Brzi duhovi vremena: Čarls Fort, Pauels i Beržije

Ovog puta predstavljamo mislioce koje je Miro Glavurtić nazvao “brzi duhovi” , neke od njih smatrajući pretečama a neke i savremenicima Mediale.

Čarls Fort, pustinjak iz Bronksa

ČARLS FORT 

Iako nam se čini da je jedan od zaboravljenih “brzih duhova” dvadesetog veka, nazvan i “pustinjak iz Bronksa“, njegove knjige se i danas štampaju i pronalaze put do publike. Njegov rad i danas inspiriše druge istraživače koji sebe nazivaju “forteancima”.

Čarls Hoj Fort rođen je 6. avgusta 1874. godine u Olbeniju, država Njujork, u porodici koja je držala prodavnicu.  U mladosti, Forta je privlačila priroda, sakupljao je školjke, minerale i ptice. Iako u školi nije bio među najboljim učenicima, smatrali su ga bistrim i punim znanja o svetu, iako je ovo znanje uglavnom stekao iz knjiga. Sa 18 godina, Fort je napustio Njujork i krenuo na putovanje radi sticanja iskustva. Proputovao je zapad Sjedinjenih Država, Škotsku i Englesku, a onda se razboleo u Južnoj Africi i vratio kući. Tu ga je negovala devojka koju je poznavao još iz detinjstva, Ana Fajling. Ana je bila četiri godine starija od njega, ne previše knjiški tip, ali obožavala je film. Fort i Ana su se venčali 1896. godine i ona kasnije sa suprugom odlazi u London na dve godine gde vreme provode obilazeći bioskope uvek kada Fort nije zauzet svojim istraživanjem. Njegov uspeh u pisanju kratke proze smenjivali su periodi velikog siromaštva i depresije.

Čarls Fort i Ana

Nasledstvo od ujaka 1916. godine omogućilo je Fortu da se potpuno posveti pisanju, ali pre svega još jednoj svojoj strasti, istraživanju i beleženju činjenica o bizarnim zagonetkama sveta. Pravi svoju kartoteku za koju strahuje da bi mu je žena mogla zapaliti. Svoj život polako posvećuje istraživanju. ZAgonetke donose nove zagonetke, ništa nije jednostavno kako to nauka želi da prikaže. U njegovu arhivu ulaze tragovi legendarnih životinja, neobične kiše koje tu i tamo padaju kroz vekove, kuglaste munje, zagonetna iščeznuća, enigme  porstora, vremena, mora i ljudske egzistencije. 

Fort je napisao deset novela od kojih je samo jedna štampana. Kritike su bile uglavnom pozitivne, ali komercijalni uspeh je izostao. Fort 1915. godine počinje da piše knjigu u kojoj postavlja dve teze, jednu o bićima sa Marsa koja kontrolišu događaje na Zemlji a drugu o civilizaciji koja se naselila na Južnom polu. Ova knjiga privlai pažnju pisca Teodora Drajzera koji pokušava ali bez uspeha da mu pomogne da je objavi. Fort spaljuje rukopis, ali uskoro ponovo počinje da radi na knjizi koja će promeniti tok njegovog života. “Knjiga prokletih” za koju mu je takođe pomogao Drajzer oko objavljivanja, okuplja u sebi  činjenice koje je Fort sakupljao i proučavao o fenomenima koje nauka nije uzimala u obzir ili nije umela da objasni, pa je odbacila. Te odbačene činjenice Fort naziva “prokletim”. Po izlasku ove knjige, američki naučni časopisi mesecima su bili prepuni tekstova o njoj. Sam Fort je govorio da je za ovu knjigu napravio preko 40 hiljada beleški svrstanih pod hiljadu trista naslova. 

Čarls Fort, Lo!, 1941

Fort i Ana se sele ponovo u London od 1924. godine, da bi Fort mogao da istražuje dokumentaciju u Britanskom muzeju. U Bronks se vraćaju 1929. a 1931. iz štampe izlazi još jedna Fortova knjiga pod nazivom “LO!”. Zdravlje mu je već narušeno, pati i od sve lošijeg vida. Ipak, naredne godine završava  knjigu “Divlji talenti”. Zdravlje mu se naglo pogoršava i time što Fort ne veruje lekarima i odbija da potraži pomoć.  Posle kolapsa, završava u bolnici u Bronksu, gde ga istog dana, 3. maja 1932. godine posećuje izdavač donoseći mu prvi primerak knjige “Divlji talenti”. Nekoliko sati posle toga, Fort umire. Pet godina posle njega umire i Ana, sa kojom nije imao dece.

