Josipa Lisac – U slavu ljubavi i života – četiri decenije “Dnevnika jedne ljubavi”
„Dnevnik jedne ljubavi“ Josipe Lisac, po mišljenju mnogih stručnjaka i doživljaju muzikofila, bez sumnje je najkvalitetniji album u istoriji SFRJ. Zbog magije koju nosi, može se reći da se preko dana sluša kako bi se uživalo, a uveče se podešavaju uši kako bi se bolje čuo. Osim blistave interpretacije, maestralnih nota, stihova i aranžmana, nosi i prelepu storiju, što ga između ostalog, u svetskim okvirima, može svrstati u najlepše muzičke razglednice. Vreme ga ne briše, on je zapravo više od romantičnih pesama, suvenira nekadašnje zemlje i obeležja jedne epohe, a u čemu je njegova formula, sudeći po mnogo čemu, još će se dugo analizirati, polemisati i nagađati. Možda je upravo svemu tome doprinela istinska ljubav Josipe Lisac i Karla Metikoša iz koje je nastao?
-Mnogi govore da to što rade, čine u ime ljubavi, a ljubavi zapravo nigde nema. Mi smo živeli u ljubavi, a velika strast bila nam je muzika. Osim toga, ništa nas nije vezivalo, ni brak, niti ikakvi interesi, nasledstva, deca, govori Josipa Lisac.
Pesme sa tog albuma stvarane su na njihovoj dvogodišnjoj turneju po Sovjetskom Savezu, a objavljen je 28. februara 1973. godine na ploči i audio kaseti u izdanju tadašnjeg Jugotona. Pojavom kompakt diskova, sredinom devedesetih, objavljen je kao CD izdanje, ali u ograničenom tiražu, a zatim je ponovljeno izdanje 2013, da bi ove, 2014. u čast jubileja bila izdata i LP. Sve je isto, samo što je pakovanje, odnosno omot, u duhu sa nekadašnjom oznakom „Platinasta“, dobilo sjaj i luksuznu, belu ploču.
-To je lepo. Taj album je napravljen za nas, kako je Karlo govorio, da bi bio poklonjen drugima. Najviše mladima, koji ga pronalaze i osvežavaju, pa stoga očito i opstaje. U šali kažem da se taj album odrekao autora i mene koja ga pronosim kao interpretator, i „kaže“, da ga pustimo na miru. On je zapravo dar, i jedna istina, u kojoj mogu pronaći poruke oni koji traže i žele ljubav. On se poput svih pravih umetničkih dela, odavno otisnuo na vlastitu plovidbu bez svojih tvoraca, kaže Josipa, koju silno raduje što slavi ovo veliko delo. Poslednjih par godina na Dan zaljubljenih održava solistički koncert u Sava centru u Beograd, a ovogodišnji je bio, kako je kazala, pod aurom „Dnevnika jedne ljubavi“ i tom prilikom konstatovala da su pesme Karla Metikoša čudesne, jer se mogu izvoditi u raznim aranžmanima, a da u svakom zvuče fenomenalno. Stihove za „Dnevnik“ napisao je čuveni Ivica Krajač, a u tvorca nota Josipa se zaljubila čim ga je čula, a potom zatražila da nešto napiše za nju. Metikoš je tih godina bio jedina istinska rok svetska zvezda sa prostora SFRJ. Karijeru je započeo 1961. godine pod imenom Met Kolins (Matt Kollins) u Parizu, gde je snimio ploču „Ritam kiše“. Tamo je upoznao najvećeg šansonjera svih vremena Šarla Aznavura, Bitlse, a potom pevao u raznim zemljama Azije i Afrike, pred milijarderima, šeicima, a o njegovoj veličini svedoči i činjenica da je pesmom na Crnom kontinentu otvorio lanac hotela „Hilton“. U Teheranu je bio gost šaha Reze Pahlavija u palati gde je na dar dobio zlatnik i 1.000 dolara. Bio je idol masa, zavodnik planetarnih lepotica koje su ostavljale slavne ljubavnike i njega jurile po svetu. Tako je zbog njega prva Diorova manekenka ostavila slavnog glumca Žaka Šarijea.
Kada su završili „Dnevnik jedne ljubavi“, tadašnji urednici Jugotona, pošto su preslušali matricu prokomentarisali su rečima „Šta je ovo?“ i nerado pristali da se album objavi. Toga se danas Josipa kroz smeh priseća, ali ne zaboravlja ni da se posle te ploče mnogima nije svidelo kako peva.
