Zagonetne skulpture sa Kiklada

Glava sa Kiklada, Muzej kikladske umetnosti, Atina

Najneobičnije skulpture praistorijske umetnosti, koje su obožavali i Pablo Pikaso i Henri Mur, kriju i danas tajnu o svom nastanku, razlogu postojanja i kulturi koja je živela na Kikladskim ostrvima.

Kikladska ostrva prva su naselili putnici iz Male Azije oko 3000. godine pre nove ere. Prirodna bogatstva ovog podneblja (zlato, srebro, bakar, mermer, opsidijan… ) doveli su do brzog razvoja, koji je omogućio i razvoj jedinstvene umetnosti. Umetničko stvaranje sa Kiklada najbolje ilustruju minimalističke skulpture jasnih linija, koje su najviše nastajale u periodu Bronnzanog doba, između 3000. i 2000.. godine p.n.e. kada je počeo da se oseća snažan uticaj minojske kulture sa Krita.

O ljudima sa Kiklada ne zna se mnogo. Stari Grci ova ostrva nazvali su Kikladi (Kyklades) – a naziv potiče od reči kyklos u značenju krug . Krug na koji se mislilo u antičkom svetu činila su ostrva smeštena oko svetog ostrva Delosa, Apolonovog svetilipta.

Kikladske skulpture, nežne bele figure, proporcionalne i svedene forme, najvećim delom su pronađene iskopavanjem kikladski grobnica. Napravljene su od lokalnog mermera, i mada različite, sve nose iste osobine – visoko stilizovani oblik, koji sadrži samo osnovne telesne oblike, a kod prikazivanja glave, samo obrise nosa. Mnoge od ovih figura prikazuju ljudsku figuru sa rukama skupljenim na grudima, uvek desna ispod leve. Grudi, prsti na rukama i nogama napravljeni su sa nešto detalja. Figurine su najčešće visine oko 30 cm, mada su pronađene i neke minijaturne kao i one u prirodnoj veličini čoveka. Stopala figurina napravljena su tako da ne mogu samostalno da stoje i najverovatnije su postavljane da leže ili su nošene.

Ženska figura sa Kiklada, The Walters Art Museum, Baltimor, SAD, via Wikimedia Commons

Značenje i uloga ovih figurina i danas je enigma. Zbog nedostatka pisanih tragova, svaka interpretacija se izvodi iz arheoloških proučavanja i logičkog zaključivanja. Nažalost, ni arheolozi nemaju dovoljno podataka, najviše zbog masovnih krađa arheoloških nalazišta tokom pedesetih i šezdesetih godina dvadesetog veka, koje su dovele do toga da se mnogo ovih jedinstvenih skulptura nađe na tržištu umetnina. Procena je da je od 1400 poznatih figurina samo oko 40% pronađeno iskopavanjima.

I pored ovakvog nedostatka podataka, jasno je da je većina figurina izvađena iz starih grobova. Mnogi naučnici zaključili su da su one vezane za rituale koji su se odvijali tokom sahrane. Veći broj figurina opisuje se kao prikaz umrlih ljubavnica, sluškinja, predaka, ili kao zamena za ljudsku žrtvu. Jedan broj smatra da su kikladske skulpture predstavljale ženu kao simbol boginje plodnosti i rađanja, na šta ukazuje i način prikazivanja ženskih grudi, a na nekim primercima i okruglog stomaka. Plodnost je bila značajna tema svih religija antičkog Mediterana i Bliskog Istoka, te ne postoji razlog da to donekle nije slučaj i sa Kikladama.

Dok su ženske figure prikazivane nage i uvek u stojećem stavu, sa rukama prekrštenim na grudima što neki istraživači smatraju izrazom poštovanja, retke muške figure prikazivane su po pravilu u sedećem položaju, te su nam na primer poznate figure muškarca koji svira harfu.

Glavni izvori mermera koji je korišćen za ove figurine u to vreme bila su ostva Naksos, Paros i Ios.  Upotreba tako tvrdog materijala za izradu ovih figura podrazumevala je i duži vremenski period za njihovu izradu, što nam govori o njihovom značaju za samu kikladsku kulturu.

Grupa od tri figure, Badisches Landesmuseum, Karlsruhe, Nemačka, foto: Smial, via Wikimedia Commons, under CC BY SA 2.5

Najstarija poznata mermerna kikladska figura pronađena je na osrvu Saliagosu i procenjuje se da datira iz 5000. godine p.n.e. Danas se čuva u Arheološkom muzeju na ostrvu Parosu i nazvana je „Debela dama“. Iz kasnijeg perioda poznate su i takozvane „dvostruke figure“, koje prema mišljenju nekih naučnika prikazuju akrobate koji su bili deo nekog obreda. Predstave životinja su retke, uglavnom se nalaze na posudama. Skulpture u prirodnoj veličini svakako izazivaju posebno divljenje ako imamo u vidu da su u to doba (više od 2500 godina pre nove ere) monumentalnu skulpturu imali samo Egipat, Mesopotamija i Malta.

Kikladski narod, prvenstveno ribari i stočari, možda nije dostigao sjaj Egipta, ali su u istoriji civilizacije svakako onaj izgubljeni trag koji tek čeka svoje novo otkrivanje, ona spona koja vezuje vremena i narode i koja će možda jednog dana dati nove odgovore o tome ko smo, kakvi smo i kako smo nastajali kao kultura i civilizacija.

Suzana Spasić