Branko, Arlemm, Sonja i Dom Perinjon

Mladenovic, Vukajlovic, Arilje, Arlemm

Dragutin Mladenović osnivač ARLEMM-a i Branko Vukajlović u Arilju, jul 2016, foto Milan Pajević

Specijalno za Avant art iz Arilja sa ARLEMM-a – Milan Pajević

Sa Brankom Vukajlovićem se nisam družio šezdesetih. Stariji od mene pet godina, rođeni Ariljac, neko u koga smo gledali jer je bio drugačiji i onakav, kakvi smo, potajno, hteli i sami da budemo.

Ariljcima, pogotovo starijim, ne treba da pričam ko je on. Mlađima, naročito onima rođenim posle 1970, ili čiji su se roditelji doselili u grad (netipičnu srpsku varoš, kako uvek kažem), treba reći da je u to vreme već bio ozbiljna faca u modnim i filmskim krugovima, ne samo Pariza, ali to je grad u kome živi i koga stavlja na drugo mesto. Posle Arilja. Većina sveta ga neće na ulici prepoznati ovih dana, jer boravi na Arlemm-u , ali za nas koji ga znamo, on je ostao isti. Godine ga nisu promenile, njegove oči su i dalje žive, ruke takođe, a onaj vragolasti osmeh mu i dalje ne silazi sa lica.

Arilje, šezdesete, foto arhiva Brankica Stanimirović

Arilje, šezdesete, foto arhiva Brankica Stanimirović

Ko je, dakle, Branko Vukajlović? Nekoliko puta se onima koje ne poznaje, ili proceni da su znatno mlađi od njega, predstavlja kao stariji “Odžin” i Dušanov brat. Srednjeg odavno nema među nama i to je Brankov bol (koja ge grize za levu sisu, kako bi to rekao Milorad Pavić, da piše sada umesto mene). Dušan je bio moj generacijski drug, koji je dostojanstveno i sa ponosom nosio taj nevidljivi plašt ili senku neverovatne popularnosti svog najstarijeg brata. Ne mogu u dve reči ili tri rečenice da vam ispričam sve što znam o Branku, a pre dva sata sam saznao da je, između ostalih, bio producent najboljeg srpskog, a verovatno i jugoslovenskog filma svih vremena Ko to tamo peva  Slobodana Šijana.

Prvog dana našeg susreta u Arilju, sredinom meseca, nekoliko dana pred početak Arlemm-a, dotakli smo se, naravno, Rzava i on se setio da sam ga u jednoj prepisci na ovom spomenaru od FB branio kao izvornog kuma ili čoveka koji je, jednom od najlepših mesta na Rzavu, nadenuo ime „Sonjine čari“ 

– Ljuti me, pričao je Branko, kada ljudi pokušavaju da mi preotmu tu zaslugu, jer je za mene to zaista važno. Pa i naš uvaženi zemljak Dobrilo Nenadić krenuo da mi tu zaslugu osporava.

– Te, manite se legendi, deco, kako je napisao Dobrilo u jednom komentaru, pustite Sonju na miru, a ime mestu po kome je postala, ostala i ostaće poznata, dao je Raško zvani “Patoka”…

– Možeš misliti ! Ljutnuo se Branko i to, onako, baš!

