Gordan Kičić: Beogradski šarmer sa poslovnim kodeksom

     Da su dečački šarm i poslovna ozbiljnost moguće i spojive u jednoj ličnosti, dokaz je glumac i producent Gordan Kičić. Od trenutka kada je sa svega 17 godina upisao glumu i prve uloge u  filmu (Do koske 1996.), Gordanu Kičiću je pošlo za rukom da glumeći u filmovima zajedno sa svojim kolegama napuni bioskopske sale (u vreme kada srpska kinematografija nije bila u zavidnom položaju). Od tada do današnjeg dana zabeležio je dvadeset osam filmskih uloga. Tokom prikazivanja serije „Lisice” na RTS-u bio je najpoželjniji neženja, ali na veliku žalost tabloida nije im davao povoda da bude glavni junak žute štampe. Sada je u srećnom braku sa Zoranom i ima petogodišnju Sofiju. Uporedo sa filmskom i TV karijerom, na veliku radost pozorišne publike, stalni je član Ateljea 212 gde ga možete gledati u ulozi Sonija u urnebesnoj komediji „Ljubavno pismo”. Serija „Jagodići” na RTS-u ponovo je doprinela velikoj popularnosti, ali povod za razgovor sa Gordanom Kičićem je njegov producentski poduhvat „Ustanička ulica” u režiji Miroslava Terzića.

Od uloge u prvom filmu  „Do koske“, preko filmskih hitova „Ona voli Zvezdu“ , „Mala noćna muzika“,„Čekaj me, ja sigurno neću doći“ i mnogih drugih, kao i nebrojenih uloga u pozorištima od Zvezdara teatra, JDP  i Vašeg matičnog pozorišta Ateljea 212, ostvarili ste zaista mnoštvo uspešnih uloga, gledano sa strane deluje lako, da li je bilo lako ili se to samo tako čini? 

Ne znam šta da Vam kažem, da li je bilo lako ili teško, u svakom slučaju je bilo zanimljivo. Nakon prvog filma koji je snimljen sada već davne 1996. došlo je na red pozorište, ne mogu da kažem da sam odmah dobijao značajne uloge ali sam dobio šansu  u Radoviću i to je  za mladog glumca važno, nastala je nekakva pauza i onda me je negde posle bombardovanja 1999. pozvao Ljubiša Samardžić da glumim u filmu „Nebeska udica“ i to je bilo značajno iskustvo za mene. Sve je nekako došlo u isto vreme, uporedo sa filmskom krenula je i pozorišna karijera najpre u Zvezdara teatru sa predstavom „Buba“ Egona Savina,  a onda su krenule uloge u JDP-u i Ateljeu 212, i filmovi jedan za drugim.

Nakon uspešne glumačke karijere, odlučili ste da se oprobate i kao producent.Šta je bio motiv kada ste krenuli u  produciranje filma „Ustanička ulica” ? 

Zaista ne bih mogao da dam jasan odgovor zašto sam pored relativno uspešne glumačke karijere odlučio da se bavim baš produkcijom, i baš u zemlji Srbiji.  Moja želja da se bavim produkcijom postojala je već godinama, na žalost imao sam dva neuspešna projekta tako da sam produciranje „Ustaničke ulice” video kao izazov. Pitao sam sebe šta mene stvarno zanima i shvatio da su to društveno odgovorne teme, nešto što lomi ovaj narod, ono što je jedna od njegovih muka. Bila su podeljena mišljenja oko Specijalnog suda, da li i u kojoj meri oni dobro rade svoj posao? Kada sam odlučio da snimim ovaj film, moja ekipa (reditelj Miroslav Terzić, scenaristi Đorđe Milosavljević i Nikola Pejaković) i ja  proveli smo mnogo vremena istražujući,  i na našu veliku radost, ljudi iz Specijalnog suda su bili vrlo raspoloženi da nam pomognu, kako bismo dobili što realniju sliku o svemu što se dešavalo devedesetih na prostoru ex-Jugoslavije. Moram da napomenem da mnogo toga što smo tamo videli nije ušlo u film, ali je  ušlo 100% emocije i energije koju smo poneli sa tog mesta. Mi se nismo bavili prošlošću, već posledicama iz današnje perspektive.  Za autentičnost i snagu filma moram da zahvalim celokupnoj ekipi filma, kao i opakoj glumačkoj ekipi sa Radetom Šerbedžijom na čelu, a tu su još Uliks Fehmiju, Jelena Đokić, Petar Božović, Predrag Ejdus i još mnogo značajnih imena našeg glumišta. Lično, vrlo sam ponosan na ovaj film jer smo uspeli da napravimo ozbiljan umetnički film, koji nije napravljen sa namerom da bude komercijalan, a pogledalo ga je više od 50.000 ljudi.

