Žena je na Kubi pesnikinja i kad ne piše

 

 Piše: Silvija Monros Stojaković

Hertrudis Gomes de Aveljaneda

Hertrudis Gomes de Aveljaneda

“Ja kao i ti od divljenja sazdana,/ ja kao i ti za ljubav stvorena,/ za divljenje i voljenje čak bih život dala, / na divljenje i voljenje nisam još pala.”

Ovo su stihovi kubanske lepotice Hertrudis Gomes de Aveljanede, koja je u jeku romantizma svojim pesmama uzdrmala čak i Špansku kraljevsku akademiju, još jedno leglo muške prevlasti. Belkinja Hertrudis je kao žena na taj način prokrčila put nizu drugih žena koje su u književnosti američkog kontinenta bile po nekom osnovu prve, zaključno sa Toni Morison, koja je, već u našem vremenu, kao Afroamerikanka ipak dobila i Nobelovu nagradu. Ženi na Kubi, međutim, nije uvek bilo lako ni kad nije Crnkinja: u odnosu na kolonijalnu metropolu, ona je daleko predgrađe; u odnosu na neposredno okruženje, ona je oličenje tlačenja, a k tome je dakle žena, i povrh svega pismena…

Ženina putanja kroz unakrsne protivrečnosti svog položaja u društvu dodatno prati razvojni put književnosti Novoga sveta: ako si pisac otuda, ili sa zakašnjenjem preuzimaš matrice iz uvoza, ili obrađuješ domaće teme koje tvoje uvozne saplemenike ne zanimaju. Ostali čitaoci još ne znaju da čitaju, a ni ti još nemaš svoj jezik. Nemaš jezik primeren bitno drugačijoj stvarnosti, za koju je dobri stari Kolumbo rekao kako ljudske oči još ne videše takvu divotu, upravo prilikom iskrcavanja na Kubu.

Na Kubi, ostrvu koje predstavlja kontinet po sebi što se tiče književnosti i umetnosti uopšte, i pre Kolumbovog Otkrića je bilo šuma i prašuma usmene poezije. Što reče takođe pominjani Nikolas Giljen, svako novo jutro započinje pojem ptica. Ali nakon Otkrića ptica poleti i slovima, i odonda kubanska poezija sledi iste zakone akcije i reakcije, generacijske pripadnosti ili/i tekuće nepripadnosti bilo kakvom zajedničkom pesničkom stavu, uostalom kao i svugde u savremenom svetu. S tim što kubanske pesnikinje sve vreme lete iznad tirkiznih talasa; iznad košmarnih mora; iznad pomodnih pravaca; iznad ruže vetrova.

Još je Marina Cvetajeva, koju je na španski tek velelepno preveo Kubanac Severo Sarduj – da i njega uzgred pomenemo, jer je inače nezaobilazan pisac, isto kao i Kabrera Infante – još je ona rekla da pesnik nema druge otadžbine do jezika. Do jezika same pesme. Jezik je, srećom, širok pojam. Pesma je, pak, neponovljiva,  ili nije pesma.

Jedan uvaženi kubanski pesnik i antologičar u knjizi o stotinu najvećih pesnika Kube obrazlaže šta ipak čini osobenost kubanskog pesništva na jeziku koji se inače prostire diljem zemljinog šara. U toj svojoj knjizi Lopes Lemus govori o tradiciji koja nije isto što i tradicionalno ponavljanje ustaljenog, već naprotiv, snažno iskazivanje sebe, bilo pod modnim, bilo pod političkim diktatima. Dobar deo te antologije čine žene, kojima je tema ljubavi i patnje inače i tamo bliska.

Nansi Morehon i Nikolas Giljen

Nansi Morehon i Nikolas Giljen, foto Osvaldo Salas

Naravno, pate i muškarci. Samo ne zbog ljubavi. Barem ne prema ženi; ne prema njoj, kao ličnosti, pogotovo ne stvaralačkoj.

Zato je druga kubanska pesnikinja i antologičarka sačinila svoju knjigu o nekolicini najosobenjiih kubanskih pesnikinja, počev upravo od Gomes de Aveljanede s početka ovog priloga, pa preko preko Nansi Morehon – koju smo imali čast da još ranije upoznamo na jednom pesničkom festivalu u Argentini – do Soe Valdes, multimedijalne umetnice iz dijaspore koju smo uzivo upoznali kad je ona došla u Beograd. U sklopu ženske odvažnosti valja obavezno pomenuti Finu Garsiju Marus, koja je sa 80 godina primila nagradu “Kraljica Sofija” za poeziju 2011, a koja je poslednja predstavnica mitske grupe “Orihenes”, na čijem je čelu bio Lesama Lima.

Da: i kubanske pesnikinje, koje su i krik i poj; koje pevaju o prirodi ili ona već u njima naveliko odjekuje; koje se sred čežnje ne mire sa nepravdama; koje lepotom izlaze nakraj s nepojamnim teškoćama, i same se dele na one kod kuće i na one na Majamiju ili već. Pa ipak, sve one pevaju o ljubavi. O ljubavi prema svojoj zemlji; prema tom tirkiznom moru; prema budućnosti talasa; prema zauvek u pesmi.

U toj pak knjizi Milena Rodriges Gutijeres pominje i najnovije pesnikinje. Ali možda se najdublja pesma desila s jednom bakicom kod havanske Katedrale. Stoji tamo bakica profesionalno proseći kakav mirišljavi sapun, kakvu karamelicu za unuka. Plavooka devojka koja ipak nije puki turista, nego je već razdelila i bombonice i vodene bojice gdegod je stizala među školarcima dugih trepavica, bez obzira na sopstvene lomove u životu, na kraju ipak izgubi strpljenje i bakici kaže: “Nema”.

 “Nemam više”, razdraženo kaže devojka.

A bakica kroz endemski smešak kubanskih tropa umiljato odgovara, sinko, pa imaš valjda jedan osmeh, to ništa ne košta…

 Silvija Monros-Stojaković

Čitajte još<< Kontinent književnosti

Podelite ovaj tekst

DeliciousDiggGoogleStumbleuponRedditTechnoratiYahooBloggerMyspace

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *