi, sa Parlićem pravio scenografiju, u Parizu, poznavao velika imena. Kad su došli Lawrence Olivier i Vivian Leigh, on se sa njima družio, pokazao mi je njihova pisma i skice. Na žalost, kako je nešto oboleo, povukao se iz bolnice i došao doma, skočio sa drugog kata i izvršio samoubistvo. Ja sam već s njim obavio razgovore, naravno, prije toga, priču njegovu, divnu priču, o Lawrenceu, o tome kako je Vivian Leigh bila stalno pod alkoholom i kako je on nju lupao po… To je Duško savršeno, savršeno – on je bio kozer, izvanredan, izvanredan intelektualac, ne samo sjajan kostimograf i scenograf nego i kozer izvanredan… I onda sam rekao, pa čekaj, ja ću sad da prekinem Gordanu Tomašević i pustiću malo njega. Onda dođe neko drugi pa kaže, “onda kad se Duško ubio”, onda ta ta ta ta ta ide tekst dalje, onda ja opet pustim Duška da priča. I onda su odjedanput oni ponovo bili svi zajedno, i živi i mrtvi, i to je funkcioniralo kao dramaturgija. Krajnje jednostavno, to bi mogao da napravi jedan darovit student dramaturgije. Ja to, ako sebi nešto treba da priznam, onda taj moj trud da zabeležim za historiju umjetnosti, da zabeležim razgovore sa tim ljudima, a ta montaža je dobra, ali nije to nikakav veliki kreativni čin.

Arsa Jovanovic, fotografija, Viseca korpa

Viseća korpa, dimnjak, otok, ©Arsenije Jovanović

– Želim vas još nešto pitati. Prošlih sam godina ovdje svojim sugovornicima postavljao jedno pitanje: kako čujete Europu? Naime ima li Europa svoj zvuk? Jedinstven i karakterističan? Na primjer, kada kažete Kina – čujete Kinu, kada kažete Indija – čujete Indiju, jel tako? Čujete li Europu?

– Ne. (smijeh) Čujem ljude kako lupetaju u Europi – nemojte misliti da se odnosi na vas. (smijeh)

– Dobro. Mislite, na mene kao Hrvata?

– Ništa od toga. Kad kažete Europa, odmah će svi pomisliti kad će Hrvatska ući u Europsku uniju. I kakva je to misao? To su samo asocijacije, nametnute. Ali je druga stvar kad kažete Polinezija, ili Indija, ako niste bili u Indiji, onda odjedanput buf

– Zvuk! Mene zvuk zanima…

– … da, da, ako imate neka iskustva sa zvukom… Ja sam bio u Sri Lanki i sećam se tih njihovih čudesnih obreda, staneš tu, onda još i ne znaš gde je hram, ali čuješ muziku odatle. Uzgred budi rečeno, ja se odmah setim da sam tamo lovio morske pse. A to je u knjizi, uostalom. Ali sad sam se setio i ovoga: prvo ću se setiti morskog psa i pljuskanja, onih velikih udica kad se bace, parangal na otvorenom oceanu, da bi se morski pas zgrabio u toku noći, onda ga vuku, to je onaj površinski, plutajući parangal…

– Vraćam vas na kurs.

– Da, da, da, teško ćete…

– Europa.

Krvavi zalazak, ©Arsenije Jovanović

Krvavi zalazak, ©Arsenije Jovanović

– … teško ćete me odvući u Europu! Slušajte, a šta sad u Europu? Ako ste slušali neku muziku, maločas, dobru, europsku, pa će vam to biti Europa.

– Ne čujete je?

– Ne, ma nema svoj zvuk! Nema svoj zvuk. Ne bi ni Indija imala svoj zvuk ako biste je dobro poznavali, jer biste bili tako nakrcani pamćenjem šta ste sve čuli i videli, da bi opet nagrnulo tisuću asocijacija iz onoga što nosite u svojoj svijesti u naslagama pamćenja. A šta bi bila Europa? Europa je sve i svašta. I ništa…

– Hvala, zadovoljan sam. Vladislav Bajac je jučer na predstavljanju vaše knjige rekao da ste vi čovjek usamljenik. Ja ne bih rekao da ste vi usamljenik. Da ste sami sa sobom. Pa vi niste sami…

– Pa nisam. Znate, ne sedim uvečer u kafani, na primer. I neko će reći, “a, on je nastran tip, asocijalan, on je usamljenik, ne voli da sedi sa nama”. Uzgred budi rečeno, ništa mi odvratnije nije bilo nego da sedim s glumcima posle predstave u zadimljenom pajzlu dole i da s njima blebećem uz rakiju, vino, pivo i tako dalje. I naravno da sam ja za njih onda neki bizarni usamljenik. Usamljenik sam i time što sam, eto, pobegao u Rovinj, i od posljednjih četrdeset godina posljednjih, recimo, deset godina sam više tamo nego ovde. I onda mi je potpuno čudno kad pročitam, ovde piše, “susret sa osobama iz regiona”. Šta se sad podrazumeva pod regionom?

– Mi iz Pule mislimo da je Rovinj…

– … aaaa, to prihvatam, ako ste se time izvadili, u redu je, u redu je. (smijeh) Ali bliski region. Odbranili ste Magdalenu.