-Pevala sam im užasno. Kroz nos. I sve novine su to pisale, i da to nije u redu, da uništavam Karlove pesme. Onda se to vremenom izgubilo, danas se te numere slušaju i ljudi vele da je to fantastično, kaže ona.
Karlo se u njenom životu pojavio 1971, ali je za nju čuo još tokom boravka u Africi.
-Govorili su mi za jednu vanserijsku pevačicu u Jugovini koju zovu Lisica, pa sam poželeo da je upoznam. Kada sam čuo njen glas, postao sam njen najveći obožavalac, poklonik tog načina pevanja, za koji sam mislio da je maestralan. Od tada od svih mojih uzora nije ostalo ništa, jer je ona mnoge pesme uspela da interpretira bolje. Bio sam oduševljen i načinom kako se ponašala… Onda sam se do ušiju zaljubio, govorio je Karlo.
Josipa je želela novi album, nešto potpuno drugačije, ali od svega što su joj nudili, ništa joj se nije svidelo. Onda je Karlu rekla: „Zašto ti meni ne bi napravio album!“, jer je on tada u Rusiji posle svakog koncerta sedao za klavir i svirao samo svoje kompozicije. Tako je nastala pesma „Sreća“, koja je postala pravi dragulj pop kulturne baštine. Istovremeno je, poput kakvog spomenara, ostao podsetnik na jednu mladost, jedan svet nade, ali niko nije slutio da će se ovaj album slušati decenijama. Međutim, zanimljivo je da je sve one koji su učestvovali na snimanju pratilo čudno osećanje da stvaraju nešto neuobičajeno, veliko.
-Uspeli smo da napravimo tačno onakav album kakav smo i zamislili, i onda smo ga otpratili na putovanje. I danas ga na koncertima iznova srećem, to je zreli gospodin koji je nadživeo politička uređenja, države, državnike, krize i devize, priča Josipa, koja je velikim delom zahvaljujući ovom albumu postala to što jeste. Promocija „Dnevnika jedne ljubavi” započela je u Klubu književnika, a koncertni deo upriličen je u zagrebačkom kazalištu Komedija. I to je bio prvi koncert u Jugoslaviji koji je otpevan na plejbek, kako su novine pisale, a u stvari je to bilo pevanje uživo, ali uz matricu.
-Zaista je sve bilo posebno, neponovljivo. Radilo se u teškim tehnološkim uslovima, ali je istovremeno bilo lepo. Sva ta energija… Svaki takt se slavio. Napravilo se pola pesme, pa se slavilo. Napravila se cela pesma, pa se slavilo. A, pevalo se samo na jednom kanalu. Ako se želelo nešto popraviti, ili snimiti bolja verzija, ona prethodna je morala da se briše, priseća se Josipa.
Zanimljivo je da su se Josipa i Karlo upoznali u februaru, da je on rođen 8, ona 14, a „Dnevnik jedne ljubavi“ objavili 28. dana ovog meseca. Iako je na Dan zaljubljenih uvek imala koncert, sa svojim saputnikom nije specijalno i planirano obeležavala jubileje i određene datume, ali su stalno slavili ljubav i život.
