Grčka kraljica ili tužna prosjakinja na kraju ulice

Grčka kraljica – tužna prosjakinja na kraju ulice

Stalno slušamo kako je nestao stari Beograd, kako kafane više nemaju dušu, kako smo izgubili mnogo onoga što je Beograd činilo specifičnim. I jeste i nije, kako se uzme, neke nove generacije koje dan provode u kafiću a noć na splavu ne nalaze ništa posebno romantično u imenima nekadašnjih ugostiteljskih objekata i ništa im neće značiti ako se pomenu Ruski car, Šumatovac, Grmeč, Pod lipom, Orač, Mala astronomija  i mnogi drugi nekadašnji naslovi koji su krasili beogradske ulice. Dalje u prošlost i  da ne zalazimo, ko još pamti Zlatnu krunu, Gušanac, Albaniju, Dardanele i tako dalje. Ako nekom današnjem gimnazijalcu kažete da dođe do Ruskog cara nemojte se iznenaditi što ne zna gde bi to  moglo biti, on poznaje tu lokaciju kao Vapiano, a ni u snu se nemojte nadati da će doći do onoga što vi i dalje zovete Pod lipom, kad on zna samo za Pizza Hut. Ali, svako vreme ima svoje ljude, pa i svoje kafane. Beograd nikad ni u najgora vremena nije bio bez kafanskih baštica, bez besposlenih gostiju i bez tog duha koji neke pomalo asocira i na Pariz a neke na Beč.

Ali, da li bi u Beču, na primer, moglo da se dogodi ono što se dogodilo “Grčkoj kraljici”, restoranu na samom kraju Knez Mihailove ulice, na „Štrafti”, tik pored Likovne akademije i na dva koraka od Kalemegdana? Istorija ove kafane kaže da je bila smeštena u najstarijoj kući na Knez Mihailovoj, izgrađenoj otprilike 1835. godine, koja je danas jedina preostala od stare regulacione linije Knez Mihailove i Rajićeve ulice.  O samom graditelju nema zabeleženih podataka, ali postoji spisak tadašnjih kafana—mehana iz 1869. godine u kojoj se pominje i „Grčka kraljica” i to kao „mehana g. Jovana Kumanudija, bankara. Drži je pod zakup Jakov Lazarević, žitelj ovdašnji. Otvorena je pre 25 godina, bez odobrenja”.

Grčka kraljica pamti bolja vremena

Već u vreme kada je ovaj spisak kafana-mehana štampan, ovaj objekat nosio je ime po kome ga i danas poznajemo. Pre toga je bio poznat kao „Despotov han”, vlasnika Despota Stefanovića, koji ga je izgradio na svom zemljištu a 1838. godine prodao Jovanu Kumanudiju. Verovatno je Jovan Kumanudi, sin doseljenika iz Grčke, koji je imao pekarnicu u Savamali, preimenovao han u ime koje i danas stoji na zgradi. Bila je stecište trgovaca sa Zereka i Knez Mihailove, tu se pila jutarnja kafa i razmenjivale novosti. Na spratu je imala i nekoliko soba za izdavanje i ubrzo se pročula po dobroj „narodnoj” kuhinji u kojoj su se gostili oni koji su odsedali na spratu i putnici sa skromnijim džepom. Gosti su se umivali na česmi u dvorištu, novac i dragocenosti su sami čuvali od provala i krađa i sve u svemu, kafana je živela svoj gradski život. Negde 1908. godine čak je dva puta prepravljana i renovirana, dobila je 11 soba, koje više nisu bile za skromnije goste. Posle Drugog svetskog rata, kada su carevi i kraljevi postali nepodobni, Ruski car je postao „Zagreb” a Grčka kraljica „Plavi Jadran”. Ipak, za razliku od Zagreba, ovu kafanu niko nije zvao drukčije nego „Grčka kraljica”. Više puta je preuređivana, sprat je pretvoren u privatne stanove, a jedno vreme u podrumu je bila i čuvena diskoteka „Zvezda”. Obnovljenu kafanu sa vraćenim starim nazivom svečano je otvorio gradonačelnik Beograda Aleksandar Bakočević 1990. godine i kafana je ubrzo ponovo postala omiljeno mesto Beograđana.

Unutrašnjost Grčke kraljice 2014. godine, strašna slika u centru grada

Onda je na red došla privatizacija koja je ne samo kad je u pitanju ovaj lokal, već moglo bi se reći pola Knez Mihailove ulice donela ono što je vidljivo na svakom koraku – prazne lokale, robne kuće, napuštene i sklone propadanju lepe predratne zgrade, sa crnim papirom u izlogu i grafitima na fasadi, sumorno napuštene kao prosjakinje koje niko više i ne primećuje. Hiljade kvadrata u njaužem gradskom jezgru i u ulici koja je ogledalo čitavog grada, zvrji napušteno i ostavljeno da i dalje propada. Dok preskačemo ostareli granit pod nogama, gledajući da izbegnemo da nas zapljusne barica neke zaostale vode ispod kamena koji se rastače i klima duž čitave Štrafte, ne obraćamo više pažnju ni na okolne izloge oblepljene papirom. Navikli smo na Beograd takav kakav je, zapušten, prljav, nevoljen i nekako ostareo. A ako neki radoznalac i proviri kroz rupice na takvim izlozima, prizor iznutra ga dodatno zaprepasti i deprimira. A jedan od najgorih prizora možete videti kroz bočna vrata „Grčke kraljice”, u Rajićevoj ulici. Ako se usudite da samo provirite, ono što će vas dočekati iznutra više je i od užasa. Leglo zaraze, prljavštine, ko zna čega sve ne na samo korak od Tvrđave, ne obećava da će ikad iko ovu zgradu očistiti i za nešto, bilo šta upotrebiti.

Grčka kraljica – đubrište na beogradskoj “Štrafti”, foto S.Spasić

Jer, da se razumemo, nije Beogradu neophodna još jedna kafana u nizu, iako je verovatno da bi dobro i poslovala pošto je na dobrom mestu i pogotovo što ima i svoju istoriju. Činjenica je da Beograd ima zaista lepih kafana i pre svega kafića, i mada nam dizajn i estetika u drugim stvarima uvek izmiču, u ovom slučaju smo zaista kreativni. Prošlo je to staro vreme zamašćenih stoljnjaka i limenih pepeljara i to je svima jasno. Ipak, nije nam potreban ni Beograd u kome iza svakog ćoška vreba neki napušteni objekat, zaboravljeno leglo zaraze i deponija smeća, kao u slučaju „Grčke kraljice” te prosjakinje na kraju ulice.

 Suzana Spasić