Kakav je festivalski život filma?

 Premijera u regionu bila je na Sarajevo film festivalu, gde smo dobili nagradu, u Sopotu smo dobili gran pri, a u Sao Paulu u konkurenciji od 360 filmova iz celog sveta naš film je uvršten u deset najboljih.  Film nastavlja da živi na festivalima, sledeći je Trst, pa Geteburg, Peking…  Dobili smo i nagradu za najbolji debitanski film u Kotbusu. Vest koja je za nas, takođe, vrlo značajna je da je film prodat jednom vrlo značajnom distributeru.

Godina koja je za nama za Vas lično je bila veoma dinamična, imali ste premijeru filma koji ste producirali, glumili ste u „Jagodićima ” a u svom matičnom pozorištu (Atelje 212) imali ste dramatične momente oko smene upravnika Kokana Mladenovića. Kako se sve to lično odrazilo na Vas? 

Situacija u Ateljeu je bila vrlo neprijatna za sve zaposlene, zato što se taj čovek služio poluistinama i dozvolio sebi da blati celu glumačku profesiju, jedna jako ružna stvar koja se desila Ateljeu i koja nas je sve puno koštala, pre svega, koštala nas je poremećenih međuljudskih odnosa i loše energije koja je pogubna za pozorište. Kulturna javnost se uzburkala, i nakon stotinu njegovih intervjua mi nismo reagovali, jedina dobra stvar je bilo glumačko jedinstvo.  Na sreću, duh Ateljea je opstao i to je najvažnije. Dobili smo novu upravnicu Ivanu Dimić i ona je dobri duh Ateljea uvek bila i veliko je zadovoljstvo što je ona novi upravnik. Seriju „Jagodići“ radim sa zadovoljstvom i uživam u njoj i čim na ulici ljudi počnu da vas zovu imenom junaka koji igrate znate da ste napravili dobru ulogu.

U novogodišnjoj predstavi  „Brod plovi za Beograd” gde glumci pevaju, učestvujete i Vi, malo je poznato da sjajno pevate i imate svoj bend. Kako publika koja dođe da gleda predstavu reaguje na glumce koji pevaju, a kada Vi stignete da se bavite svojim drugim talentom, muzikom?

Već petnaest godina traje predstava i u toj predstavi gde glumci pevaju uz mnoštvo gostiju – naših prijatelja iz sveta muzike – napravimo pravu atmosferu sa publikom koja voli da sluša glumce koji pevaju, a i glumci vole da pevaju, tako da su svi srećni. A moje bavljenje muzikom za sada mora da pričeka jer nemam dovoljno vremena za svoj bend (koji zapravo čine moji prijatelji), sviramo neke obrade i svi uživamo u tome.

Kako porodica Kičić provodi   vreme kada je zajedno?

Moja porodica, a pre svega moja žena Zorana, ima ogromno razumevanje za mene i moje obaveze. Sofija obožava da gleda predstave u Radoviću i Buhi, ali o njenim talentima i sklonostima još je rano govoriti, s obzirom da ima tek pet godina. Inače, mi smo jedna vrlo normalna porodica koja je najsrećnija kada je zajedno.

Tanja Petrović Miljković

 Izvor fotografija: sajt Gordana Kičića