-Ja sam išao pre izvesnog vremena u Ivanjicu i sa Sonjom pričao o tome. Ona, delikatna i ništa manje lepa u svojim zrelim godinama, potvrdila je da se seća tog dana u kome se rodio taj tajanstven, egzotičan naziv „Sonjine čari“ . A to je bilo ovako: mislim da je bila baš šezdeseta (prošlog veka, kako to zvuči daleko i davno, a kao da je juče bilo!). Običan letnji dan raspusta: ustaje se, čim te sunce udari kroz prozor i probudi, i momeentaalnoo se ide na Rzav da se nađu drugari. Obično se kretalo od „Stojića benta“, nas trojica: Mišo Kovina, na žalost, nedavno je umro i to mi je baš teško palo, onda Đoko Bojović, i krene uzvodno sve do brane na Rzavu. Jednog dana pođemo dalje, obale zarasle u gustiš, prava prašuma. Prošli smo šljunkaru koja to tada nije bila i dođemo do mesta gde je ko zna kada voda dovaljala ogromno kamenje između koga se stvorila jezerca u kojima se moglo lepo okupati. Na jednoj od najvećih, pomenutih stena, koju je obasjavalo sunce kroz guste krošnje, ležala je, da l’ vila, da l’ sirena (al’ otkud one u rečnoj vodi), duge kose koja se prosula po kamenu i divnih, velikih grudi koje su se polako dizale u ritmu njenog disanja. Činilo se da je spavala. Zamolio sam svoje pajtaše da budu tihi, a ja sam stajao očaran prizorom. I taman sam izustio: ljudi, koje su ovo ČARI, ona je osetila da ima nekog, i brzo se pokrila i obukla svoje prsluče… Naravno da smo se znali. Meni je bilo 13, a njoj, mislim, 11. Bili smo deca, ali dečaci i devojke koji su odrastali uz ovu divnu reku života i sve ostale plodove ariljske zemlje sazrevali su verovatno brže od svojih vršnjaka. I tako je mesto na kome je suncu izlagala svoje čari, postalo „Sonjine čari“. I tako je Sonja, zasluženo, ušla u legendu. Zato ne dam da mi iko svojata to ime.

Arilje, sezdesete, foto arhiva Brankica Stanimirović

Arilje šezdesetih godina 20. veka, foto arhiva Brankica Stanimirović

Napraviću ovde malu pauzu i reći da smo se pre možda i dve godine, poznati ariljski fotograf Zoran Stevanović (koji će vrlo brzo, biti šire poznat kao otac Filipa, najtalentovanijeg dečaka, velike buduće fudbalske zvezde oko koje se već otimaju veliki klubovi, ali to je druga priča) i ja sporili oko toga koje mesto ima pravo da se nazove po Sonjinim čarima. On je jedno obično kamenje nazvao tim imenom, doduše uspelu fotografiju, ali tada sam ja postavio footografiju koja predstavlja to mesto i poslao je i Branku da potvrdi da li sam u pravu (kao i uvek, uostalom, što bi rekle H1 i H2). Zoran me tada zamolio da ispričam, ako znam, kako je mesto dobilo ime, a ja sam ga uputio na Sonju Petrović i rekao da je ona jedina koja može da potvrdi ili opovrgne bilo koju od varijanti, teorija ili insinuacija. Ili pravu, kako reče Branko, od nekoliko verzija ili legendi. Nadam se da su mnogi od vas, koje to i nije interesovalo, dobili informaciju iz prve ruke.

-Tako je bilo, moj prijatelju, nastavlja Branko, krstarili smo Rzavom gore-dole i u podne, kad se ogladni, ode se kući. Naravno, sve peške. Da te podsetim, ako si zaboravio, putem uz Rzav išli su samo traktori, vozio se bicikl, retki kamioni i naravno konjska i najviše, ipak, volovska kola. Sećam se da sam voleo punjene paprike, jer se spremi u velikim količinama pa ima i za nekoliko dana. Posle ručka, opet trčeći, na Rzav i na kupanje, negde do četiri. Posle toga u kukuruz na samoposluživanje, pa pečemo „pečenjake”, i opet na kupanje. Kada preladi, kući, dobije se zadatak da se ode u „Savez“ po pomije ili u mlekaru po surutku, jer je većina kuća imala po neku domaću životinju. Onda u dvorište pod česmu na pranje nogu, i čekanje u velikom redu… Kad se „doteraš“, opet nas trojica, u čaršiju, na „korzo“. Te godine, rekoh šezdesete, instalirana su dva velika zvučnika, jedan na banderi pored bioskopa ispred Veljovića kuće, a drugi na vrhu ulice na velikoj topoli ispred Opštine. Puštala se muzika iz operatorske sobe bioskopa, na spratu. Prvo Luto, onda Šiva, a nešto kasnije i Mifa. Čuveni ariljski kinooperateri su puštali ploče koje su donosili Mitar Ričko, njegov rođak Tile Davidović, fudbalska zvezda ariljske Budućnosti, onda Veljo Ljuša i Bube, Žikinov brat. Oni su pored ploča, prvi u Arilje počeli da donose duh Zapada, ne samo muzikom, već i farmerkama, cipelama, patikama, košuljama, „robom“ i mi smo ih gledali kao u filmu. Ej, a slušala se straobalna muzika: Pol Enka, Čabi Čeker, Nil Sedaka, Elvis Prisli, Net King Kol, Brenda Li … Ljuljali smo se korzoom uz pesmu Loco loco locomotion… Bio sam mlađi od njih tri, četiri, najviše pet godina, ali oni su me cenili i spremali za svog naslednika.

Ariljski filmski vikend, 1986.

Ariljski filmski vikend, 1986, arhiva Branko Vukajlović

-Ti si uvek bio drugačiji, čak i među nama, tvojim mentorima, rekao mi je nedavno Mitar Ričko, ili David, kako voli da ga zovu. Nama se tada, mojoj grupi, pridružio i budući sekretar komiteta Žikin, koji je odigrao veliku ulogu u organizaciji da Arilje može da primi toliku količinu zvezda, gostiju i ostalih koji prate velike smotre takvog tipa. Da, pričam ti o Ariljskom filmskom vikendu 1986… Ali pusti sad to, ovo je interesantno i ovi mlađi ne znaju: mi smo sedeli posle korzoa na betonu ispred radnje Zdravka šnajdera, evo ovde preko puta, iza parkića (sedimo u bašti kafea Havana i Branko se okreće i pokazuje). Tu su se pravile žurke na otvorenom, u istoj kući na spratu stanovala je Verica Plakalović, devojčica delikatne lepote sa velikim simpatičnim mladežom na desnom obrazu (znam je, išli smo zajedno u požešku gimnaziju, starija godinu-dve od mene). Stariji momci su stajali ispred Broja jedan (najstarija i najpoznatija kafana u gradu) i klatili se s noge na nogu. Neki od roditelja su sedeli na terasi iste kafane i jeli roštilj zalivajući ga špricerom koji su pravili od belog rizlinga iz Župe aleksandrovačke ili smederevke, presecajući ga hladnom soda vodom iz „Sodine“ sodadžijske radnje u kojoj smo mi najradije pili „klaker“. Ovo društvo sa novom robom iz Trsta, kojima se leti i zimi priključivao Batan Zečević, kibicovalo je devojke koje su došle u goste na letovanje, a među njima je te i tih godina najpoznatija bila Goca “providna“. Tako smo je zvali jer joj je koža bila bela i čista, nekako skoro providna, da nam se činilo da se vide i vene. Ona je bila manekenka i s njom sam kasnije radio kao asistent Aleksandra Joksimovića. Bile su tu još i Nataša, najstarija od četiri sestre Božić, Dragana Zečević, Selena Novitović, Goga – sestra apotekarke Lole, supruge doktora Stanka Miljkovića… U bioskopima se davali najbolji i najsvežiji filmovi tog vremena, za šta je zaslužan Dragutin Dragutinović Jeldžo, tadašnji direktor Doma kulture. A gledali smo Godara, Trifoa, Mila, Vadima… naravno Belmonda, Delona, Žanu Moro i tadašnju boginju filma Brižit Bardo…

Branko Vukajlovic i Milena Dravic

Branko Vukajlović sa Milenom Dravić i Aleksandrom Joksimovićem, foto arhiva Branko Vukajlović

Onda je zapalio, ne znam koju po redu cigaretu, i otpio gutljaj rakije…

– Znaš, prijatelju, toliko mi je lepo ovde, nadiru sećanja… Vidiš, ovde gde sedimo, nekada je bio zatvor, a u godini o kojoj pričamo bila je divna bašta „Bezistan“ u kojoj sam imao svoju prvu modnu reviju, kasnije, naravno. Voditelji su bili šarmantni Mića Orlović i Danka Novović… Koji je to događaj bio… Modeli su, pored par viđenih iz Beograda, bile lokalne devojke i momci. Tebe se sećam, nosio si džemper Dobrile Smiljanić na njenoj reviji, ali sredinom i kasnih šezdesetih u okviru Ariljskog vikenda u „Rasadniku“”.

– Čekaj, Branko, šezdesete je još bio zatvor.

– Ne, nije, pa znam valjda…

-Ajde ovako, kladimo se u Dom Perignon da šezdesete nije bilo „Bezistana“ nego je još uvek bio zatvor.

– Važi, prihvatam. I opkladili smo se (nazočan Dr Momo Plazinčić, tek doputovao na Arlemm, čijem je rođenju kumovao). Kako znaš, nastavio je Branko, kada si sam rekao da si se u Arilje doselio tek šezdeset druge?

– Baš zato, legendo nad legendama, pričam već uveren u naslađivanje „Dom Perinjonom“  Baš zato, potcrtavam, jer nam je učionica u kojoj smo učili u petom razredu, 1962. bila u zgradi zatvora. Tako da u svojoj biografiji, ako mi to bude trebalo, imam zavidan „zatvorski staž“.

– Dobro, kad tako kažeš, može biti. Menja se vreme, odspavaću popodne, sedeo sam noćas do tri ujutro posle onog predivnog Arlemm-ovskog koncerta koji je bio nepotrebno prekidan onim dečijim literarnim izvođenjima, za koje je trebalo izdvojiti drugi termin uz pratnju njihovih vršnjaka koji prolaze master class, koliko znam nekoliko instrumenta i gitare, takođe. Ona Bosanka (Aleksandra Radonjić) sa anđeoskim glasom i svojim repertoarom zaslužuje bolji tretman, a i momci iz ovog dueta gitara „Svitac“ su bili fantastični…

Milan Pajevic i Branko Vukajlovic

Milan Pajević i Branko Vukajlović u Arilju, jul 2016, tokom Manifestacije ARLEMM, foto Milan Pajević

I onda još jedna cigareta i još jedan gutljaj… I opet pogled u daljinu, skoro pa kroz mene.

– Znaš, prijatelju, previše volim Arilje ali moram nazad, u Pariz. Tamo niti pušim, niti pijem, a ovde to ide uz dobar dan. I nekako logično i lakonično.

– I da ti kažem još nešto. Ti bi mogao da iz moje arhive, a cenim da je moja najkompletnija i najtačnija, potkrepljena brdom filmskog materijala, izvučeš ono što treba i kako treba i da složiš to u neku knjigu koja bi mogla da se zove Ariljske priče, a i ne mora. Moram i hoću još nešto da uradim za svoje Arilje. A ti ćeš mi u tome pomoći.

Gledam ga, idola našeg odrastanja, čoveka koji je bio i ostao „enfant terrible“ nekoliko generacija, čovek koji se tako divno smeje i nikom zlo ne misli. Branko Vukajlović. Svetski a naš. Ali pre svega svoj.

Malo sam zavirio u 1960. godinu:
Te godine je na Olimpijadi u Rimu jugoslovenska fudbalska reprezentacija osvojila zlatnu medalju, a u našoj delegaciji je bio Ariljac Danilo Bjeličić -Bjelica. U Puli je film “Deveti krug” Franca Štiglica sa Dušicom Žegarac i Borisom Dvornikom odneo Zlatnu arenu, u Splitu je održan prvi festival “Melodije Jadrana” koji će prerasti u “Splitski festival”, najvažniju jugoslovensku smotru “lakih nota”. Dvanaest zemalja je proglasilo nezavisnost od svojih kolonizatora, što je navelo Josipa Broza Tita da sa Gamel Abdel Naserom i Džavalahadinom Nehruom osnuje Pokret nesvrstanih, čiji se prvi samit održao sledeće godine u Beogradu.
Rodili su se, između ostalih, Fahreta Jahić, kasnije poznata kao Lepa Brena, Diego Maradona, Ena Begović… Upokojili Kami, Pasternak, Klerk Gebl.
Te godine je Branko imao 13, Sonja 11, a ja 8 godina.

Milan Pajević , 25.07.2016.

na ARLEMM-u u Arilju

Podelite ovaj tekst

DeliciousDiggGoogleStumbleuponRedditTechnoratiYahooBloggerMyspace

One Response to Branko, Arlemm, Sonja i Dom Perinjon

  1. Iz ovog teksta bi danasnji omladinci mogli da nauce kako se zivela mladist. I da pozavide na tome svakom ko je to proziveo. Bravo Milane!!!

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *