Poseta Hidri, ili Misli oženjenog muškarca*

Ostrvo Hidra, foto Milan Pajević

“Happy is the Man who, I thought, before dying, has the good fortune to the Aegean Sea…” –Nikos Kazantsakis  – Grk Zorba.

Pre neku godinu letovali smo u Ermionu,na jugu Peloponeza, u mestašcetu Mitos. Jednog petka, kad je na plaži bila (opet) prezentacija nekog piva, krenemo na izlet na ostrvo Hidra, koja je nekako bila najbliža zanimljiva destinacija našem tadašnjem mestu u kome smo letovali. Znali smo da na ostrvu nema automobila, da ima nekoliko interesantnih manastira, lepih divljih i uređenih plaža, nekoliko sela, i naravno glavnog mesta u kome je sve podređeno gostima. Bilo nam je poznato i da su tu voleli da borave Pablo Pikaso i Mark Šagal, da na ostrvu postoji škola slikanja od 1936. Na jednom skveru koji je predvorje parka nalaze se biste poznatih, ne samo grčkih umetnika kojima se grad i ostrvo ponose. Henri Miler je pisao jedan od svojih romana ovde, inspiraciju su tražili  australijanski pisci Džordž Džonson i Čarman Klift, Norvežanin Aksel Jensen, Amerikanac Alen Ginzberg. Mnogi filmovi su vezani za ovo mesto, a svi pamte i pominju Sofiju Loren, Melinu Merkuri, Rafa Valonea, Entonija Perkinsa…Uglavnom “staru gardu” kako bi rekao Stevan Stanić. Moja generacija je poklonik Leonarda ili Leonida Koena koji je na ovom kamenitom ostrvu drevne istorije, predivnih mirisa, boja i ukusa, proveo više od deset godina pišući svoje najlepše pesme, pio božanstveno domaće vino i voleo svoju Norvežanku Marian…

Predah na Hidri, foto Milan Pajević

Sedeći na doku, uz dobru domaću kafu, posmatrao sam lica ljudi koji su prolazili. Od onih, već u godinama, bivše “dece cveća”, njihove dece pa i unuka,neformalno obučenih i večito nasmejanih, ponekog uzdržanog aristokrate, uglavnom Grka, gostiju upravo prispelih sa mnogobrojnih jedrenjaka od najmanjih do najvećih, svih zastava i boja, od francuskih, italijanskih, britanskih, poljskih, nemačkih, ukrajinskih… uključujući i jednu srpsku sa veselom posadom preplanulih muškaraca i zgodnih žena.

Čuo sam sve poznate i nepoznate jezike kojih nije bilo ni na Vavilonskoj kuli…

Elem, sve što vas zanima i što sam čak hteo da napišem o svojim utiscima i boravku na Hidri ili Idri kako je meštani zovu, možete da nađete u bezbrojnim bedekerima ili prosto pretražujući internetom.

Ono što bih voleo da podelim sa vama je moj prvi utisak koji sam imao dolazeći ovde na izlet pre tih nekoliko godina i pričica koja je ostala posle njega. A nazvao sam je “Misli oženjenog muškarca”. 

Spokojno i udaljenog pogleda… Ostrvo Hidra , foto M. Pajević

Na keju u luci gradića Hidra primetio sam čoveka koji je već dugo sedeo na bitvi i gledao u daljinu. Moja ćerka, koja je sedela preko puta mene u restoranu, okrenula se i pogledala koga ili šta ja to fotografišem, zatim se tajanstveno nasmejuljila i meni se učinilo da je htela nešto i da kaže….

Supruga, koja je pratila njen pogled, odmah je rekla:

– On veoma liči na tebe…

Još jedanput sa pogledao na fotografiju, pa na njega, a zatim i na ćerku :

– A zašto se ti još smejuljiš?

-Jako ličite, saglasna sam sa mamom…

-Ali, šta tu ima tako smešno? Nisam hteo da to pitanje ostavim otvorenim.

