Iz mog ugla: O umetnicima i ludama

Za AAM ekskluzivno:

TAMARA OGNJEVIĆ, istoričar umetnosti i književnik.

Mislila sam da će moja prva kolumna u AAM započeti kosmičkim Stubovima stvaranja, čarolijom zvezdane prašine i umetničkim doživljajem neba kroz vreme. Videla sam u tome jednu vrstu magijske uvertire u buduće druženje sa čitaocima raspoloženim da sa mnom dele velike strasti i male tajne umetnosti.

Međutim, stvarnost  ima svoje načine da nas inicira u stvaralačke procese. I oni su često surovi i krvavi, nedokučivi moći ljudskog uma da ih pojmi u njihovoj parališućoj strahotnosti.

 Rafalna paljba u redakciji satiričnog časopisa Šarli Ebdo (Charile Hebdo) u gradu svetlosti na pravoslavni Božić  2015. nije ugasila samo 12 ljudskih života, već je u mrak zagnjurila svetlo kao metaforu prosvećenosti, ljudskosti, pa i božanskog  prisustva u nama i među nama. Istovremeno i neminovno, na onaj jezivi način, na koji ovakve tragedije potaknu mehanizme sećanja, prizvala je duhove progona i pogroma stvaralaca kroz vreme. Onih koji su drugačije videli realnost ili tumačili teme.  Pogotovo one religijske. Onih koji su slikali „nakaradno“ i „bolesno“ po sudu ideoloških vođa ili su, kao u pariskom slučaju, dirnuli u osetljivu „žicu“ verskog „osećanja“.

Sve je bilo na meti njihove kritike: Neke od naslovnica lista Šarli ebdo (Charlie Hebdo)

Nema sumnje da je karikatura kojom se Šarli Ebdo služio kao „sredstvom“ iskazivanja svog mišljenja na najrazličitije teme, bila eksplicitna, sirova u formi i žestoka u iskazu. Isto tako nema sumnje da nikoga i ništa nije štedela. U prepoznatljivoj tradiciji takozvanih bulevarskih novina (koje su, da podsetim stvorene u Parizu u 19. veku), kao neuporedivo nevinijih preteča današnjih tabloida, karikatura je bila ubojito sredstvo izrugivanja svemu što je Šarli procenio da zaslužuje da bude javno ismejano. Na liniji te ubojite i dobro naoštrene francuske, crtačke olovke bili smo i mi tokom devedesetih. I ne samo mi. Šarlijevi karikaturisti su uvek nalazili načina da kažu  šta misle na sve moguće teme, a najradije su se sprdali sa svim formama ekstremizma i licemerja. Konačno, priroda satire jeste da se ruga i ogoljuje ono što bismo jednostavnim jezikom definisali kao – glupost, nazadnost, pokvarenost, primitivizam.

Gledajući izbor naslovnih strana ovog lista koji je preko noći postao metafora tragedije i pucnja u slobodu izražavanja,  priznajem da mi mnoge njihove karikature deluju neukusno, pa često i „preigrano“. Neke su vulgarne, a pojedine morbidne. Dok ih analiziram, iz daljine kao eho dopiru i ona mišljenja javnosti da su preterali (kulturnija forma iskaza), pa i da su morali očekivati da će im se nešto ovako dogoditi (agresivniji komentari) ili da su zaslužili to što im se dogodilo (revanšističko-hejterska razmišljanja).

Jesu li zaista preterali? Da li su zaista zaslužili da neki ljutiti, uvređeni „branitelji“ vere sruče u njih kišu metaka?

Zabrinuta sam za svakog onog koji misli da jesu.

Svrha karikature, kao naročite umetničke discipline, jeste da, kao što joj ime kaže – karikira (nagrditi, unakaziti, preuveličavati zarad ismevanja). I u tom procesu se neće svi smejati. Biće i onih koji će biti uvređeni, iako cilj karikature nije da bilo koga povredi, već da i pojedinca i javnost upozori na određene pojave i procese. Tim Šarlijevih karikaturista je upravo to radio – skretao pažnju javnosti na problematične pojave i procese, a pre svega na sve ono što ugrožava zdrav razum i ljudsko pravo na različitost. Stoga ne čudi da su religija i politika dominirali naslovnicama i temama Šarlijevih izdanja.

Paolo Veroneze, Večera u kući Levijevih, 1573,, Galerija Akademija, Venecija

Često mi ovih dana pada na pamet Volter i njegova čuvena krilatica ~ ne slažem se sa vama, ali ću do smrti braniti Vaše pravo na sopstveno mišljenje. Krilatica koja čini sami temelj slobode ličnog iskaza, a samim tim čovekove ukupne slobode. Esenciju svake, a pogotovo umetničke kreacije. Sećam se i genijalnog, hrabrog Paola Veronezea i njegove borbe za legendarnu Večeru u kući Levijevih, tu čarobnu sliku u galeriji venecijanske Akademije koja mi uvek stvara moćan utisak da sam i sama deo jedne od najzanimljivijih interpretacija Tajne večere. Mnogi očarani posmatrači ovog veronezeovski sugestivnog dela, koje ima sve osobine dobre pozorišne scenografije, ne znaju da je slavni slikar zamalo izgubio život zbog nje. Velikom veću Inkvizicije se nije dopala ideja da se psi, kepeci, Nemci i još štošta nađe u okviru jedne svete teme.

Sa slobodom iskaza, pravom na shvatanje lepog i svetog, uzvišenih tema i realnosti, obračunavali su se svi totalitarni režimi, sve svetske religije. Od zabrane skulpture kao idola do zabrane modernih umetničkih pravaca, od hrišćanskog gneva do Hitlera i Staljina, pa ako hoćete i do Putina, koji povremeno odluči da mu se ne dopadaju ona umetnička ostvarenja koja njega kao nosioca određenih, po umetnikovom sudu nazadnih, stavova stavljaju u fokus umetničke interpretacije, pa samim tim i kritike. Nije zabrinjavajuće što mu se određena dela poput 2007 Marata Gvelmana ili Travestije Konstantina Altunina ne dopadaju, jer ga stavljaju u određeni (za njega nedopadljiv) kontekst, ali je zabrinjavajuće kada policija zapleni ove radove ili zabrani izložbe ovih umetnika.

Zabranjena slika – Konstantin Altunin, Travestija, 2014, St. Petersburg

Burna reakcija „prozvanih“ nije znak da je stvaralac preterao, već da su se oni „prepoznali“. Nemoćni ili nespremni da se menjaju nastojaće da zabrane, spreče, diskredituju ili potpuno elminišu izvor „neprijatnosti“.

Naposletku ~ da li je, da citiram Veronezea, umetnicima i ludama[1] sve dozvoljeno?

Nesumnjivo jeste, pitanje je samo koliko će koštati ta sloboda. Čak i u društvu koje naoko deluje slobodno.

Tamara Ognjević

[1] Misli se na dvorske lude kao svojevrsne kritičare kojima je u prošlosti bilo dozvoljen da ismevaju i samog vladara.