Za pohvalu je što je Metikoš izjezdio planetu, ali pritom nikada nije krao, niti kopirao nečije melodije. Opredelio se da se posveti istinskoj rok muzici, koja je u SFRJ imala posebnu boju, jugoslovenski, odnosno slovenski duh. Zanimljivo je što svaka njegova pesma prija uhu u bilo kakvom raspoloženju, gotovo svaka melodija je veličanstvena, spektakularna, a setnije balade tužne ne dovode u još gore stanje, već im, naprotiv, daju čudnu snagu optimizma. Tome doprinosi i Josipa, čiji glas nikada ne dosadi, jer ne raste od slušanja. Međutim, osim mnogih ključnih sastojaka, poput muzike i pevanja, snažan pečat i vetar u leđa ovom slavnom dvojcu dali su stihovi Ivice Krajača. U tim pesmama ništa nije banalno, već nose priče u kojima se uživa, uz koje se živi i iz kojih se izvlače poruke, uči. U tekstu „O jednoj mladosti“ svako se pronalazi – „Jedna mladost, jedan svijet nade / Raste tiho u srcu tvom / Drugi za te ovaj svijet grade / S malo prave istine u tom“. Pesmu „Srela sam se s njim“ opisuje susret sa izvesnim čovekom i osećanje nakon tog čina – „Otkad se desilo čudo / živjet’ želim srcem svim / mijenja me to osjećanje ludo / srela sam se s njim“. Potom je hor ženskih glasova pita: „Reci, otkud svjetlost / koja sja u oku tvom / reci, otkrij tajnu / koja krije se u tom“. Odgovara im da zna samo jedno, da je prvi put srećna, napominjujući da je sve tako stvarno i da je zapravo on ta tajna. Stihovi treće pesme – „Sreća“, sa tako malo reči opisuje suštinu tog emotivnog stanja: „Što je sreća sada znam / to je svaki susret s njim / njegov dah na licu mom. Sreća, njegov korak, njegov glas / nježni poljupci kroz noć / sasvim jednostavno on / on je sve sto tražim još / od života sada svog“. I to svako može da zamisli, doživi, ili o tome mašta. Priča kako je s njim doživela sve o čemu devojka tek sanja, a što život može da da. Tu je stih „Al’ on je iz sna jednog vječnog sna“, koji može da se tumači i kako je sve doživljeno neverovatno. Međutim, to može da bude samo san, ali i da posle toga spoznaje šta je sreća, pa može od života da je traži. Stihovi zapravo opominju da svako treba da sluša svoje srce, jer posle doživljenog ili nakon sna, možda sanjarenja, zna šta je sreća. Pesma „Po prvi put“ takođe maestalno opisuje rastanak, stanje zatečenosti, nemoći, te šta se zbiva u takvim trenucima. Međutim, interpretacija i muzika ujedno daju elan da se sve lakše izdrži i prebrodi, kao da poručuju da je sve to život, da to mnogi dožive i da ništa nije beskrajno crno. U „Plačem“ je obrt za dušu slušaoca, jer se tu ne pita, već samo opisuje patnju u samoći, koju većina duša doživljava – „U svom grlu gušim krik to je naš kraj“ i tu se više ništa ne može. Sledi „Jedna kratka vijest“, odnosno Metikoševa virtuoznost, koji taktovima teši, dok Krajač verno dočarava sudbonosno neočekivani obrt, dan „Kao sunčan sjaj poslije oluje te“ donosi iznenadne promene – „Jedna kratka vijest, radosna, ohrabrujuća vijest“. Priča kako baš sada kada je htela sve da zaboravi, on se vraća u njen život, pa gori od uzbuđenja… „Iznenadna, ali za me sad tako sretna vijest“. Prva numera sa „B“ strane, nekadašnje, ali i sadašnje long plej ploče, „Ležaj od suza“ takođe opisuje životnu situaciju. Metafora iz naziva nalazi se zapravo u oku, prostire ga, pun je od čežnje, a guši u srcu. „Ti znaš i sam da samoća poput bijesna vjetra / odnosi sa sobom sve / Ušla je u me i u moje misli / Raznjela moj mir / I moje sne“. Ležaj od suza ga sa strepnjom nemo pita da li isto ima i u njegovom oku. Govori da joj je njegova blizina, po drugi put promenila svet i život, a u oba slučaja se nije nadala. U „Ne prepoznajem ga“ kroz ispovest govori o slutnjama koje se potkrepljuje saputnikovo ponašanje – „Idem s njim, nijemo kroz grad / čini se sve je k’o nekad / al’ osjećam u dubini srca svog / da nije isti / njegove kretnje ja ne poznajem…“. Kaže da više ništa nije kao pre, stisak ruke i u očima sjaj, te da on ništa ni ne krije – „korak taj, brži no prije“, „u očima koje volim gdje je sjaj / taj sjaj nježan / sklonište moje, oduvijek je zaklon moj“. On se više ničega ne seća, ni stola, ni kafana, kupuje joj pet karanfila, a zaboravlja da ih ne voli. Taktovi devete numere „Vjerujem ti sve“, privući će, i kada je potpuno utišana negde u prolazu, a na gotovo potresne stihove ni čovek najokrutnijeg srca neće ostati ravnodušan. „Slučaj je naš kao bezbroj slučajeva / oko nas svakog dana / ti si uspio me uvjeriti sad / da još me voliš isto k’o i prije ti / Da ljubav naša ima za te istu draž / ja vjerujem ti, pa makar bila laž…“. Kaže da im je život monoton i prazan, svaki dan i noć, te da ih za sada veže još samo navika. I to opisuje strahovito emotivno stanje, sudbinu mnogih parova, da se oboje vrte u tom začaranom krugu u kom će ostati zajedno, jer im ništa drugo nije preostalo. I na kraju „Kao stranac“ u neku ruku je priča o predlogu za početak novog zajedničkog života, da za to ima nade, da nedostaje samo hrabrost, da se ne luta kao stranac i kao dokaz ljubavi daje mu svoj dnevnik.
