Bajka Dunđerskih i vreme zaboravljenih vrednosti

Piše: Vladimir Đuričić

Srpska kultura u raljama procenta i ekscesnog mecenstva

LEnka DUndjerski, Santa Maria della Salute

Olja Ivanjicki, Portret Lenke Dunđerski, 2001. ©Fond Olge Olje Ivanjicki

Sigurno da mogu da budu merljiva finansijska ulaganja u kulturu, ali ne može da se izmeri dobrobit koju ona donosi, a apsolutno je sigurno da je to nemerljivo i beskrajno značajno.

 Počelo je kao bajka, iako smo danas daleko od nje. Sećate se, bila jednom jedna princeza, a kod nas grofica Lenka Dunđerski, i ona moli oca da podigne glumcima kuću da bi imali gde da zaigraju pod novosadskim nebom. I bi pozorište mencenstvom grofa Lazara Dunđerskog i po njegovoj želji pod imenom SNP – Srpsko narodno pozorište, a u istoriji Srbija beleži mnoge, od Obrenovića i osvanuća nacionalnog teatra u Beogradu, Miše Anastasijevića.… I spala knjiga danas na jedno, doduše veliko slovo, imenom Madlena Cepter, a budžet za kulturu na 0,6 posto okružen onima, koji, kako kažu naši sagovornici, brinu samo o svojim imperijalnim tvrđavama i onome što će ostaviti u nasleđe juniorima, a za budućnost, kulturu i naraštaje naciona koji stižu, baš ih briga. Pa, bajka je davno prestala, a sada nas eminentni umetnici vode kroz našu kulturnu stvarnost i zbilju ovodnevnih “donatorstva”.

 Da bi slika bila potpunija, sam ministar za kulturu Bratislav Petković konstatovao je da Srbija sa 0,62 posto ukupnog budžeta kojim je „ovenčana“ kultura u 2013. godini, dovodi zemlju na rep izdvajanja, navodeći da se u Crnoj Gori ova oblast pokriva sa 2,5 posto budžetskih sredstava, a međunarodni standard je 2,4 posto. Na istoj sednici parlamentarnog Odbora za kulturu, kada se diskutovalo o šest milijardi dinara koje pokrivaju sferu kulture u ovoj, čulo se da je isti slučaj bio i u prethodnoj godini, istaknuti dramski pisac, Siniša Kovačević ocenio je da se tolikim novcem ne može voditi kultura jedne zemlje i da je predloženi budžet za kulturu uvredljiv. Šest nacionalnih promila učiniće da će i dalje stasavati generacije koje će šetati i pokazivati zatvoreno zdanje Narodnog muzeja, u koje nikada nisu kročili, jer se rekonstruiše kao što se zidao i Skadar na Bojani, a gde je sve ostalo…

 Naša kompozitorka i najmlađi član SANU, Isidora Žebeljan, čije se opere nisu izvodile u Srbiji, ali  zato jesu u zemljama rodonačelnika ove umetnosti Italiji i Nemačkoj, pa  Austriji, Engleskoj, Holandiji, kaže da je katastrofalna situacija u kulturi posledica vremena sa poremećenim vrednostima.

-To je jedna velika priča, nebriga koja dugo traje, od vremena poremećenih vrednosti. Najveći teret treba da snose mediji, koji su prilično uništavali kulturu, lakomeći se za tiražom i gledanošću, a ne rukovodeći se negovanjem duše, svesti… I, naravno, onda i političari idu za medijima. Zapravo ne znam ko koga vodi. U svakom slučaju ono što niko još ne razume, a to je da jedna zemlja i sredina koja želi pravi preobražaj za opstanak, zavisi isključivo od kreativnog potencijala, a to su upravo ljudi koji imaju ideje, dobre, nove, lucidne… A, da bi bili takvi, moraju da imaju znanje, obrazovanje i da budu kulturni.

U kuturu, nauku i obrazovanje, u ono što je osnova,  mora da se ulaže, jer takvi ljudi mogu da vode i privredu, kaže velika umetnica, uz upozorenje da je „naša politička elita mnogo skoncentrisana na materijalno, što nije osnov i ne mogu odatle da krenu nečemu što je kreativno, pravi preobražaj“.  Isidora Žebeljan smatra da je ovo društvo alavih tajkuna koji ne shvataju šta je umetnost.

