Jasmina Mihajlović, Milorad Pavić: Dve kotorske priče (odlomci)

Uz odlomke iz priča Jasmine Mihajlović i Milorada Pavića objavljene u zajedničkoj zbirci Dve kotorske priče (Dereta, 2006, 2008…) ilustrovali smo fotografijama Olje Ivanjicki nastalim u Kotoru 2007. i 2008. godine, koje do sada nikada nisu objavljene.

 

Kotor, Olja Ivanjicki,©Fond Olge Olje Ivanjicki

Kotor, Olja Ivanjicki,©Fond Olge Olje Ivanjicki

Jasmina Mihajlović

TRI STOLA

Moj muž je poznati pisac, a ja sam pomalo vidovita.

U zimu 1995. godine otišli smo, da bismo se malo odmorili i povratili od nekih bolesti, ponovo u Kotor. U tom gradu na dvostrukoj vodi dobro se osećam. Mislim da je on ženski grad: skriven na kraju vijugavog zaliva, stešnjen valovitim zidinama i planinama, on kao da je dvostruko uterusan. Senovit i vlažan, pun je zmijolikih podzemnih voda, vrtložnih ponornica koje povremeno izviru i za kišnih dana plave grad. Smatra se da mu ime dolazi od starogrčkog “katareo” – mesto vrela, jer slatke vode dolazeći s kopna obujmljuju njegove zidine, mešaju se i ulivaju u slanu vodu što ga zapljuskuje s prednje strane, a utroba grada povremeno usisava delove mora. Tako se kotorske vode stalno preobražavaju u igri podzemno-nadzemno, slano-slatko.

Kotorska vrata, Olja Ivanjicki, ©Fond Olge Olje Ivanjicki

Kotorska vrata, Olja Ivanjicki, ©Fond Olge Olje Ivanjicki

Prvog dana našeg boravka listajući jedan turistički prospekt sa slikama starog grada i okoline Kotora, pri pogledu na fotografiju Dobrote (panorama iz vazduha) imala sam najednom munjevitu viziju nekog stola i osetila snažan poriv da do njega treba da dođem po svaku cenu. Sto sam “videla” kao veliki, masivan, dugačak, tamne boje i kao da je imao tordirane delove na neodređenim mestima svog tela. Iako je slika bila blago razlivena, ipak sam odmah znala da to nije sekreter, već običan sto, bez fioka. Na čemu stoji, kakve su mu noge, to nikako nisam mogla da vidim. Ali, bila sam sigurna da se sto nalazi u Dobroti, u nekoj kući pored mora, malo uvučenoj od puta. Sve što sam iz sebe saznala o njemu bilo je u krhotinama, razbacano, ispreturano i zbunjujuće.

Kotor, Olja Ivanjicki ©Fond Olge Olje Ivanjicki

Kotor, Olja Ivanjicki ©Fond Olge Olje Ivanjicki

Cele sledeće noći, u polusnu, mutna slika se preobražavala, usložnjavala i bistrila, kao da je odsjaj u blago zaljuljanoj vodi koja se smiruje, da bi na kraju, potpuno smirena, dala ipak dvostruki odraz – i neba i podvodnog sveta.

Pošto me je vizija progonila, sutradan sam mužu ispričala svoju malu tajnu što me je grebala, grizla, i “bila kao nekakav mali bol pod srcem, što plače kao mala glad”.

– “Našla sam ovde jedan sto” – rekla sam.

– “Kada !?” – pitao je začuđeno.

– “Juče… ili možda, noćas!?” – odgovorila sam zbunjeno. -“U stvari, ne znam da li je reč o jednom ili tri stola”.

 Zbilja, moja maglovita vizija, upotpunjena noćnim previranjem, talasala je tri slike. Naknadno sam shvatila da imam multiplikovanu sliku stola u vremenu i prostoru: tri faze i tri mesta njegove egzistencije.

Prva je bila vezana za neku kuću u Lepetanima, blizu jednog rta gde danas pristaju trajekti, a možda su u prošlosti pristajali i brodovi. Tu kuću sam videla spolja, sto je bio vezan za njen spratni deo.

