Predstavljamo MELODE: Dragana Uljarević

Dragana Uljarević, foto: Privatna arhiva

Dragana Uljarević, sopran

Kako ste počeli da pevate sa Divnom i Melodima?

Od kad znam za sebe, pevam u horovima. Još kao dete, pevala sam u kragujevačkom gradskom horu koji je vodio moj profesor solfeđa, horu muzičke škole, gimnazijskom, a onda, dolaskom u Beograd na studije istorije umetnosti, odmah sam potražila gde ću dalje da pevam. Položila sam audiciju u KUD-u Ivo Lola Ribar. Pevanje je bilo moja nasušna potreba koja se sve vreme razvijala paralelno sa obrazovanjem. U to vreme duhovna muzika se tek stidljivo pomaljala u horske repertoare. Sećam se da smo u Loli prvih par godina od mog dolaska, na repertoaru imali samo „partizansku rapsodiju“ i Mokranjčeve svetovne kompozicije. Sa buđenjem nacionalne svesti i povratkom tradiciji na pragu devedesetih, počeli smo da učimo da pevamo duhovne kompozicije. Tada se ispred mene otvorio čitav jedan univerzum neprocenjivog blaga naše duhovne zaostavštine, za koji ranije jedva da sam znala. Bila sam očarana dubinom i snagom pravoslavnih duhovnih dela. Pričalo se tada među horistima da je izvesna Divna Ljubojević osnovala hor pri manastiru Vavedenje, koji gaji poseban zvuk liturgijskog pojanja. Vođena tom pričom, otišla sam u manastir jedne nedelje 1992. godine – i ostala! Naredne četiri godine sam pevala u Melodima na Liturgijama i koncertima, a onda sam se ubrzo ostvarila kao majka i rodila dve kćerke u kratkom vremenskom intervalu, a zatim se obrela u Novom Sadu. Tako sam napravila veliku pauzu u pevanju sa Divnom i Melodima, skoro 20 godina.

Melodi na koncertu, Foto: Teodora Ćirić

Ali pevanje nisam napuštala. U Novom Sadu sam se pridružila horu Sv. Stefan Dečanski koji vodi izvrsna umetnica, inače, Divnina kuma, Tamara Adamov Petijević. Tih godina sam, pevajući Liturgije, osetila potrebu da se još više približim duhovnosti. Završila sam školu ikonopisa kod našeg poznatog majstora ikonopisa i freskopisca Mihaila Đembera i nekako, zatvorila krug molitvenog procesa koji je tekao kroz pevanje u crkvi i ikonopisanje likova svetitelja. To je neopisiva radost.

Kada me je životni put pre par godina vratio u Beograd, prvo što sam uradila bilo je da se najavim Divni na Liturgiji i tako je krenuo moj povratak u Melode. Čini mi se kao da nikada nisam ni bila odsutna. Tu su i dalje bili meni dragi pevači koje sam tako davno ostavila i to me je posebno obradovalo.

Melodi u pevnici Manastira Vavedenje, Senjak, foto: privatna arhiva

Šta Vam znače Melodi?

Melodi mi mnogo znače. Za moje mentalno i duhovno zdravlje. Na prvom mestu, tu je radost pevanja. Nedeljno pojanje Sv. Liturgije, koje je osnovni razlog postojanja Meloda, hrani mi dušu. Divna nas vodi kroz Bogosluženje, ne samo svojim iskustvom i istančanim talentom , već i svojim izuzetnim glasom, tako da se uvek osećam svečano i uzvišeno dok pevam. Ko god stane u naos crkve, ne može da ostane ravnodušan na glasove sa pevnice. Tako nam kažu. Tako je isto i na koncertima. Često mi se dešava na sceni, da mi krenu suze od tog osećaja uzvišenosti, koje jedva mogu da obuzdam i onda bude vrlo nezgodno da održim kontrolu nad glasom. To nam se uglavnom svima dešava, više ili manje, u zavisnosti od naših senzibiliteta.

Otac Tadej i Melodi, 1994. Manastir Vitovnica, foto: privatna arhiva

Melodi nisu samo hor, nego jedna vrlo posebna porodica prijatelja?

Članovi Meloda su jako dobri prijatelji i svi funkcionišemo kao jedna porodica. Imamo naše male rituale u kojima se osećamo dobro. To je jako važno, jer samo tako možemo da iskreiramo najbolju muziku. Divna je vrlo emotivna, mada deluje strogo i ume da sprovodi strogoću, ali samo kada je ona potrebna. Uvek zahteva od nas maksimum i to bez pogovora. Kada prvi put radimo neku kompoziciju, ona očekuje da u prvom čitanju otpevamo tačne note, pravilno izgovaramo tekst i primenimo tačnu dinamiku. Nama je to teško da izvedemo, i obavezno gunđamo i bunimo se. Ali Divna insistira na tome, mi se malo namučimo, ali na taj nacin brže usvojimo kompoziciju. Ona tačno u milimetar zna šta želi od nas da dobije.

Dragana Uljarević bavi se i ikonopisanjem

Divna veoma vodi računa da nam u našoj maloj zajednici bude svima udobno. Voli da nam ugodi, da nas nahrani, napoji, bilo da smo negde na putu, ili na probi kod kuće. Ume da oseti tuđe potrebe, što je velika njena vrlina. Naročito je osetljiva na ugrožene životinje i to je važan pečat njene ličnosti. Od malena udomljava napuštene životinje i do sad je mnoge zbrinula. Pre par godina, kada smo bili u Arilju na Arlemm-u, našla je pored kontejnera u kutiji bačena dva štenca. Hitnom akcijom je uspela da ih spasi, tako što je napustila večeru, sela u auto i vozila desetine kilometara dok ih nije predala na zbrinjavanje. Uglavnom svi učestvujemo u njenim akcijama oko životinja i u tome nas uči da budemo bolji ljudi.

Melodi su za sve ove godine postojanja doživeli razne anegdote i žao mi je što nisam bila prisutna većim delom. Ali jako mi je drago da sam bila, takoreći, među osnivačima hora, u prvoj postavci. Ali najviše od svega je važno da sam ponovo tu i da zajedno sa ovim divnim ljudima kreiram magiju, ne samo u stvaranju muzike, već i magiju, pre svega, kvalitetnih ljudskih odnosa.