– Naša je stvarnost težište tog materijalnog. Nekad sam govorila da je bilo divno u socijalizmu što su svi vozili fiću i nosili ista odela i značke, jer su im neke druge stvari bile važnije. Upravo je to klima koja se stvara, a da nešto urade mogu samo oni koji imaju moć, da izdvaje novac za nešto. Nije stvar samo u parama već i u činu, kaže Žebeljan, pojašnjavajući da je čin pojava najviših državnih funkcionera na nekoj premijeri. Često razmišlja o bogatim ljudima iz prošlih vremena poput Dunđerskih ili Anastasijevića, koji su su bili dobrotvori i mecene i gde su danas svi ti srpski milioneri, ili milijarderi, da postanu nove mecene kulture i zadužbinari, pod ovim nebom. U proređenim redovima opet nekako ispliva prošlost i Lenka s početka redova, zbog koje je pesnik ovekovečio crkvu Santa Maria della Salute, a zasluge Laze Kostića, pijanistkinja Marina Milić Apostolović. Zahvaljujući Fondaciji “Laza Kostić”, za čije osnivanje 1991. godine u Londonu ponos nosi, srpski teatar prvi put je prošle godine stupio na scenu Globa i pod Šekspirovim krovom izveo njegovo delo „Henri VI“. Jedna žena učinila je da napravimo i let nad zemljom trešnjinog cveta. Novac Madlene Cepter odveo je srpski balet po prvi put na prestižni festival, koji u Pekingu okuplja najveće svetske umetnike i ansamble. Tada su, na pedesetu godišnjicu tragične smrti Branka Miljkovića, pesnikove četiri pesme prevedene na kineski jezik i dok je izvođen „Orfej u podzemlju“ titlovane paralelno sa njihovim izgovorom na srpskom. Uz već poznati teatar i operu „Madlenianum“, te muzej, čime je Madlena Cepter oživela zadužbinarstvo, legenda opere eks Jugoslavije sa svetskom slavom Biserka Cvejić podseća i na svoje mecenstvo, kojim se na današnju lestvicu planete popeo Zrenjaninac Željko Lučić danas među prvih pet operskih pevača prestižnog Metropolitena i neprikosnoveni bariton sveta. Brojne stipendije i pomoć svakom ko iskaže talenat, a nema sredstava da ga gaji, školuje i ide dalje su nešto što Biserka Cvejić ne voli da uopšte dolazi do medija.

– Nije to redak primer za Srbiju već i u Evropi, konstatuje operska diva.

I glumica Narodnog pozorišta Vjera Mujović, poznata je i po projektima kojima se zalaže za očuvanje književnog stvaralaštva, poput predstave „Čovek čoveku“ u kojoj sa Radom Đuričin priča priče velikana srpske književnosti, „Poestkom kabareu Ivo Andrić“, kojim obeležava 120 godina rođenja velikog pisca i pola veka od dodele Nobelove nagrade. Vjera je vrlo je nezadovljna što se u kulturu ulaže tako malo. Otkriva podatak da na primer u Gruziji postoje privatne mecene, koje na državne plate umetnicima dodaju novac samo za plate glumaca.

Vjera Mujović

Vjera Mujović

– U Jermeniji dijaspora jako puno pomaže državnu instituciju kulture. Znam da je DS imala stav kad se govori o promociji srpske kulture u EU, da se ne računa na dijasporu, što je potpuno pogrešno, jer baš istaknuti predstavnici u rasejanju mogu da dovedu strance spremne da pomognu, i tako se dobijaju nova sredstva. A, osim toga, razvija se i kulturni turizam. Ali, to je moguće samo ukoliko se napravi umrežavanje institucija i medijska povezanost, kaže glumica, iza koje su međunarodne nagrade, pa i zlato na Međunarodnom festivalu monodrame u Moskvi. Ona konstatuje da su, sem Madlene Cepter, ostale potencijalne mecene i donatori potonuli, ali da rešenje tog problema zahteva i promenu poreske politike za ljude koji hoće da budu sponzori ili donatori kulture, umetnika…

– Država neće da se odrekne poreza, pa razumem zašto neće da pomognu, jer je sumanuto da plaćaju za nešto što doniraju. Ne znam za slučaj bogatih, ali dovoljno govori zašto Srpska književna zadruga nije poslala kontingent knjiga na Kosovo koje je izdvojila, jer je za to donatorstvo morala da plati PDV, ukazuje Vjera Mujović uz opasku da je poslednje vreme došlo kada mora da pominje primere regiona. Kakve? One iz zemlje za koju se pre nešto više od decenije govorilo da je kao ponikla iz stripa „Alan Ford“, a danas može da posluži kao primer saradnje privrede i kulture, odnosno albanske Opere i Vodafona.