Kotor, Olja Ivanjicki, ©Fond Olge Olje Ivanjicki

Kotor, Olja Ivanjicki, ©Fond Olge Olje Ivanjicki

Druga slika se odnosila na enterijer neke sobe, tačnije na jedan njen deo, jer, iako slutim da je prostorija ogromna, slika se kolebala. Čas je bila dvodimenzionalna, čas trodimenzionalna, no svakako, to je bio pogled spreda, iz jedne tačke. Videla sam sto postavljen uza zid preko kojeg se prostirala teška, bogata zavesa nalik draperiji, tamne boje, možda bordo, nabrana i prašnjava. Iza nje se samo naslućuje druga laka i providna zavesa. Ipak, nisam sigurna da je s druge strane zavese prozor. Pre je to samo zid zastrt celom svojom širinom. U prostoriji je vazduh zagušljiv, težak, izmagličast. Prizor je pust, nenastanjen ljudskim prikazama. Jedino živo biće je neka biljka, velikih listova, smeštena bočno. Tu je još i neka statua na drvenom stubu. Treća slika je najzamagljenija. Neka soba, prepuna različitih komada nameštaja koji onemogućavaju prilaz stolu. On je u potpunom obruču drugih stvari nagomilanih ispred njega.

Nepojmljiv nagon da nađem sto naterao je sva moja čula da rade ogromnom brzinom. Grozničavo sam tražila tačku otvaranja, trag, početak (ili kraj) Arijadnine niti. Setila sam se dve pričice koje sam čula u Kotoru prilikom našeg prethodnog boravka. U moru drugih priča, kojih je Kotor inače pun, one su mi ostale najupečatljivije. Jedna je govorila o nekoj ženi, čudakinji sa nojevim jajetom, a druga o ukletoj palati koja se nalazi u Dobroti, polusrušenoj i napuštenoj prilikom poslednjeg zemljotresa. Lokalno predanje o ukletosti porodice i kuće bilo je uopšteno i mutno, što se pokazalo i prilikom kasnijih razgovora sa meštanima. Setila sam se čak imena stare i vrlo bogate kapetanske porodice što je živela u toj palati. Porodica Tripković.

Znala sam još nešto: da neka žena, a ne muškarac, mora da mi pomogne u ovoj neobičnoj potrazi, a slutila sam da je sto iz moje vizije povezan, takođe, sa nekom ženom. Na bilo koji način….

dve kotorske price naslovne strane

 

detalj sa starih vrata, Kotor, Olja Ivanjicki, ©Fond Olge Olje Ivanjicki

detalj sa starih vrata, Kotor, Olja Ivanjicki, ©Fond Olge Olje Ivanjicki

Milorad Pavić

STEZNIK

Jutra su u Kotoru slana, tu sviće posle doručka… Skoro svakoga dana on je odlazio rano u neki od ureda da pregleda svoje posedničke hartije. Nedeljom odlazili smo u crkvu. Selena i ja u katoličku katedralu svetoga Tripuna, a Timotej u pravoslavni hram Svetoga Luke. Potom smo zajedno išli da pijemo kafu na Trgu od oružja. Jednom nas je odveo preko zaliva u Stoliv gde je stajala crkvica koja je polovinom bila istočnohrišćanskog obreda, a drugom polovinom pripadala rimokatolicima. Tog dana kod kuće sam našla lepezu njegove matere. Na lepezi je pisalo sitnim rukopisom:

“Kao što telo ima udove, ima ih i duša. Tako dolazimo do dvostruke realnosti. Božanska vrlina (intuicija), ljudska vrlina (misao, koja je božanstvu nepotrebna), san (koji je takođe biće), mašta, znanje, uspomene, osećanja, poljubac (koji je nevidljiva svetlost), strah i najzad smrt – sve su to udovi duše. Duša ih ima deset – dvaput više no što telo ima čula. Uz njihovu pomoć duša se kreće po svetu koji drži u sebi…”

Vrata Kotora, Olja Ivanjicki, ©Fond Olge Olje Ivanjicki

Vrata Kotora, Olja Ivanjicki, ©Fond Olge Olje Ivanjicki

Jednoga jutra sedele smo za doručkom same ja i Selena, koja je iznela malo ribe zmijuljice pržene na mleku i zelenu salatu na koju je pustila da kane jedina kap sunca koju smo imali u kući. Na rukama je nosila stare čarape umesto rukavica. Iz njih su joj virili samo prsti.

