Novo doba:ZA i PROTIV novih trendova

Morate jednu stvar uzeti u obzir kada razmišljate ili diskutujete o ovoj temi – a to su preferencije. Kakav god stav imali, tj.bilo novo doba stvarno bolje ili lošije u odnosu na prošle vekove, razlog zbog kog se opredeljujete za krajnji ishod je zapravo lični sud o nečemu, vaše lično osećanje na postavljeno pitanje.

Pa evo, pre svega, pitam Vas, da li ste za ili protiv novih trendova i novog načina života?

Olja Ivanjicki: Brain Drain

Ovo pitanje nije jednostavne prirode, kao na primer da li više volite sladoled od vanile ili od čokolade, ali nije ni toliko komplikovano ako ga svedemo na glavne karakteristike. Zadržimo se za početak na onome po čemu ocenjujemo uticaj vremena – na način i kvalitet života. Ako se fokusiramo u prvi mah na ono najbitnije čoveku (ne pare, ne ni ljubav) – zdravlje, čini mi se u startu da je danas život mnogo sigurniji i duži nego ranije. A opet, u današnje vreme, kao i pre, postoje bolesti koje desetkuju stanovništvo, koje oduzimaju milione života i kojima za sada nema leka. Dakle, iako su predhodne bolesti koje su činile da se čovečanstvo prepolovi sada  ,,bezazlene’’ , opet postoje nove koje nas i dalje brišu. Ima li boljitka? U suštini nema. Ne verujem lično ni da će ikada biti. A zašto – pa jednostavno zato što su ovo stvari u kojima čovek vodi glavnu reč, ne priroda. Čim čovek vodi glavnu reč, činjenica je da će lična korist biti važnija od društvene.

Farmaceutska industrija na nečemu mora da opstane. Kako da leče ljude i da proizvode lekove, ako ljudi nisu bolesni? Nije teorija zavere, ako logično sagledamo stvari, suština je veoma jasna – profit iznad svega. Ubacimo sad ovu diskusiju u tematiku, čini mi se da su pre ređe stvarali i ,,puštali ‘’ bolesti da haraju, više su nastajale kao posledice neadokvatnog načina života, nedostatka higijene, nedostatka svesti o istima… Dakle, u ovoj situaciji, prošlost : sadašnjost – 1 : 1. Ipak, da me ljudi ne bi shvatili pogrešno, predhodnim pasusom ne kažem da ne postoji boljitak kroz vreme po pitanju zdravstva, i te kako postoji. Međutim želim da kažem da nema u samoj suštini veće razlike između situacije pre i posle, iako čovečanstvo napreduje, jer koliko medicina pruža napredka, toliko se čovek trudi da zarad sebičnog sticanja novca stvara sve naprednije začkoljice i oteža ljudima opstanak.

Dalje, fokusirajmo se na obrazovanje. Kažu da ima sve više obrazovanih ljudi, prosečno, iz decenije u deceniju. Onda opet kukaju kako nov sistem obrazovanja nije pogodan i kako u stvari ovo obrazovanje koje sada stičemo nije relevantno da se poredi sa znanjem koje su ljudi pre sticali. Pobogu, kako sad to?

Stručnjaci kažu da IQ u narodima opada već nekoliko decenija unazad,i kao opravdanje tom fenomenu oni navode baš jedan sektor modernizacije – brz protok informacija. Možda bi ovo bilo središnje pitanje teme obrazovanja : “Da li je bolje imati brz protok informacija i slabije fokusiranje na tematike, ili spor ali detaljan pristup nekom segmetu koji nas interesuje?” Opet smo kod preferencija, ako niste primetili. Smatram da u ovom pitanju ne postoji odgovor koji bi bio sveobuhvatan i koji bi dao konačno rešenje za napomenut problem, jer za svaku stranu problema postoje pozitivne i negativne karakteristike. Može se reći da pošto je novi vek ,,brz’’ u odnosu na predhodne, da je brži protok informacija nužan i da nam koristi. Pa opet, lični  sud o svemu je da bih volela da se detaljno pristupa svemu, dakle ne fokusirati se na bezbroj stvari i davati 5% sebe na svaku od njih ponaosob, nego odabrati nešto čemu se makar 50 % celokupne snage poklanja.  I sad bih ja Vas mogla da ubeđujem do sutra zašto smatram da je bolje “tradicionalno” raditi stvari, ili zašto smatram da su pre ljudi bili stručniji, ali opet da zaćutim kada bi se neko meni usprotivio i naveo zašto to sve nije tako, i zbog čega je savremeno doba bolje po sve nas. Na osnovu ovoga, bolje je da se prilagodimo novom vremenu i iskoristimo sve što možemo od njega.

