Jelena Vlahović, primadona srpske opere: Opera je suviše u meni
Ona je Jelena Vlahović, ali i Amneris, Eboli, Kneginja de Bunjon, primadona beogradske Opere s epitetom najbolje srpske Karmen, a od nedavno i direktorka Opere Narodnog pozorišta u Beogradu.
Operska diva Jelena Vlahović, dve i po decenije vlada scenom svojim prirodno tamnim i bogatim glasom, jedinstvenim dramskim mecosporanom, zvučnih dubina i blistavih, skoro sopranskih visina, ali i maestralnom glumom.
Direktorka Opere Jelena Vlahović, najavila je da planira obnovu opera iz bogatog fundusa Narodnog pozorišta, gostovanja srpskih umetnika koji su ostvarili zapažene karijere u inostranstvu, ali i gostovanja Opere Narodnog pozorišta u regionu, Evropi i širom Srbije.Odmah po postavljenju na mesto direktorke Opere, Jelena Vlahović dala je nekoliko odličnih praktičnih predloga.
Deo ideja nove direktorke su gala koncert na Trgu republike kojim bi otpočinjala sezona, uvođenje festivala opere, projekat Karmenijada, izlazak opere u prostor kalemegdanske tvrđave, gostovanja širom Srbije u gradovima koji imaju bar minimalne tehničke uslove, koprodukcije sa Novim Sadom i Nišom, ali i kolegama iz regiona … O Operi i planovima sigurno ćemo pisati i u narednom periodu, a za čitaoce AAM predstavljamo primadonu Jelenu Vlahović, prvakinju Beogradske opere.
– U Narodno pozorište sam primljena kao alt, odnosno kontraalt, i tako počela, pa sam se kroz uloge i rad izgrađivala, i osvojila celu jednu sekstu. Tadašnjem glasu dodala sam šest tonova, a to je jako retko, jer se obično dobije veoma malo. To nisam ni ja očekivala. Bilo bi normalno da u ovim godinama idem u dubine, a ne u visine, i da mi se glas proširuje, jer s promenom hormonskog statusa dolazi do tih izmena, a kod mene ide obrnuto. Možda i zato što sam uspela da sačuvam nerve, i odbranim se, a nažalost ima ih i prate umetnost, od svih spletki, objašnjava Jelena Vlahović u razgovoru za naš magazin.
U svet opere, i njenih izvođača, ova dama, skoro renesansnih mogućnosti, uvela nas je kroz priču u svom stanu, koji odiše ukusom, umetničkom patinom, tradicijom… Dostojnim jedne dive.
– U domu mi je svaki kutak omiljen, a u kom delu boravim zavisi od raspoloženja. Ta navika mi je ostala iz studentskih dana. Nekad sam učila u biblioteci, pa spavaćoj sobi, terasi… Kad čitam, volim da sedim, za stolom pored laptopa u biblioteci koja je prepolovljena i danas broji 5000 knjiga, priča Jelena. Kako objašnjava, pasionirani čitač i sakupljač bio je njen deda Bogić Vlahović, oficir, koji je prošao celi Solunski front, Krf, postao nosilac Albanske spomenice i pregršt drugih odlikovanja. Knjige su kasnije sakupljali njen otac i stričevi, i bilo je više od 10.000, a polovina je uništena tokom savezničkog bombardovanja.
–Ostali su srpski pisci, klasici, nešto malo filozofske i teološke literature. Ima i puno ukoričenih novina iz vremena liberalizma, pa 1968. godine, „Hrvatskog proleća”… Deda je kupovao sve novine, koje su se kasnije koričile u kožni povez. Kad se sad nešto događa, samo uzmem i pročitam ih, jer nastavak sledi, istorija se ponavlja, šarmantno objašnjava prvakinja beogradske Opere. Sama priznaje da je pravi čuvar uspomena, što je ne stil, već neraskidiv deo njenog života.Klasika u stanu u centru Beograda nasleđe je predaka.
– Svaki predmet mi je drag, tu je, uz mene na dohvat ruke i pogleda. Kada sednem za klavir, bacim pogled na dedinu sablju dimiskiju, koju s ponosom držim na zidu, i mnoge druge predmete. Sačuvala sam ključ od kapije i nakon što su baba i deda prodali kuću u kojoj su živeli. Tu je i pradedina čutura, priča Jelena, koja drži i uramljene fotografije predaka, one lepe, crno-bele, a svoju samo jednu, ali s pričom za sećanje.
-To je prva prava profesionalna slika. Kad sam je donela, tih dana je baka pronašla detelinu s četiri lista i stavila je pored. Kasnije sam je uramila s fotografijom, a baka je posle toga vrlo brzo umrla, otkriva sagovornica, okružena brojnim prelepim figurama, koje je dobijala, ili donosila s putovanja.
-Iz Praga sam donela vešticu i stavila u kuhinju, iako nemam malu decu. Jednog trenutka prestala sam da kupujem figure, jer ih toliko već imam, priča Jelena koja je na specifičan način obojila svoj životni prostor tradicijom i umetnošću. Iza otvorenih vrata salona pruža se pogled sa prostrane terase s puno cveća gleda na park, koji podseća na privatnu baštu, jer ga opasuje nekoliko zgrada i Pozorištance Puž, Branka Kockice.
-Nju sam napravila, shvatajući da s tim prostorom stan diše drugačije, objašnjava diva nacionalne scene i svetske reputacije. O mnogim junakinjama umetnosti, kojoj je Jelena Vlahović posvetila život, vekovima se raspreda, ali i posle svih priča one ostaju nedokučive, gotovo je nemoguće dobiti odgovore na mnoga pitanja. Naša junakinja nas uvodi u taj svet iz svoje vizure.
–Bez razmišljanja o junakinjama se ne može, lik ulazi u mene, velika je to interakcija. Pre nego što pristupimo pripremi uloge stoji puno vremena kada je samo želimo, puno je slušamo, već smo sa tom ulogom, i u muzičkom, i bilo kom smislu. Uvek pročitam puno literature o liku koji tumačim… Sreća je kad se radi s rediteljem s kojim se satima može sedeti i pričati o ulozi, drami… U operi su mnoge fabule jako nelogične, puno toga se ne zna, a ti moraš da obradiš taj lik prvo sebi, kako bi mogao da ga prebaciš publici, a da pronađeš pre toga i opravdanje zašto to radiš. Preispitivanje uloge pre predstave je i preipitivanje celog života. Do kraja scenskog života pevač se pita o svemu i svačemu, kada je reč o junaku kog igra, objašnjava sagovornica, uz opasku da ona, kao i svaki operski pevač, oseti kad je dobra veza sa publikom, a kad je aplauz samo reda radi.
– Treba nanjušiti onu tišinu, muk publike kojim pokazuje da pomno prati svaki, svaki pokret na sceni, konastatuje Jelena. Zanimljivo, ali kod ove primadone pada ona uvrežena priča da ne prođe dan bez ispijanja sirovih jaja da bi glas ostao u formi već filmskog „visokog C”.
-Nemam neku posebnu brigu o glasu. Mora redovno da se vežba, bilo kako, i šta. Pritom ne mora u određenim godinama da bude besomučno raspevavanje, osim ako niste koloratur. Trudim se da se ne prehladim, a to je neizbežno na probama, od toga čovek ne može da se spasi, jer stalno duvamo jedni u druge. To je tako, ne možemo da živimo pod staklenim zvonom. Pijem čak i i hladno piće, iz frižidera, ali njime ne provociram grlo par dana pre predstave. Veliki mi je spas što ne pušim, kao mnoge koleginice i kolege. Kad radim neke vokalno zahtevnije stvari, trudim se da tih poslednjih dana ne budem u zadimljenom prostoru. Međutim, ja sam netipična, jer iako dim sigurno smeta, uopšte ga ne registrujem. Moj tata Mihajilo, koji je umro kad sam imala 18 godina, pušio je cigaru na cigaru, načinjao šestu paklu na dan, tako da sam pasivni pušač od ranog detinjstva. Sada vidim kad je dim u prostoriji, ali ga ne registrujem. Kad gosti dođu zimi kod mene moram da ih uvlačim sa terase, jer svi izlaze van da puše kako mi ne bi dim škodio, uz smeh priča Jelena. I ona kao i mnoge operske dive ima svoj profesionalni san. Volela bi da bude Toska i Norma, uopšte da igra te heroina sopranskog faha.
– Ali, ne mogu pošto sam mecosopran. To je kao neko prokletstvo. Od mnogih koleginica sam čula da su jako nesrećne što nisu mecosoprani. Najčešći ženski glas je lirski sopran, a bariton i mecosopran su praktično prirodni glasovi, koji su nadograđeni radom i tehničkim vežbama, i time dobiju tu neku articifijelnost koja je neophodna za operu, stručno objašnjava Jelena, koja je uloge bojila i svojom posebnom lepotom potenciranom dominantnim očima i bujnom kosom. Možda je to i najosetljiviji deo ženskog bića, a naročito dama sa scene. Pa, da li na našoj ima te pakosti i ljubomore zbog lepote?
-Uvek sam se sklanjala od takvih priča, držala sam se po strani kad mi neko skrene pažnju da povedem računa. Sa svima sam u lepom odnosu, iako su neki prema meni bili zli. Sve posmatram sa pozitivne tačke gledišta, ubeđena da u svakom ima nešto dobro. To je moj odbrambeni mehanizam od pakosti, ljubomore, objašnjava sagovornica. Deo njene bogate životne priče upotpunjen je još jednom pričom iz profesije Jedan od velikih dirigenata današnjice Muhaj Tang, sin čuvenog reditelja filma “Kineski disident”, koji trenutno živi u Cirihu, bio je opčinjen Jelenom u predstavi Adrijana Lekuvrer gde tumači lik kneginje de Bujon.
-To mi je veliki kompliment, a niko me sa njime nije upoznao, već je došao do mene i rekao da hoće da radi isključivo sa mnom. Muhaj je u beogradskoj Filharmoniji celu predstavu fenomenalno uradio, publika se samo iznenađivala. Hor je ušao na dvoja vrata kroz koja se ulazi u salu, a mene je postavio da pevam skroz gore, skoro na plafon. Hor je zauzeo mesta u gledalištu sa strane, krenuo kao horda, a kad su se svetla pogasila, sav nered horde se odjednom utišao, u publici muk, i moj glas se čuo od gore kao s neba, priča Jelena koja je svojim glasom dala posebnu notu beogradskoj Operi. Ona je i Ulrika, Dalila, Bela Rosa, Hedodiade, Santuca… danas primadona, a u prvim koracima učenica slavne Đurđevke Čakarević, s čijih časova je 1987.stigla u Narodno pozorište debijem u Verdijevom Rigoletu, i ubrzo postala miljenica publike. Za kraj razgovora konstatuje nežno: „Opera je suviše u meni”.
Vladimir Đuričić