Ja u školu idem i dobar sam đak, ko od škole beži, deran je opak*

Da li je obrazovanje, edukacija, stvar opšte kulture svakog od nas, pa i celog društva, ili grešim? Svakodnevno smo svedoci sve neverovatnijih raasprava o našem školstvu. Na žalost, uglavnom u svetlu afera i nemilih događaja.

Setio sam se kako sam slušao prijateljicu koja mi je pričala o svojim utiscima sa susreta sa ambasadorom Finske prilikom nekog javnog razgovora o njihovom obrazovanju. Bila je fascinirana time da je Finska za samo nekoliko desetleća od zemlje „varvara sa severa“ kako su ih nazvali čelnici EU u vreme pristupanja, postala zemlja blagostanja, na lestvici najsrećnijih nacija na svetu, poslednjih godina redovno u prve tri. Otišla je sa željom da u diskusiji uputi baš to pitanje, kako su u tome uspeli.

Kad sam je sreo nekoliko dana kasnije, na moje – da li je uspela, rekla je da jeste, da je uspela da mu postavi takvo pitanje i dobila otprilike sledeći odgovor (parafraziraću) :
– Jedna od ključnih je bila odluka da se prosvetnim radnicima na svim nivoima od predškolskog uzrasta, preko učitelja, nastavnika do profesora univerziteta podignu plate na nivo ministarskih uz veoma strogu selekciju za prijem na fakultete koji podižu takvu vrstu kadrova… Kao ilustraciju takvog pristupa, istakao je da on nije prošao testove i prijemni na fakultet za nastavni kadar…

Naravno da su pored ovakve odluke bile potrebne i neke druge, od izmene sistema obrazovanja, rekonstrukcije poreskog sistema progresivnog oporezivanja i svakako nezavisnog sudskog sistema…

Ovaj uvod mi je bio potreban za pitanje, šta je neophodno, ne da naša zemlja dođe na skalu zemlje srećnijih ljudi, već zemlje u kojoj se ceni znanje umenje i potreba da se sopstvenim radom i sposobnošću obezbedi egzistencija za porodicu, pa i želju da se rađaju deca koja imaju šansu za spokojnu budućnost u svojoj uređenoj zemlji.

Moja majka (i otac takođe) je ceo svoj, ne samo radni vek već i život posvetila generacijama svojih đaka. Od bosanskih Čitluka i Vozuće, zatim Virova u ariljskoj opštini pa sve do osnovne škole u Arilju. Majka je svoj radni učiteljski vek započela u Bjeluši, selu ariljske opštine, odakle ju je moj otac „ukrao“, oženio se i odveo sa sobom u bosansku zabit. Skromni i posvećeni svom poslu, ostali su upamćeni generacijama đaka i svaki put kada se nađem u Zavičaju, prepoznaju me kao sina učitelja Milke i Miodraga-Miša Pajevića. Naravno da sam ponosan i da se ponosim svojim roditeljima.

Sređujući njihove fioke u roditeljskoj kući, našao sam, letos, dva lista požutele hartije, na kojima su bila objavljena izlaganja Predsednika Saveza učiteljskih društava Srbije Zorana Ivkovića, Olge Nikolić člana Predsedništva SR Srbije i nekoliko pozvanih učitelja, među kojima i naše (moje sestre Ljiljane i moje) majke. Naslov (verovatno urednički, “Prosvetnog pregleda”) je dosta „jak“ – Napori nas ne mogu slomiti. Mislim da je to moglo biti 1984.

Kako ima već četiri godine od smrti majke, a moje prve učiteljice (1958-1962, Virovo), prekucaću ceo tekst, u znak sećanja na nju, ali i na sve generacije njenih đaka, prema kojima je bila stroga, ali principijelno pravedna i odnosila se prema njima majčinskom ljubavlju, kao prema svojoj deci.

 – Kao poslenik jednog društveno-eminentnog, a ljudski duboko humanog, i po odgovornostima veoma delikatnog poziva, radila sam od januara 1950. do septembra 1982. godine. Bilo je u tom mom radnom veku i više od dužnosti: trebalo je nepismene opismeniti, žensku omladinu zdravstveno prosvetiti, starije razumeti i pre i posle onog što se grubo zove radno vreme. Kada se danas osvrnem na pređeni put, osećam se ponosnom, jer sam više od hiljadu mališana naučila osnovnoj pismenosti, razvijala među njima drugarstvo, učila ih marljivom radu i ljudskom poštenju, razvijala patriotska osećanja, ljubav prema domovini.

Ponosim se svojim učiteljskim pozivom jer mi učitelji, kao i ostali prosvetni radnici, zajedno sa roditeljima naših đaka, postavljamo temelje na kojima se nadziđuju šire znanje i nauka o radu, kao uslovi života i opstanka.
Koliko sam uradila? Ako sam u svakom učeniku usadila uverenje da je rad merilo njegovih snaga i vrednosti, a poštenje, odlučnost, moralna čvrstina i socijalistička humanost, vrline dostojne poštovanja, onda nisam uzalud provela svoj radni vek u učionici.

Bojim se da generacija učitelja koji dolaze neće imati volje da se posveti svom pozivu, jer su viši lični dohodci, odlikovanja i druga društvena priznanja, uglavnom namenjena drugima, verovatno društveno „vrednijim“ pojedincima, zbog čega u prosvetu odlazi mali broj entuzijasta.

Nadam se da će se Kongres izboriti za bolji položaj prosvetnih radnika, kako bi generacije koje se opredeljuju za poziv odabrale i poziv učitelja, jer, kako kaže Marks: „Ako smo izabrali zvanje u kome možemo učiniti najviše za čovečanstvo, onda nas napori ne mogu slomiti, jer su oni samo napor za sve; tada mi ne uživamo jednu, ograničenu,egoističnu radost, već naša sreća pripada milionima”.

Ili da navedemo Herbertove reči o težini učiteljskog poziva: “Uvek imaj na umu da pravilno vaspitanje nije ni malo prost posao i lak posao; to je, naprotiv, najteži rad što ga odrasli primaju na sebe”.
Milka Pajević,učiteljica, Arilje

* Čika Jova Zmaj

Milan Pajević