Josipa je s Karlom provela skoro dve decenije, ali nisu sklopili službeni brak, jer su smatrali da venčani papir ništa ne znači, a on je podržao njenu odluku da se posveti karijeri, a ne majčinstvu. Njegova smrt 1991. u 51. godini, bio je njen najveći gubitak i bol, ali je nastavila dalje. I danas ga jednako voli, i kaže da oseća ljubav. Karlu je posvetila svaki koncert, koji je do skoro započinjala sa „Ave Marija“.
-Važno je kako se ja osećam. Ne može smrt odneti nešto što sam osećala toliko godina. Ponavljam osećanja, jer, zar se ljudi mogu voleti samo kada se dodiruju i gledaju?! Zar osećanja mogu nestati, ako se dogodi nešto nepredvidivo na tom putu? Zar osećanja, slike, događaji i reči izgovorene umiru i odlaze? Ne, one su meni izgovorene, njih sam čula i doživela, i još uvek doživljavam, objašnjava Josipa. Ističe, da kada izađe na scenu sve emocije i osećanja nosi sa sobom i potpuno se predaje.
-Često čujem kako koncerte drugih izvođača karakterišu kao koncerte ljubavi, a tu ljubavi uopšte nema. Ja se isključujem iz masovnosti i trudim se da svojom muzikom publici prenesem iskrene emocije, kaže Josipa Lisac. Deceniju i po od Karlove smrti napisala mu je pismo, kako je svet, kako su njihovi prijatelji, da li su se rastali, kako igra golf, kako je doživela trenutke nakon njegove smrti, kako se suočila… I ono se nalazi na omotu DVD-ja „Pismo“, sa koncerta u HNK u Zagrebu održanog 3. 12. 2006. godine.
-Srećna sam jer su svi doživeli da to nije patetično, već im je prodrlo do srca. Nisam plakala na koncertu, jer to ne smem. Dane suza sam preživela pre koncerta da bih mogla da budem spremna. Mislim da me Karlo čuje, čuva, prati, vodi… Ja jesam sama, ali sam i kao sama ispunjena, nisam usamljena. Ne tražim društvo drugih da bi meni bilo lepše i lakše, priča Josipa, koja uvek svu snagu, elan, usmerava ka onome što dolazi. Okreće se, kaže, često za onim što je bilo, zato što iz toga crpi energiju da može i dalje postojati.
Trećeg decembra 2011. na dan Karlove smrti na njenu ideju objavljena je „Priča“, ekskluzivno izdanje koje sadrži njegove memoare pod naslovom „Za dva kovčega slave“, koji su prvi put objavljeni 1971. u tadašnjem Plavom Vjesniku, potom dvostruku kompilaciju sa 40 originalnih hitova, koje je otpevao pretežno na engleskom jeziku, i „Knjigu pjesama“. Reč je o notnim zapisima 27 numera među kojima su i one iz prve rok opere „Gubec beg“ koju je takođe napisao sa Krajačem i neke od najpoznatijih pesama kojima je Josipa udahnula poseban život – „Magla“, „Danas sam luda“, „Ja bolujem“, „Hir, hir, hir“ itd.
Do Karlove smrti izdala je 10 albuma, a još toliko do sada, pretežno kompilacija i uživo izvedenih na koncertima. Dovoljno pesama ostavio joj je u nasleđe, pa ih je redovno izvodila i s vremena na vreme snimala. Na svakom se albumu, osim poslednjeg „Živim po svome“ iz 2011 godine, nalaze se njegove pesme, a svaki je priča kao „Dnevnik jedne ljubavi“.
Vladimir Đuričić