– Da, Magdalena je bliska sa Rovinjem.

M&Grozd&ostrvce, ©Arsenije Jovanović

M&Grozd&ostrvce, ©Arsenije Jovanović

– Šalim se. Nije to nikakav greh, ali prosto hoću da iskreno kažem, meni je Istra… Slušajte, ja sam više proveo u Istri nego Marija Crnobori koja je rođena u Istri! To je tragičan slučaj, njen. A moja sreća.

– Recite mi, gospodine Jovanoviću, je li vama uopće potrebna Galiola kada vi zapravo putujete, plovite po sebi? I u svojoj glavi?

– Šta je za vas Galiola? Na šta mislite? Na brod ili na metaforu?

– Na brod sam mislio, da.

– Pa znate šta, ja ću da vam kažem jednu stvar. Ja je stalno sanjam. Malo, malo, pa je sanjam. U različitim oblicima. Ponekad, evo, nedavno je to bio skoro više kutija nego brod, koju sam nekako izvukao iz mora, nešto nije bilo u redu sidrište, i onda sam je smestio kao jednu ogromnu veliku kutiju na kopno. I onda se pitam, čekaj, šta sad taj moj mozak hoće s tom kutijom, zašto sad taj brod ne plovi nego je kutija? Onda se setim, pa možda je to, ovaj, knjiga, ona ipak liči na kutiju ako je ovako postavite… Ili je sanjam u nekom drugom, pa tonem, pa se spasavam, pa… Nisu to košmarni snovi, ali njeno prisustvo u snovima govori o mom odnosu prema njoj. Ali da bismo mi taj odnos analizirali, trebalo bi sazvati jedan konzilijum psihijatara, specijalnih stručnjaka, ovih koji proučavaju ljudsku svijest i tako dalje, da bi možda došli do nekog zaključka. Ja sam poslednji koji može da protumači svoje snove.

– Razgovarao sam prije nekoliko godina s književnikom Jožom Horvatom. I onda sam mu na kraju postavio pitanje, što bi želio da mu piše na njegovom grobu, i on je rekao: “Želio bih da mi piše: Joža Horvat – književnik i moreplovac”.

– Šta me pitate šta želim da bude napisano na mom grobu!? Šta vam je, čoveče! (smijeh) Kakva su to morbidna pitanja!? (smijeh) Molim vas, Magdalena, ja protestvujem! Da piše “Galiola”, bez godine rođenja, bez mesta, bez nacionalne pripadnosti, bez granica i bez ičega što se može zloupotrebiti.

Drvo, led, galeb, ©Arsenije Jovanović

Drvo, led, galeb, ©Arsenije Jovanović

– Eto vidite da smo došli do identiteta! (smijeh) Ja sam ovdje u početku, gospodine Arsenije Jovanoviću, rekao da ste vi redatelj, skladatelj, kazališni i televizijski, radijski i filmski redatelj, prevoditelj, fotograf, pisac, autor raznih radijskih emisija… Međutim vi ste zapravo pjesnik.

– Čekajte, ovo da shvatim kao kompliment ili…

– … uvredu…! (smijeh)

– … ne, ne, uvreda nije. Makar bi moglo biti, ali u ovom slučaju nije.

– Pa ja mislim da je to kompliment.

– Sad da budem, ovako, malo bukvalan, ako smem da slutim šta podrazumevate pod tim. Pjesništvo kao kreativna sloboda stvaranja uopće, koja je primenjiva u svim medijima. Možda ste na to mislili da sam ustvari isti i u skladbi i, ponekad, u teatru. Ali to nikad nisam mogao jer taj prokleti teatar vas sprečava, prosto vam ne da da radite. To je kao ono što sam pričao maločas: imate dva mjeseca, ili tri sedmice, ili ne znam koliko. A predstava može da se radi – ja bih, recimo, odmah išao u teatar ako bi netko rekao “molim te, radi”, ali takvih glumaca nema, “radi, dok ne završiš”. Iako duboko vjerujem i tvrdim da ni jedno umjetničko delo ne može biti završeno, ono ima samo svoju stanicu kad je stalo: “iskrcajte se putnici, uđite drugi, e pa tu ćemo, nećemo, voz neće ići dalje… stop! Dragi putnici, završili smo.” Ko ja šta imam u knjizi negde, “a ja ne mogu dalje”, to ću možda u drugoj knjizi. Nema kraja. Svako može da nastavi sutradan svoje djelo ukoliko nije nedarovit i glup. Gotovo, evo, 100 kuna, ili 50 kuna, i tako dalje. Sam malo odlutao, ponovo?

– Dragi putnici, gotovo je!

– Sa mnom!

– Hvala gospodinu Arseniju Jovanoviću! (pljesak)

– Hvala vama svima, hvala! (pljesak)

Valovi za krmom, ©Arsenije Jovanović

Valovi za krmom, ©Arsenije Jovanović

Podelite ovaj tekst

DeliciousDiggGoogleStumbleuponRedditTechnoratiYahooBloggerMyspace

One Response to Vojo Šiljak, Doručak sa autorom, Arsenije Jovanović, drugi deo

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.