Svako ima svoju šolju čaja, ili jedan pogled na krimi roman, prvi deo

 Piše: Ana Berbakov Anee

„Da glasovi koje je grupa na stepenicama čula kako se svađaju“, reče on, „nisu bili glasovi onih žena, potpuno je dokazano svedočenjem. To odstranjuje od nas svaku sumnju o pitanju da li je stara gospođa mogla prvo da ubije ćerku, a zatim da izvrši samoubistvo. Ja govorim o ovoj pretpostavci uglavnom za ljubav metoda, jer snaga gospođe Le Epanej bila bi potpuno nedovoljna za to da ugura leš svoje kćeri u dimnjak onako kao što je pronađen; priroda rana na njenom sopstvenom telu potpuno isključuje misao o samoubistvu. Ubistvo je, dakle, izvršio neko treći; a glasovi tih osoba bili su oni koje su ljudi čuli kako se svađaju. Dozvoli mi sad da ti skrenem pažnju ne na celo svedočenje u vezi sa tim glasovima, nego na ono što je neobično u tom svedočenju. Da li si primetio išta neobično u njemu?

E. A. Po – UBISTVA U ULICI MORG

Edgar Alan Po, 1861.

Edgar Alan Po, 1861.

Dakle, ubistvo je izvršio neko treći. Edgar Alan Po, iznevši ovu hipotezu u svojoj prvoj priči Ubistva u ulici Morg, 1841. godine, nije mogao da nasluti da će ga zauvek obeležiti kao začetnika i oca najpopularnijeg književnog žanra sadašnjice – kriminalistike. Inače, moraću odmah da napomenem, bez obzira na opštu popularnost koji ovaj žanr uživa među čitaocima, detektivski romani su potcenjeni u akademskim krugovima. Ozbiljni kritičari ih nazivaju trivijalnim otpadom, ali sami romani prevazilaze granice neshvaćenih postrojenja i odstupaju od svake kritičarske reakcije ili napada na ovaj žanr. Prema tome, sasvim je nebitno osvrtati se na tuđa mišljenja iz razloga što svako ima pravo na svoju šolju čaja – kao i ovom slučaju, gde će se ljubitelji kriminalistike uhvatiti baš za onu u kojoj plivaju nepoznati sastojci.

Godinom začeća ovog žanra smatra se 1841. Njegov otac, Edgar Alan Po je bio miljenik tinejdžera. kasnije darkera i svih koji su se pronalazili u tome. Po je bio majstor logičke dedukcije, teških scena, napetosti i neočekivanih obrta. Pričom Ubistva u ulici Morg stavio je pečat na tadašnju književnu scenu i polako ušao u domove. Njegova priča obeležila mi je zimu 2010. godine kada sam kod uličnog prodavca kupila knjigu Krimi priče u izdanju Otvorene knjige. Isprva, nisam znala o čemu se radi, ali kada sam obrnula korice ove impozantne knjige susrela sam se sa doajenima književne kriminalistike XIX veka. Već na prvoj strani omirisala sam Čehovljeve Švedske šibice, oslušnula Hofmanov puls Peskara, rešila Kolinsovu misteriju Ubistva Zebedija, ušla u Konan Dojlov Izgubljeni voz, prisustvovala Dikensonovom Suđenju za ubistvo, posadila cveće u Čestertonovom Tajnom vrtu, sklopila Valasovu Slagalicu zablude, oprala tanjire u Servantesovoj Slavnoj sudoperi, igrala sa Ljermontovim Fatalistom, jahala Tvenovog Belog slona, sve dok me nije obavila Le Keova Purpurna smrt, a onda sam stala i odmorila se kraj Arnimovog Dobrog Kaspara i lepe Anice To je bila neviđeno dobra avantura. Uf! Pravo putovanje kroz XIX vek sa cilindričnim šeširom na glavi.