-Sigurno da mogu da budu merljiva finansijska ulaganja u kulturu, ali ne može da se izmeri dobrobit koju ona donosi. Međutim, apsolutno sam sigurna da je to nemerljivo i beskrajno značajno. Čak i u vreme Obrenovića iz državne kase izdvajano od dva do pet posto, a za vreme Miloševića jedan posto, ali je bilo perioda i kada se više ulagalo. Ovo je najgore moguće vreme. Došla sam boraveći nedavno u Podgorici do podatka da Crna Gora ulaže četiri posto, a Srbija treba da bude neka vrsta lidera Balkana ili Jugoistočne Evrope. Mi jesmo Evropljani, ali ne baš sasvim. Mislim da je najvažnija ta intersektorska saradnja. To što smo siromašni najviše može da se nadoknadi umrežavanje institucija.

Na pitanje da li razume one koji su stekli enormno bogatstvo, a nisu ozidali ni jedno pozorište, a koliko ih je prema severu, ne tako daleko, u Budimpešti, Pragu, ona smatra da to traži preispitivanje naših vrednosti.

-Kada su postojali, zadužbinari su znali da određeni procenat novca treba da se daje za bolesne i za kulturu, zato što su obrazovanje, kultura i zdravstvo, a nekada i vojska, stožeri jednog društva. Sada govorimo o kulturi, ali u odnosu na nju prioritet dajem zdravstvu, jer je ono apsolutni horor. Ponekad čovek bude unesrećen pa nešto doprinese, a ulaganjem u kulturu treba da doprinosi lepoti, razvoju društva. Država treba da iskoristi pojedince koji su sami po sebi brendovi, kao što su Novak Đoković, Emir Kusturica i oni koji su doprineli da se Beograd i Srbija nekako mapiraju. Kada govorimo o tim mecenama kojih nema, to su ljudi koji nisu prošli kroz razvojne faze itd. Želim da kažem da kod nas više ne postoje prave vrednosti, više ne znate šta su stubovi društva, pa zato ne shvataju da bi trebalo da nešto ulažu u kulturu. Verovatno smatraju da svaki kvadrat koji naprave, i sve što poseduju, ostane samo njima i njihovim razmaženim potomcima, zaključuje Vjera Mujović.

Ovogodišnja laureatkinja „Žanke Stokić“, prvakinja Teatra na Terazijama Ljiljana Stjepanović, kaže da je sramota je za jednu zemlju ovako tragična situacija u kulturi. Smatra da priče o krizi i nemanju para nisu tačne, i podseća da se u kulturu više ulagalo i kada je država bila u još većoj krizi.

-Ako se odričemo kulture, nas prosto neće biti. Ako se tako malo, ili skoro ništa, ne odvaja za kulturu, ne znam kuda, ne ide, već srlja ova zemlja. Kada je reč o finansijama, setite se teških perioda, samo one inflacije, a o ratu da i ne govorim, pa se čak i tada ulagalo u kulturu, sale su bile pune. Čak su se Grad Beograd i Republika zalagali da se taj narod osokoli, da dobije neku nadu, a sad kao da smo upali u neko beznađe, kao da im nije stalo do naroda. Zbog toga sam veoma očajna, najblaže rečeno, ali ne brinem se za sebe, jer sam u penziji, i ostvarila sam se kao glumica, već za ovu mladost, koja tek stupa na scenu, koja treba da se razvija, priča Ljiljana Stjepanović. Dodaje da se nada da će se situacija promeniti na bolje.

-Mi glumci i uopšte pozorišni svet, dosta smo nekako spori u reakciji, ali kada počnemo da reagujemo, zahvaljujući medijima koji nas vole, počećemo da udaramo po njima, i to im može biti kraj. Međutim, još smo strpljivi da vidimo šta će se desiti, završava Ljiljana Stjepanović.

Svakodnevno smo ophrvani preporukama iz Evrope, ali bismo morali da se latimo kompasa, da bismo dosegli do onog, da li iz EU ili SE, da ulaganja u kulturu treba da budu tri do pet posto. Za donatorstvo, mecentsvo i zadužbinarstvo bi nam za ovdašnje bogatune bio potreban  vremeplov da „skoknemo“ do drevne Atine po Diogenovu sveću. Do tada na incidentnu sreću, ima i Fondacija poput one koju je inicirala Marina Milić Apostolović, pa ćemo uploviti i u stvarnost najavljenog velikog projekata “Lazanijanum” koji će, poput londonskog “Glob teatra“, biti centar za značajne književne i druge susrete, i doprineti oživljavanju Kovilja, pesnikovog rodnog mesta.

Vladimir Đuričić

Podelite ovaj tekst

DeliciousDiggGoogleStumbleuponRedditTechnoratiYahooBloggerMyspace

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *