Srednjovekovno posuđe za kuvanje – Brak zemlje i vatre (2)

Pričešće apostola, detalj, Dečani, 14. vek, foto © dokumentacija Artis centar, Beograd

Najčešći oblik kuhinjske posude, zastupljen u različitim dimenzijama i u više varijanti, jeste lonac. Srednjovekovni lonci nalaženi su na svim dosad pomenutim lokalitetima. Raznolikost dimenzija i lokalnih svojstava u oblicima i minimalističkoj dekoraciji, koja se svodi na urezani talasasti ili češljasti ornament, često praćen urezima, ubodima i drugim svedenim dekorativnim elementima, govori o velikom broju lokalnih radionica koje su ih izrađivale. Lonci se u srednjem veku prave u više varijanti, a dva osnovna tipa su lonci bez drške ili s jednom drškom. Oblikom su prilagođeni upotrebi na otvorenom ognjištu ili pećima kakve su u to vreme korišćene. Mada se formom, koju nedvosmisleno diktira funkcija, ne razlikuju suštinski od lonaca iz prethodnih epoha, naročito ne od onih iz ranog srednjeg veka, lonce tog perioda, a naročito one iz 14. i 15. veka, odlikuje veća raznolikost u modelovanju tela i oboda, kao i raznovrsnost kombinacija dekorativnih elemenata, takođe poznatih iz prethodnih perioda.

Lonac Ras, Gradina, 12-13. vek, Muzej Ras Novi Pazar, foto © dokumentacija Artis centar, Beograd

Iako je većina bila izrađena na vitlu, prvenstveno ručnom koje ne nestaje ni kada krajem 13. veka započinje masovnija upotreba nožnog vitla, neki lonci pronađeni u horizontima kasnog srednjeg veka imali su jasne znake nevešte izrade bez grnčarskog vitla. Očigledno je da su oni služili samo za potrebe domaćinstva, što je bio običaj koji će se na prostoru centralnog i južnog Balkana zadržati sve do naših dana.

Lonac, Ras, 12-13. vek, Muzej Ras Novi Pazar, foto © dokumentacija Artis centar, Beograd

Među loncima 14. i 15. veka ima i primeraka koji su gleđosani sa spoljne, a ponekad i s unutrašnje strane. Nalaženi su u Beogradu, Stalaću, Magliču, Novom Brdu, Smederevu i u manastirima Studenici, Gradcu, Novoj Pavlici. Ovi lonci se u nekim slučajevima tretiraju kao trpezne posude, budući da na njima nema tragova izlaganja vatri.

Pitosi takođe vode poreklo još iz preistorije. Izvesno je, međutim, sudeći po količini pronađenih primeraka i razgranatoj upotrebi, da su vrhunac dostigli u antici. Njihova primarna funkcija je bila skladištenje vode, ulja, vina, žita i drugih namirnica, ali treba imati u vidu da su neorganski materijali, kao što su pigmenti i gips, registrovani kao sadržaj pitosa još u bronzanom dobu Grčke i da su se u proizvodnji tekstila i ćilima u Srbiji u 19. veku koristili i kao posude za spravljanje boja. Stoga je sasvim moguće da su pitosi i u srednjem veku imali različite funkcije koje su zahtevale posude velikih dimenzija.

Svadba u Kani, detalj, Kalenić, 15. vek, foto © dokumentacija Artis centar, Beograd

Pitosi su gotovo uvek sa spoljne strane „ukrašeni“ reljefnim trakama koje se najčešće tumače kao ojačanja, međutim, etnoarheološka istraživanja su pokazala da je reč isključivo o ukrasu, a eventualno i o elementu koji može da pomogne prilikom manipulacije posudom velikih dimenzija i težine, kako ne bi iskliznula prilikom pomeranja, ali ne i o konstruktivnom elementu. Na srednjovekovnim lokalitetima pitosi različitih zapremina nalaženi su u više dimenzija, više varijanti i u različitim kontekstima. Bili su nezaobilazni, kako u utvrđenim gradovima (Novo Brdo, Kruševac, Stalać, Beograd, Smederevo), tako i u manastirima (Milentija, Ravanica, Gradac, Arilje, Petrova crkva kod Novog Pazara, Đurđevi stupovi), jer je potreba za skladištenjem hrane sveprisutna i u mirnodopsko vreme, a naročito u situacijama u kojima je postojala potencijalna opasnost od rata i opsade. Važnost pitosa u srednjovekovnoj kuhinji i za srednjovekovnu trpezu potvrđuje njihovo predstavljanje na freskama, kao što je to slučaj s predstavom Svadba u Kani u Dečanima.

Osim pitosa, za čuvanje manjih količina hrane korišćeni su ćupovi koji se često oblikom, dimenzijama i ukrasom ne razlikuju od lonaca, pa ih često nije lako identifikovati. Zato se može samo pretpostaviti mera njihove zastupljenosti.

Amfore spadaju pre u transportno posuđe, nego u posude za čuvanje tečnosti. Upravo zbog toga, njihova prisutnost uvek asocira na uvoz, bilo iz daleka ili iz okoline. Poreklo amfora je nedvosmisleno antičko, ali se one pojavljuju i u srednjem veku, mada u donekle izmenjenom obliku. Amfore iz tog perioda dosad su pronađene u Studenici, Prilepu i Skoplju.

Srednjovekovni krčag, Lazarev grad, Narodni muzej u Kruševcu, foto© dokumentacija Artis centar, Beograd

Zdele i krčazi su ona vrsta posuda koje, u zavisnosti od načina i finoće izrade, pripadaju i kuhinjskom i stonom inventaru.

Kada je reč o kuhinjskim zdelama, nesumnjivo je da su one imale veoma važnu ulogu u pripremi hrane, kao što je slučaj i danas. Na osnovu etnografskih dokumenata može se pretpostaviti da je veliki broj zdela koje su u srednjovekovnim kuhinjama korišćene bio od drveta, ali su do danas ipak sačuvane i one keramičke. Često su rađene na ručnom vitlu, s dekoracijom tipičnom za kuhinjsko posuđe, što podrazumeva urezane linije, valovnice i otiske prsta, nokta ili ornamente urezane alatkom, verovatno drvenom sudeći po rezultatima etnoarheoloških istraživanja. Pronalaze se na svim lokalitetima srednjovekovnih srpskih zemalja.

Iako u arheološkom materijalu preovlađuju oni brižljive izrade namenjeni trpezi, krčazi su pravljeni i u jednostavnijoj, nedekorisanoj varijanti, koja je svakako imala svoje mesto u kuhinji. Često su se samo detaljima razlikovali od lonaca s jednom drškom, pa se neretko nazivaju lonci-bokali. Nalazimo ih na većini srednjovekovnih lokaliteta, u Beogradu, Smederevu, Novom Brdu, Stalaću, Prilepu, Štipu i drugde.

Ako ste propustili prvi deo teksta, pogledajte OVDE

Biljana Đorđević

Iz kataloga izložbe Gozba

©Artis Center