Dok sam čitala, bolje reći, gutala, svaku od njih, imala sam osećaj kao da sam se projektovala na mesto zločina. I zaista, veoma sam se lepo družila sa svim tim genijalnim detektivskim umovima. A kada mi je sat pokazao ponoć i vreme za polazak, morala sam zakoračiti u XX vek, vek svetlosti, revolucije i slobode – ljubitelji Agate Kristi će se složiti sa ovom konstatacijom, ali ne i pristalice Artura Konana Dojla.

Sukob i razlike? 

Šerlok Holms, Strand Magazin, 1891. godine, autor Sidni Padžet

Šerlok Holms, Strand Magazin, 1891. godine, autor Sidni Padžet

Ono što je najzanimljive kod ljubitelja ovog žanra je da se oni, u stvari, dele na dva tabora ili perioda – period Konana Dojla i period Agate. Konandojlovci smatraju da je Agata bleda kopija romana o Šerloku Holmsu, Kristijevci to opovrguju. Ova dva tabora čine ljubitelji napomenutih pisaca i stoje na relaciji kaona primer dva fudbalska tima (Zvezda i Parizan). Ali, uprkos njihovoj različitosti obe književne detektivike upotpunju kompletan literarni milje ove žanrovske književnosti.

Razlika između njih je i više nego očigledna. Evo, primera: dok Agata stavlja akcenat na pronalaženje zločinca u moru osumnjičenjih, koristeći realne probleme u intelektualnoj aritmetici, Konan Dojl nas usmerava na svog junaka  Šerloka Holmsa i njegove genijalne metode, kao i na njegovog najboljeg pijatelja doktora Votsona. U poređenju Holmsa i Poaroa, kao glavnih likova, a mogla bih reći i odraza ova dva pisca, Šerlok Holms je bio daleko izgrađeniji i ležerniji od Herkula Poaroa, dok je mali brka delimično bio asocijalan tip i utegnut. Kritičari kažu da je Holms prototip asocijalnosti, te da on misli više o problemima nego o ljudima, pridaje važnost ljudskoj svesti o samim sebima i uvek se vraća na početak i na uzroke ne osvrćući se na posledice. Šerlok, mudrica, intelektualni Bog u malom mozgu, u igri izazova i raznovrsnosti. On ne mari za tuđa mišljenja i uopšte za ljude, jer smatra da su prosečni.

Sherlock Holmes, NYC 1900

Šerlok Holms, komad Viljema Džileta, Njujork, 1900, © NYPL

Šerlok je razmetljiv, hedonista, i uvek ga zamišljam u beloj košulji i zavrnutih rukava da leži na fotelji, dok se njegova krv meša izvesnom dozom heroina. Poaro je, pak, drukčiji, nekako uštogljeniji. Samim tim što je predstavljen kao Belginajac u Engleskoj, zatvoreniji je – ipak strancu nije lako u tuđini. Herkul se kreće samo u visokom staležu, na prijemima na kojima se iz kristalnih čaša ispija vino određenog  kvaliteta. Njemu je zločin zanimanje, tj. proučavanje fenomena treće vrste. Misteriju i rešavanje ove slagalice doživljava kao poziv i u njemu ne traži nikakve izazove. On se jednostavno povlači iz sveta, kada otkrije zlo. Poaro je principijalan čovek, ima stavove i njegova najveća sreća se ogleda upravo u tome kada ih i potvrdi. Ekscentričan je, ali u granicama društvene prihvatljivosti. Takođe, neskroman je u pogledu samosvesnosti svog brilijantnog uma.  Poaro se razlikuje od drugih da bi se razlikovao, dok se Šerlokova različitost ocrtava u razlici drukčijeg. Razlika između ove dvojice je veoma očigledna, ali i neuporediva, i smatram da je svako poređenje ili dodeljivanje titule boljeg detektiva neumesno izražavanje nepoštovanja prema obojici.

Kao što rekoh, Konan Dojl-Šerlok, Kristi-Poaro, odraz su piščevih duša, svesti i nadsvesti. Možda je Šerlok majstor intelektualne igre upravo zato što je Konan Dojl rođen u znaku Blizanaca, dok je Herkul kralj analitike i proučavanja misterije baš upravo takav zbog horoskopske Device Agate Kristi. Nije za potčinjavanje, jer ima istine u zvezdama, iako mnogi ne veruju u astrologiju – Blizanci vole nadmudrivanje i avanturu, Device analitičnost i čistoću.

Artur Konan Dojl je rođen polovinom XIX veka, 1859. godine u Edinburgu. Umro je u periodu kada je Agata zaposela tron najčitanijeg krimi pisca, 1930. Nema sumnje da je mala Agata skupila osnovu detektivike od starijeg kolege ser Artura, ali nesumnjivo je da se njihovi putevi razilaze u nastanku Misterije u Stajlsu (1920). Izražavam duboko poštovanje prema ser Konanu Dojlu, i ne bih da zvučim previše pristrasno ili ženski pošto ću reći da je meni bliskija Agatina literarna šolja čaja od svih napomenutih pisaca do sada u ovom tekstu.

Dejvid Sačet kao Herkul Poaro, junak romana Agate Kristi, © ITV

Dejvid Sačet kao Herkul Poaro, junak romana Agate Kristi,
© ITV

Agata Kristi

Agata Kristi

Dakle, Agata Kristi. Agatin ušpinovani whodunit (for Who [has] done it?), ušpinovani sam upotrebila zbog dodatka u čaju, ju je doveo na tron Kraljice krimića – Queen of Crime. Nekako sa njom je i otpočeo zlatni i ujedno najplodniji period kriminalistike – The gold time of Crime. To je period između dva svetska rata, koji je ovaj specifičan žanr popularizovao na svetskoj razmeri. Agata, kao dete imućnih roditelja, farmaceut po zanimanju, mogla je sigurno u mladosti samo da sanja o svemu ovome, a možda čak i ne sluteći, bez nade, da će postaviti nove standarde u književnosti. Njeno rođenje 15. septembra 1890. može se smatrati i nazvati velikim preporodom i krunisanjem jednog od najvećih literarnih umova koji je svet imao. Kažem to s pravom, jer postoji podatak koji potvrđuje ovu činjenicu, a to je da su Agatine knjige toliko čitane i popularne u svetu da je prevazišla čak i Šekspira, po broju jezika na koje je prevedena, tako da se ona brojem svojih dela svakako smešta u sam vrh svetske knjizevnosti kao najproduktivniji pisac svih vremena. Jedino su Kuran i Biblija prodavaniji od njenih dela. Sa popularizacijom knjige Deset malih crnaca Agata je time dokazala da je najveća. Razni stručnjaci su širom sveta vršili ankete zbog čega su Agatina dela najprodavanija. Odgovor je bio jednostavan – zbog izuzetno nenapadnog i laganog uvlačenja u priču, finog zapleta u izvesnoj dubini lakoće misterije protkanoj engleskom intelektualnošću i otmenošću. Agata je napisala 79 knjiga, od toga 66 kriminalističkih romana i više zbirki kratkih priča i drugih dela, koja su prodata do sada u više od dve milijarde primeraka širom sveta i prevedena na više od 50 jezika. Pisala je i pod pseudonimom Meri Vestmakot, napravila je nekoliko vrsnih detektiva od kojih se izdvajaju Poaro i Mis Marpl, njena drama Mišolovka imala je 20.000 izvođenja. Agata Kristi  umrla je 12. januara 1976. i ostala upamćena po najboljem detektivskom umu. Ona je apsolutno najbolja, majstor zapleta i raspleta u kome treba upotrebiti mozak. Zbog toga je neprevaziđena krajica zločina u literaturi, koja s pravom nosi titulu Njenog visočanstva.

U svom stvaralačkom periodu Agata je nailazila na izvesne poteškoće, a ponajviše u nezvaničnom takmičenju sa kraljem whodunita, američkim piscem, Džonom Dikson Karom. Ovog fenomenalnog pisca često upoređuju sa princom paradoksa Žilbertom Keitom Čestertonom, koji svakako pripada generaciji zlatnog doba.

Nastaviće se…

Ana Berbakov Anee

Podelite ovaj tekst

DeliciousDiggGoogleStumbleuponRedditTechnoratiYahooBloggerMyspace

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *