Milić od Mačve ponovo među Srbima

Milić od Mačve: Mistična zagonetka univerzuma, 1978.

Povodom izložbe Milića od Mačve u Galeriji Hexalab, otvorenoj 23. oktobra 2014. godine

„Ja sam onaj Milić od Mačve, kostur Radovanov, unuk Pantelijin i svih ostalih mačvanskih predaka, patrijarh nad patrijarsima u slikarstvu, rodonačelnik srbijanskih vampira krajputnika, onaj koji povremeno izlazi iz groba i prkosi matematici, Milić Ledeni, Lepobradi, Heliocentrični, avgustovski u avgustu, prolećni i kad nije proleće, prvi vitez od Mačve, vitez šabačke čivije i zvaničnih svih naših većih pokrajina, i tuđih.“ – grmi u Galeriji Heksalab glas Milića od Mačve, iz filma „Mediala“ iz 1969. godine, autora Ljube Milina i Televizije Beograd.

Grmi Milić Ledeni, ubedljivi, neponovljivi, grmi i priziva… A posetioci ulaze, ulaze, ulaze, ne može skoro ni muva da proleti galerijom koja nas poslednjih nekoliko godina, otkako postoji, zasipa biserima naše umetnosti i priređuje nam sve bolje i bolje izložbe. I kad mislite da posle izložbe Mediale, Vidaka, Jaleta, Vasiljeva, Krunića i drugih ne može još bolje, u Galeriji Hexalab prvi put posle četrnaest godina kako nas je napustio, pojavljuje se pred nama Milić Stanković od Mačve, pravo preko neba i mačvanske ravnice, jezdi među nama i uzvikuje o kosturu Radovanovu, svojoj heliocentričnosti i o svom sorabskom poreklu. Da je beogradska publika željno iščekivala njegov drugi dolazak među nas dokazuje neopisiva gužva koja se stvorila i pred galerijom i u njoj.

Taj neuhvatljivi Milić od Mačve upamćen u onom posebnom ruhu, u plaštu crnom ili belom, zavisno od vremena u kome ga nosi i raspoloženja, sa skiptarom vladara i duhom neumornog umetnika, rodio se pre 80 godina u srcu Mačve, u selu Belotiću u kome je izgradio i jedan od svojih čardaka, kulu sa koje je stražario i čuvao Srbiju na svoj način. Otišao je od nas jedne decembarske noći 2000. godine. Mnogi su ga voleli i verovali mu, a mnogi su ga omrzli zbog ratobornih tvrdnji koje se često kose sa naučnim činjenicama, mnogi su mu zamerili ponekad neuhvatljivu istoriju Srba i Soraba, ponekad nepotkovanu dokazima, ili možda izvučenu iz nekih tajnih znanja koja mi još nemamo, mnogi su mu svašta zamerali a i on je davao dosta povoda. Čačkao je svakog ko mu se našao na putu, uzvikivao, raspravljao, dopisivao se, ispravljao krive drine i isterivao đavle komovicom i belim lukom. Možda se zato nije našao neko da se javno za ovih skoro deceniju i po kako ne grmi Srbijom Milić od Mačve, zapita gde je njegovo delo, zašto se ne izlaže, šta je sa legatima, sa čardacima, sa onolikim slikama, knjigama, idejama… Da li je Milić na kraju, kao odšelnik, ili ako hoćete anahoret, pustinjak, zaboravljen i ostavljen da svoje bitke bije sam u tišini one druge strane na koju je otišao?

Milić od Mačve: Posveta prahu Leonida Šejke, 1970.

Milić od Mačve ostavio je iza sebe delo koje govori posebnom poetikom i posebnim pragovorom, koji se ne može negirati i obrisati iz naše istorije umetnosti. Srpski Brojgel, Boš ali i Dali, koji je na dalijevskom tragu uzvikivao „Enformelisti, poješću vas za doručak“, rasprostirao je svoj ep o Mačvi i oslikao epopeju jednog naroda na Brdovitom Balkanu. Za njega to je bila nebeska Srbija, u kojoj fijuču leteći balvani. Za nas i ne mora da bude, može da bude prostor Pupka sveta, Zigurat (Šejkin), Vavilon veliki, može da bude svet i prasvet, mogu da budu užarena nebesa i žuto prosvetljenje. Milić nam je ostavio izbor. I ostavio je iza sebe mnogo toga što tek treba otkrivati u novom čitanju slika, u novom prilaženju onom Miliću koga su upamtile generacije, sve do njegovog drugog dolaska koji je obećao za dvesta godina. A čime ćemo izaći pred njega i pred sve one umetnike koje smo namerno i nemarno, zapostavili i zaboravili.

Hvala Galeriji Hexalab i naslednicima Milića od Mačve što su u sumornom jesenjem Beogradu priredili ovo jedinstveno sećanje i pomen na jednog od onih koje, skloni svakom primitivizmu i lakom zaboravu, ostavljamo da se čak i kad su prešli na onu drugu večniju stranu, valjda sami sa nje pozabave zemaljskim plodovima koji su ostavili za nove naraštaje. Neka ova izložba ujedno bude i mala opomena da se pitanje umetničkih zaostavština mora rešavati brzo i „na polzu naroda“ kako je to davno još rekao Dositej.

Milić Stanković od Mačve (1934-2000)

A Milić od Mačve sebe je davno opravdao pred svima i pred onima koji će mu sve zamerati:

„Moja je mašta izvirala iz nedara narodne, kolektivne svesti o fantastičnom, što se odražavalo kroz najdublju kompaktnost sfere svesti mojih predaka i njihovih predanja. Bio sam u potpunosti svestan značenja takve fantastike, koja se ne kuje ni u kakvoj alhemičarskoj radionici XVII veka, a kamo li u medialnoj, pa ni kroz ostale svetske pokrete slične vrste. Ali, u vreme kad je Mediala pronalazila samu sebe, veoma je bilo važno okupljanje svih duhova za koje su san i mašta predstavljali realnost.“ 

„Umetnik mora celog života budan da sanja, da ostane veliko dete, da se beskrajno raduje prostoru koji ga okružuje, posebno se osećajući pripadnikom zemaljskog raja, stvorenog ovde na Zemlji, u inače beskrajnim koordinatama tamnog prostora.“

Suzana Spasić