Iako se promenio način na koji ljudi žive, nije se promenila suština života. Iako su ljudi danas asocijalniji, s pravom mogu reći “maskiraniji” (obratimo pažnju na internet profile iza kojih se krije mnogo ljudi, a preko kojih se predstavljaju kao drugačije individue), da se ipak oni dovoljno jaki odupru tim silama koje ih čine neiskrenima. I danas postoje dobri ljudi, kao i oni koji to nisu, identično kao pre. Danas definitivno, ljudi imaju više mogućnosti da nas povrede, imaju šansu da na našoj slabosti izgrade svoju slavu mnogo brže i jače nego pre, ali opet, imaju šansu i da iznenade na potpuno nove načine, da prošire brže lepe vesti, da pomognu ljudima u nevolji na bolji, na adekvatniji način, definitivno mnogo pre nego što su to mogli ranije. I tako u krug, tako u beskonačno. Ne postoje danas manje pametni ili manje sposobni ljudi nego što su nekad postojali.

Uzmimo za primer napredak svih nauka, svakim danom se otkrivaju nove, dosta bitne stvari, koje su pre bile nezamislive, a i danas bi bile nezamislive da nije došlo do nekih pređašnjih izuma. Neminovno je da je u svemu progres veoma uočljiv, a da li je podoban? Imamo mogućnost da doznamo šta god želimo i kad god želimo, samo uz klik na tastaturi. Da li je znanje koje nam brzo dolazi do mozga bez nekog većeg truda ,,pametnije’’ od onog koje je iziskivalo ceo proces dolaska do informacija?

Zamislite samo izradu jednog seminarskog rada (da se ne dotičem doktorskih studija ili doktorata). Budimo iskreni, koliko nam je danas potrebno vremena da na jednom od fakulteta Univerziteta u Beogradu odradimo jedan pristojan rad? Ne više od 10 sati. Literatura se pretežno nalazi na internetu, pa zavisno od individue do individue tj. od mogućnosti pretakanja nečijih rečenica u sopstvene nam se meri vreme potrebno da nešto napišemo. Uostalom, ako baš nemamo literaturu na imaginarnom prostoru, do biblioteke nam ne treba više toliko dugo koliko je trebalo nekom, recimo pola veka ranije. Da ne spominjem podatak koliko je ljudima na periferiji ili u selima olakšan život protkan internetom. Iako nisu u toku zbivanja, opet mogu da pristupe informacijama mnogo brže nego ikad ranije. Sve ovo je uzeto u veliki plus današnjem obrazovanju, ali hajde da kažemo da veći trud oko nečega ostavlja dublji trag u čoveku. Mislim da je ovo preterano olakšanje načina života jednog čoveka samo nazadovanje koje on ne može realno da sagleda . Učenje iz knjige, sa predavanja, sa časova, mnogo je svrsishodnije nego slušanje lekcija na internetu ili čak šta više listanje nekih slajdova ili prezentacija. Po mojoj proceni, obrazovanje u odnosu prošlost – sadašnjost je u odnosu 1 -0 .

Sledeći na dnevnom redu su slatki životni rituali , tj. pitanje Da li smatrate da Vam je život zanimljiv? Ali potpuno realno i s preuzetom celokupnom odgovornošću za sledeću izjavu mogu vam reći da nije. Nije, jer sedimo pred ovim prozorom koji nam kvari vid, za kojim i ja trenutno sedim i nerviram se iskreno, jer smo se svi u suštini olenjili i ugnjidili se u dosadi naših domova. Nema više radosti viđanja i nalaženja s ljudima. Zašto bismo se i viđali, pa svi smo na fejsu i sve možemo da regulišemo preko njega i tvitera, blogova, nekih drugih sajtova… Više ni tračevi nisu ono što su nekad bili. Sve je toliko javno da je gadno. Svako otvori svoju torbu i prospe celu unutrašnjost (što bi trebalo da predstavlja intimu) pred svet. Čak se i stariji ljudi koji nisu odrastali uz računar privikavaju velikom brzinom na njega.

Statistički podaci koji nisu najpouzdaniji, ali su jedini do kojih sam mogla da dođem kažu da se u poslednjih 5 godina, sa naglom ekspanzijom društvenih mreža, viđanje sa osobama smanjilo u proseku za čak 50 %. Biću iskrena, i moji odlasci do kafića ili do prijatelja se iz meseca u mesec smanjuju. Ne zato što gubim prijatelje nego zbog novih trendova,tj. novih tehnika. Nekad me iskreno mrzi da se vidim s nekim pa se nađemo na skajpu i ispričamo pola sata, pa svako svojim putem. Koliko je tužno toliko zapravo i nije. Trebalo bi da se privikavamo na takve stvari. Dosta je kritike bilo u svetu i kada su izmišljeni mobilni telefoni jer su radili upravo ovo što je u poslednjih par godina preuzeo sajber svet na svoja pleća. Novo doba donosi nova pravila. Ne može biti tehničkog progresa, ali i starog načina života. Jednostavno, to nije prirodno, zar ne? Kao kada bi želeli da budemo u toku s informacijama svim, ali da svaku podobno ispitamo i proučimo. Ne ide… Vratimo se na preferencije i uvrstimo ovo u utakmicu prošlosti i sadašnjosti… Moj rezultat je opet 1 – 0 .

Još jedan kratak osvrt na za i protiv novih trendova ćemo provući kroz temu porodica. Ovde ću u startu napomenuti da je pojam iste u prošlosti zasigurno više značio. Pogledajmo ono iz čega učimo o prošlosti: filmove, knjige, pesme, slike, memoare, pisma i uostalom, ono najinteresantnije – priče koje slušamo od starijih ljudi. Pre se više cenio sam pojam porodice, i to se provlači kroz sve izvore koje sam ovde navela. Ljudi kao da su bili usmereniji jedni ka drugima, i deluje da su više zavisili jedni od drugih. Ona je nekada bila nešto sveto, nešto neraskidivo. Pre je porodica više kolena živela na okupu, ljudi su se u sklopu jedne porodice češće mnogo obilazili, bili su povezaniji.

Da razjasnimo nešto, ja nisam ZA tradicionalnu porodicu, ali napominjem samo činjenicu da je nekad imala potpuno drugačije značenje. Ima uticaja na to i ophođenje prema ženi pre, kao i odnos žene i muškarca pre i sad. Ne želim da ispadnem ženomrzac, malo bi bilo i čudno jer sam i ja žensko, ali smatram da je žena liberalnim pristupom dobila koliko je i izgubila. Objašnjenje za ovo sledi – nekada su žene bile sputavane, omalovažavane i maltretirane. Nije to bilo u sto posto slučajeva, ali u velikoj većini jeste. Pojavom feminističkog pokreta žene dobijaju naprasno razna prava koja im pomažu da se otrgnu od sivila u kome su, većim delom, živele. Dobijaju tada mnogo, dobijaju zapravo zaslužene stvari. To je sasvim pozitivna stvar koja je trebalo da unapredi ženu do jednog novog i boljeg nivoa. Zapravo, trebalo je da je učini nečim što je očigledno bilo nemoguće tad – jakom damom, ili bolje rečeno osnaženom damom. Sve slobode koje su žene dobile su prihvatale čak i jače nego što je trebalo, što je i razumljivo zbog situacije u kojoj su se predugo nalazile. One dobijaju previše u snazi, u smislu da posle decenija i vekova sputavanja konačno imaju sve te moći. Većina ih je prihvatila  i toliko do danas izobličila, da su žene postale neka iskrivljena slika žene koja je nekad postojala i živela. Zapravo, logično je bilo da se ta ,,žena iz prošlosti’’ izmeni, ali ona žena koju su svi očekivali da nastane – postala je izobličena. Damski duh u ženskoj individui polako iščezava, a žene poprimaju gotovo sve karakteristike muškaraca. Pogledajmo činjenice koje nam govore koliko su žene spremne da idu daleko da bi se izjednačile s muškarcima : približan broj partnera s kojima žena bude u toku svog života je veoma blizu  približnom broju partnera s kojima muškarac bude u svom životu; sve je češća pojava da žena pozove muškarca da stupi u bračni odnos; češće se može videti danas da žena priđe muškarcu da se udvara ili da koketira s njim ničim izazvana; odavno nije pravilo da se žena doseli kod muža u kuću nakon svadbe, u novije vreme se muškarci sele kod žena u dom itd.

Iako su žene danas nešto što ne nosi karakteristike ženskog roda opevanog u toliko predivnih pesama, ja ipak dajem onaj 1 poen sada sadašnjosti, jer iako su se izgubile neke vrednosti, značenja porodice moje preferencije ovo više prihvataju nego patrijarhat, na primer.Sve u svemu, ja ću dati svoj maksimum da budem i ostanem dama, da kažu za mene da sam ženstvena, i da se osećam kao neka od silnih muza pesnika ili slikara. Preporučujem to devojkama, mnogo je lep osećaj. Lepši sigurno nego kad grickaš semenke i blejiš na kupici u parku u trenerci.

Na kraju ovog teksta shvatam da sam ja u suštini romantična duša. A ne delujem tako, doista. Mene stvarno raduju pisma (koja ne pamtim više kad sam primila), cveće kad stigne kao iznenađenje na kuću, šetnje po snegu, beg iz civilizacije na planinu ili neko zabačeno mesto na sankanje i grudvanje, telefoni na žicu, novine blago žućkaste boje, foto-aparati sa onom trakom na razvijanje ili odlasci do kafića kada pljušti kiša u jesen.

      Rezime glasi : prošlost bi trebalo da živi u nama, da nas nauči nečemu i da da smernice ka pravim putevima, a opet, da ne bude previše prisutna da zamagli vidike ka narednim horizontima. Sadašnjost je ono u šta bi trebalo da ušuškamo naše biće dovoljno oplemenjeno saznanjima  za bolje sutra. Da li se u to trendovi uklapaju, i koliko… E to je na Vama da ocenite.  Ja sam svoju ocenu dala.

 Sonja Kukić