– Videla sam one divne slike. Jeste li poznavali te žene? – upitah je na italijanskom, koji je ona govorila bolje od mene. Selena pokaza zube istrošene pod silnim talasima srpskih i italijanskih reči koje su ih decenijama glodale, lizale i glačale u plimama, ponavljajući se do besvesti u tim uvek sve jednim istim ustima. Neočekivano ona reče:

– Čuvaj se, dete, žena može da ostari u trenutku, čak i usred jebanja… A one slike ne bi smele da stoje tamo jedna naspram druge. To nijedna od njih dve ne bi volela. Ni Anastasija, ni Katena.

– Zašto?

– Nije vam Timotej pričao?

– Ne. Ja sam mislila da su još žive i mislila sam dolazeći ovamo da hoće da me upozna s njima. Ali nisam dobro mislila, očigledno.

Detalj iz Kotora, Olja Ivanjicki, ©Fond Olge Olje Ivanjicki

Detalj iz Kotora, Olja Ivanjicki, ©Fond Olge Olje Ivanjicki

One odavno nisu žive. Timotejeva mati, Katena, bila je kad se u ovu kuću udala vranih kosa kao i sestra joj Anastasija koju je dovela sobom. Ličile su jedna na drugu. Ali njihov otac, bogati trgovac, Grk, stalno na putu, Anastasiju je vaspitao u Italiji, a njenu sestru Katenu u Grčkoj, u Solunu.

– Sećam se, gospođa Katena je imala divan glas koji se menjao kao plamen u ognjištu. Uveče slušala sam je kako iz ložnice svoga muža tiho peva. Bilo je to čudno pevanje, prekidano uzdasima i jecajima. Ali, mene nisu mogli obmanuti. Brzo sam dokučila šta je. Gospodar Medoš voleo je da, dok vode ljubav, ona peva nad njim. Nekih večeri tražio je spore, tihe napeve poput onog ” Dan mi se dvaput smrkava…”, gde je svaki stih kao morski talas. Tada su veoma dugo vodili ljubav. Drugih večeri izvodila mu je brze melodije. Čini mi se da je one večeri kada je začela Timoteja odjecala pesmu “Tišina kao kad plavo cveće ćuti…”

Kotorski detalji, Olja Ivanjicki, ©Fond Olge Olje Ivanjicki

Kotorski detalji, Olja Ivanjicki, ©Fond Olge Olje Ivanjicki

A za to vreme njena starija sestra Anastasija, sedela je u svojoj sobi s brojanicama u krilu i slušala. No, ni ona nije mogla da me prevari. Brojanice joj nisu služile da se moli. Zato ih nije ni nosila u crkvu.  Sedela je u mraku i prebirala brojanice sećajući se svojih prošlih ljubavi tamo, u Italiji. Svako ćilibarsko zrno nosilo je po jedno ime. Ime ljubavnika. A neka još nisu imala imena. Čekala su da im sledeće ime isporuči budućnost. I, nisu dugo čekala. Nije ni čudo. Anastasija je imala  oči kao dva prstena. Ja tada nisam još služila nju, nego gospo|inoga muža, gospodara Medoša, ali svi znaju šta se posle dogodilo.

– Ja ne znam. Recite.

– Gospođa Katena, Timotejeva mater, poginula je u dvoboju.

– U dvoboju! U drugoj polovini 20. veka? Protiv koga?

– Protiv druge žene koja je htela da joj preotme voljenog čoveka.

– Gospode Bože! Da li se zna nešto o njoj, o toj drugoj?

– Naravno da se zna, vi nosite njene minđuše i tako još jednom sve ostaje u porodici. A pošto su obe pokojne, može o tome i da se priča…

Detalj iz Kotora, Olja Ivanjicki, ©Fond Olge Olje Ivanjicki

Detalj iz Kotora, Olja Ivanjicki, ©Fond Olge Olje Ivanjicki

Podelite ovaj tekst

DeliciousDiggGoogleStumbleuponRedditTechnoratiYahooBloggerMyspace

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *