Čuvar Neveste mora – u susret maskama

Venecija, Karneval, foto P. Tišma

Postoji li idealnije mesto za javno manifestovanje, u vidu maškara i karnevala, fešti, intriga i spletki, ljubavnih afera i zavođenja, pokretnih slika, misterija, magijskih priča, državotvorne istorije… od Neveste mora – Venecije Svetog Marka? Jer, u tom po svemu netipičnom gradu voda omekšava poguban efekat dualizama: dobro–zlo, lepo–ružno, duša–telo, bog–đavo… Gradu čije kameno korenje umesto humusa hrani voda.

Ovih dana mostovi i uzane venecijanske uličice su pod vodom, a za koji mesec njima će pod maskama paradirati istorijske i javne ličnosti, filmski i televizijski glumci, reditelji, manekeni, pisci, naučnici, veliki političari, ali i čuvene zavodnice i kurtizane. To je dokaz da maske kadšto dobijaju čarobnu moć.

Maskiranje bi moglo biti ometanje uhvaćenih snaga jedne čulne draži drugom čulnom draži, jer snaga teži da ostane autonomna, neposlušna je i nevoljna da se podredi. Delimično ili potpuno prepokrivanje jedne draži drugom, ili kao supstitucija – jednog dodira drugim, opravdana je činom saživljavanja prerušenog i maske. I taj simbol identifikacije mogao bi biti sažetak poimanja maskiranja i maski. Ali, maska i maskiranje imaju dublji koren. Maska ima ulogu čuvara duhovnih i životnih snaga, ona ih privremeno hvata u zamku, upreže ih shodno okolnostima koje definišu mesto i vreme, sve dok ne odrade namenjeno, ili bar prividno odrade. Tako, etnolozi povezuju masku s praktičnim oblicima rituala kojima njihovi nosioci pristupaju krugovima mističnog i magijskog, ne bi li razotkrili središte životne tajne. A upravo magija i misterija masku čine dugovečnom i poželjnom, a obred maskiranja živim i aktuelnim kroz istoriju.

Venecija, gondole čekaju, foto P: Tišma

Od XII veka, jedna pobeda Venecijanske republike okupiće građane na slavlje na Trgu Svetog Marka u Veneciji, što će biti začetak karnevala. Istorija karnevalskog svetkovanja nastavljena je i dobila na značaju i osobenoj estetici naročito u renesansnom periodu, a već u XVII i XVIII stoleću Venecijanski karneval je poznata manifestacija, koja je, sa izvesnim modifikacijama, održana do danas.

Karneval se završava na praznik Martedi Grasso, četrdeset dana pre Uskrsa. Tog dana upriličava se obredni ceremonijal paljenja lutke na centralnom trgu, kojim se simbolično teraju zli duhovi iz grada, uz katarzičnu zvonjavu svih venecijanskih crkava.

Karneval u VEneciji, via Pixabay

Vodeće manifestacije Karnevala održavaju se na Trgu Svetog Marka, dok se mnoštvo propratnih dešavanja (akrobatske vratolomije, mađioničarski trikovi, ulični svirači i pevači, smotra gondola, izbor kraljice Karnevala, balovi pod maskama…) odvijaju po celom gradu: na kanalima, gondolama i vaporetima, pjacama, mostovima i po ulicama. Muzeji, crkve, palate i galerije otvoreni su za izložbe, koncerte, pozorišne predstave, umetničke instalacije, performanse, i slične kulturne manifestacije. A Ponte Rialto postaje mesto ljubavnih uzdaha zavodnika i zavodnica, kojima se mnogošta može pod maskama. U sve dane trajanja Karnevala, Venecija poprima još nestvarniju sliku i dodatno se udaljava od svakodnevice, ističući ionako izraženu izveštačenost.

Kitnjaste karnevalske maske, od kojih je najkarakterističnija ona sa belim kljunom (Medico della peste), lakirane gondole što kao sarkofazi nadrealno krstare kanalima, i čipkaste kamene građevine nalik veštačkim cvetovima apsurdno urinutim u vodu, simboli su nadstvarnog grada čija lepota nadrasta samu sebe i po prirodnim zakonima počinje samoizjedanje. Grada građenog od čulnih obmana, čiji odrazi titraju po smaragdnoj površini vode kao svedočanstva ljudske umešnosti. Grada čija sudbina se, po rođenju svakog deteta, ugrađuje u njegovu krvnu grupu, pa ma gde on bio na ovoj planeti. Ali vremenom postaje i uteg i balast duhovnog hodograma svakog od nas – pojedinaca. Njegovi simboli su mrtvi cvetovi koje iluzorno zalivaju naši strahovi i strepnje, pre svega odgovornost kako sačuvati nešto što je već izgrizlo sopstvene noge i preti da odgrize glavu.

Maske

Snažni naleti bure lupaju gondole i bukentaure privezane za drvene stubove pobodene u vodi, bacaju ih na zaštitne zidove fondaka, lomeći nad njima baldahine i duborezne ukrase, kidajući i potapajući vesla. Venecija se ljulja kao pijana Nojeva barka, i to pomeranje je vidljivo iz svih delova sveta. Nijedna tragedija ne može umrtviti, ućutati, pa ni nakratko usporiti ili zaustaviti brujanje puno histerične strasti, a koje pokorno ispija Mare Adriatico. Jer žile i arterije grada, punjene vodom umesto krvlju, pulsiraju samovoljno, srce odmetnuto kuca a emfizemična pluća izgrcavaju mehurove misterija i zastrašujućih priča o sudbini „grada na vodi“. Maskirani karnevalski glasnici s dobošima i trubama, krstare duž dokova Kanala Grande, boreći se s olujnim vetrom i nabujalim morem, naizmenično dobošare i izvikuju planetarnu mantru – „Veneciji preti potapanje u samu sebe!“

Venecija je mazna i sumnjiva zavodnica, lica dopola prekrivenog maskom. A ni sa otkrivenom polovinom nikad niste načisto. Ako ste hazarder u duši i iluzionista po prirodi, sa srcem iluministe, nevesta mora poziva vas na karnevalsku feštu kao deo zajedničkog organizma – Venecije Svetoga Marka.

Laura Barna

Ad

Podelite ovaj tekst

DeliciousDiggGoogleStumbleuponRedditTechnoratiYahooBloggerMyspace

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.