Fort se bavio fenomenima a na kraju skoro i sam postao fenomen. Postoje brojna društva koja sebe smatraju “forteancima”, otvoren je “Fort institut”, kao i Međunarodna forteanska organizacija, koja okuplja istraživače, parapsihologe, pisce i druge. U Britaniji izlazi mesečni časopis “Forteanski Tajms” koji je prošle godine zabeležio tiraž od 11.000 primeraka.

Luj Pauels i Žak Beržije

LUJ PAUELS i ŽAK BERŽIJE

 Luj Pauels, rođen u Gentu u Belgiji, 2. avgusta 1920. godine, bio je nastavnik u Atis-Monsu od 1939. do 1945. godine. Već od 1946. piše za mnoge francuske magazine, sve do 1950. godine. Učestvuje u osnivanju fondacije Rad i kultura 1946. koja je trebalo da širi kulturu među masama. Negde 1948. prekretnicu u njegovom životu donosi i to što se priključuje grupi G.I. Gurđieva. Tu ostaje godinu i po dana i postaje i glavni urednik magazina “Combat” i  “Paris Presse”. Kasnije radi na mnogim uredničkim mestima, piše brojne članke za francuske novine, od 1970. do 1975. piše redovno za “Nedeljne novine”, uređuje kulturu u časopisu “Figaro”.

Jakov Mihailovič Berger, koji je kasnije prihvatio ime Žak Beržije, rođen je u Odesi, 8. avgusta 1912. godine u jevrejskoj porodici koja je držala piljaru. Bio je talentovano dete koje je sa dve godine naučilo da čita, a sa četiri već je čitao ruski, francuski i hebrejski. MOgao je brzo da čita i do kraja života je mogao da dnevno pročita od četiri do čak deset knjiga, a imao je i fotografsko pamćenje. Ruska revolucija naterala je porodicu Berger da izbegne u Ukrajinu u porodicu Jakovljeve majke. Jakov je išao u školu u kojoj se proučavao Talmud i tamo se zainteresovao za kabalu i njene misterije. Pored toga, studirao je matematiku, fiziku, nemački i engleski. Čitao je sve što mu je došlo pod ruku, ali je najviše voleo naučnu fantastiku.Porodica se 1915. godine preselila u Pariz a Jakov nastavio svoje učenje. Sa kolegom sa studija otvara laboratoriju u Parizu za proučavanje nuklearnih reakcija. Kasnije postaje asistent uglednom francuskom atomskom fizičaru Andreu Helbroneru, a prema rečima Valtera Langa, Beržijea je do Helbronera doveo Fulkaneli 1937. godine u Parizu. Helbronera je krajem Drugog svetskog rata ubio Gestapo, dok je i Beržije uhapšen i mučen.

Magazin Planet, broj 1

Luj Pauels i Žak Beržije susreću se 1954. godine i  počinju dugogodišnju saradnju. Zajedno pišu knjigu “Jutro čarobnjaka“, koja izlazi 1960. godine. Ova knjiga vodi čitaoca kroz novi nadrealizam moderne evropske istorije, fokusirajući se na uticaj okultnog i tajnih društava. U knjizi se takođe nuklearna fizika povezuje sa alhemijom i ranim alhemičarima kojima je po rečima autora sve bilo mnogo jasnije nego što to istorija nauke tvrdi. “Jutro čarobnjaka” bila je veoma popularna knjiga, koja je doživela mnogo prevoda i više izdanja, iako se postavlja pitanje da li su Pauels i Beržije zaista sve to znali iz činjenica ili su izmislili. U svakom slučaju, njihov uticaj među istraživačima prisutan je i danas.

Pauels i Beržije su 1961. godine osnovali časopis Planet koji je imao i nekoliko stranih izdanja i bio veoma popularan tokom nekoliko godina koliko je izlazio. Časopis je istraživao ezoteriju i ezoterijske ideje. Kasnije su se osnivači posvetili drugim poslovima, Pauels je uređivao magazin Figaro, a Beržije se posvetio proučavanju i nastavljanju istraživanja Čarlsa Forta. POred toga, veoma je bio zainteresovan za proučavanje vanzemaljskog života i istraživao je svedočenja o pojavljivanju NLO-a.. Pauels i Beržije su zajedno napisali još dve knjige eseja, “Nemoguće mogućnosti”  i “Večni čovek”.

Žak Beržije je napisao autobiografiju “Ja nisam legenda”.