-Vidi se da je oženjen i da u njemu ima nešto tvoje. Ćerka i dalje ne skida taj zagonetni osmeh sa lica…

-Šta tu ima moje? Isti šešir, brada. Majica, kratke pantalone, šta još? I po čemu vidite da je oženjen? Zar svi oženjeni muškarci izgledaju tako izgubljeno?

-Kako misliš izgubljeno?

Razgovoru se priključuje moja supruga kojoj se ranije naš dijalog učinio nezanimljivim. Jednim od onih ”njihovih filozofskih od kojih posle boli glava”. I koja je palila neizvesno koju po redu cigaretu. Sedeli smo i čekali feribot koji bi nas posle izleta na ovo interesanto ostrvo vratio na kopno:

– Zašto misliš da su svi oženjeni muškarci izgubljeni? Tvoj otac, nadam se, nije takav. A možda su, za vas devojke, svi oni izgubljeni zato što su oženjeni?

-Daj, mama, pogledaj molim te, kako on gleda ”nigde” i sam Bog zna o čemu misli!

Nasmejao sam se u sebi, ali sam se nečim odao i obe su me upitno pogledale. I dok su produžile da se među sobom raspravljaju šta gube, a šta dobijaju oženjeni muškarci i o čemu bi mogao da razmišlja neznanac koji liči na mene i zbog čega sam se ja osmehnuo… nebo nad Peloponezom je počelo da menja boju i odjednom je postalo crno, kao ponoć bez mesečine nad Egejem…Čovek na keju je i dalje mirno sedeo i gledao u zamišljenu tačku u daljini…

Jedna od njih je progovorila :

– Stvarno, o čemu on razmišlja tako dugo i kuda samo to gleda…? I zašto se Ti tako smeškaš…?

Ja sam ćutao. Setio sam se svog razgovora sa Konstantinom Košeljevim, mladim piscem iz Kijeva, koji me zamolio da mu napišem predgovor za knjigu čiji mi se naziv učio neobičnim:

-Zašto si je tako nazvao? pitao sam ga, a on mi nije odgovorio, prosto se nasmejao, kao i ja u tom trenutku. A ja sam se smeškao, jer sam se setio da će se knjiga zvati Misli oženjenog muškarca… Pritom znajući njen sadržaj i to da naziv uopšte ne odgovara divnim, životnim pričama o predelima, ljudima, sećanjima na detinjstvo i drugarstva iz škole i armije, mogao sam sa velikom verovatnoćom da predvidim kako će budući čitalac da traga za nekim pretpostavljeno očekivanim erotskim doživljajima kojih tamo uopšte nema…

Autor Milan Pajević na Hidri, foto Privatna kolekcija

Onda je zatutnjala grmljavina sa nebesa i tamni horizont se prekrio paučinom munja, a pljusak je iznebuha pokrio i nebo, i grad, i sva plovila koja su pokušavala da se užurbano sakriju u luku. More se uznemirilo, podiglo na velikim talasima, nestalo je struje i izgubio se internet… Svi su pobegli u unutrašnjost restorana na obali, samo smo nas dvojica ostali napolju. On pod pljuskom, a ja pod platnenom nastrešicom koju je vetar svaki čas mogao da pokida.

Nije bilo straha, ni neprijatnog osećanja, pojavio se neobični spokoj koji sam tako dugo očekivao tog neobično vrelog i teško sparnog leta. A čovek ”koji je tako ličio na mene” je sav mokar i dalje gledao u svoju tačku u daljini…

* ”Misli oženjenog muškarca” knjiga priča Ukrajinskog pisca Konstantina Košeljeva za koju sam, na njegovu molbu, sa zadovoljstvom napisao predgovor.

Milan Pajević

Iz knjige u pripremi ČUDESNA PLATNA

Ad

Podelite ovaj tekst

DeliciousDiggGoogleStumbleuponRedditTechnoratiYahooBloggerMyspace

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.