Bisera Veletanlić: Svaka slika ceo ciklus, svaki ciklus nova pesma

©Bisera Veletanlić

Narednih 10 dana, od 7. do 17. jula 2015. godine u Galeriji Singidunum (Knez Mihailova 40) Beograd će imati priliku da uživa u jednoj posebnoj izložbi slika, koju nam priređuje Bisera Veletanlić. Ulaz je slobodan a svečano otvaranje kojim će se proslaviti i 35 godina postojanja Galerije Singidunum zakazano je za 19 časova. Uz muziku Bisere Veletanlić i Vasila Hadžimanova, uplovićemo u jednu novu dimenziju lepote, o kojoj je nadahnuto tekst za katalog napisala Silvija Monros- Stojaković:

Bisera Veletanlić nas je odavno osvojila spremajući divna jela. Osvojila nas je pevajući „Ručak za dvoje“ Kornelija Bate Kovača, koji je na stihove supruge Spomenke komponovao takoreći prvu bosa-novu na ovim prostorima. U toj tada bitno drugačijoj pesmi Bisera kaže, dakle, kako sprema divna jela.

Ona to kaže glasom koji je poslastica po sebi. To je topao glas jedne Crnkinje zelenih očiju koja u sebi nosi i bogatstvo svih balkanskih, pa tako i muzičkih raskršća. Rano je Bisera počela i sebe samu da sluša.

©Bisera Veletanlić

Otisnula se tako u pevanje i nastavila da nas osvaja. Neko će više voleti njene opštepoznate balade; neko, njeno izvođenje sasvim retkog bluza jednog Stivija Vondera. Osvaja Bisera i nadalje. I pre pomenutog „Ručka“ – ali sada u ključu najnovijih muzičkih trendova za vazda neke nove klince, koji su sada raspamećeni tim cross-overom sa Darkvudovima za vreme izazovne saradnje sa Vasilom Hadžimanovim – Biseru su uvek iznova svi naraštaji za sebe otkrivali, na svoju najveću radost, čim kod nje konačno nađu svoju pesmu. Pesmu u koju su se zaljubili. Na koju su se zaljubili. „Bićemo srećni u troje“, poručuje Bisera dok zvona sviraju a ona sprema divna jela: nekim devojčicama ime se tek danas nadeva po Biseri.   

Bisera je jedina koja i dalje traje iz nekadašnjih vremena pionira domaće muzike a koja nije ni doslovno narodna, a ni naknadni sociološki fenomen turbo-folka. Ona je izvorna umetnica. Dosledna sebi.

Zbog toga, između ostalog, ponekada i ne peva. Osim kada je reč o raznim dobrotvornim svrhama. Kada dobrotvori od tih svrha žive, a umetnicima treba da bude čast što su nekome i pomogli svojim umećem.

Kako bilo, periodi nepevanja umeju ponekada da potraju čitavu večnost kod ove naše raskošne umetnice koja traje, znači, i odoleva. Ali koja negde u sebi ipak tuguje. Kao i svaki umetnik kome se prikraćuje puna mera.

Međutim, Bisera zapravo ne zna za tugu. Ona može da pobesni, da bude isključiva, jednostrana a itekako i u pravu. Ali za tugu ne zna: ona zna samo za dugu.

Kad ne može svoje boje da prospe u pesmi, Bisera će se latiti slikarskog platna.

Bela hartija, prazno platno, ekran preko čijih društvenih mreža bežiš od sebe i od sopstvenog stvaralaštva jer je oko tebe pustoš a u tebi praznina od silne halabuke. Ta bela hartija ili ekran, za pesnika. Ta neka podloga, za slikara.

Za slikara koji to i nije. Koji samo razliva boje svoga glasa kad ne peva. A čija je svaka slika ceo ciklus, a svaki ciklus nova pesma: to je pravi podvig!

I ne samo podvig.

Još ranije je Bisera imala nekoliko izložbi svojih likovnih radova, pa i dok smo tokom devedesetih bili goli i bosi, a ona opet pevala pominjani „Ručak“, a slike svoje  nazivala i po Horasu Silveru ili Majlsu Dejvisu. So what. Moćno ulje na platnu iz doba kad nas je Bisera, na beogradskom „Platou“, tokom tih devedesetih, i ovako i onako darivala svojim osnovnim pozvanjem, pa šta!

©Bisera Veletanlić

Sada su pred nama još neke slike bez ostatka. Nove slike Bisere Veletanlić, bele Afrikanke koja poju ptica pristupa kao onaj angolski slikar što je taj poj dočarao na svom platnu tako što se ritmički trepevarno smenjuju kvadratići raznih boja na nekoj krošnji, pri čemu su svi ti kvadrati izvedeni zemljanim bojama. Izvedeni su u toj beloj, koja je zapravo odustvo svih boja, ali i u crnoj, koja je zbir svih njih, a i u boji zemlje, u terakoti, koja je boja tla Angole, ali i starogrčke grnčarije i renesansnih kjaro-skura.

Pred nama su napokon još neke slike nesputane; pred nama su čudesni meki oblici Žana Arpa uz obilje slobodnih asocijacija i poneki ekspresionistički krik; pred nama su i čiste boje iz tube, kao kod fovista. Na nama je da uhvatimo svoju pesmu na krošnji. Pesmu potpunu, već „kad ti si tu i otvaraš vrata“…    – Silvija Monros-Stojaković