Muzej treba da postane javni servis

Vladimir Krivošejev, direktor Narodnog muzeja Valjevo

Vladimir Krivošejev, direktor Narodnog muzeja Valjevo

Događaji i priče iz Muzeja, 

preuzeto sa: Press centar UNS

Vladimir Krivošejev, direktor Narodnog muzeja Valjevo

Zaposleni u muzejima i dalje smatraju da se bave ozbiljnim, elitističkim poslom vezanim za muzejski predmet, koji ima veze i sa naučnim radom i kažu: „nećemo da budemo javni servis, nećemo da budemo cirkus za publiku.“ U muzejima i dan danas, dok ne dođe do smene generacija, preovlađuje to mišljenje – mi nismo javni servis. A ja tvrdim: Muzeji su javni servis. I moraju to da budu.

Početak priče o Narodnom muzeju u Valjevu sličan je pričama o muzejima u mnogim gradovima Srbije. Nebriga i teške posledice zemljotresa, koji je u jesen 1998. oštetio zgradu, dovele su do zatvaranja centralne postavke. Međutim, 2001. godine, započela je rekonstrukcija i promena koncepcije muzejske postavke. Danas, u sklopu Muzeja je Muselimov konak, najstarija sačuvana zgrada u Valjevu i jedini materijalni trag direktno vezan za seču knezova, u kome su potpuno inovirane postavke vezane za Prvi i Drugi srpski ustanak. Takođe, tu je i Kula Nenadovića, sagrađena 1813. godine, spaljena, pa ponovo obnovljena 1836. godine. Muzejska postavka u kuli otvorena je za posetioce 2012. godine. Pod okriljem muzeja je i prostorno kulturno – istorijska celina Brankovina, gde su sahranjeni svi Nenadovići i rodno mesto pesnikinje Desanke Maksimović. U školi, u kojoj je predavao pesnikinjin otac nalazi se eksperimentalna muzejska radionica „Učionica kroz vekove“.

Centralna postavka valjevskog muzeja „Valjevo – treća dimenzija prošlosti, pogled iz budućnosti“,  jedna je od najposećenijih u Srbiji, sa oko 25 hiljada posetilaca godišnje.

 O tome, kako su za samo petnaest godina uspeli da naprave postavku o kojoj se priča i budu dobitnici nekoliko muzejskih nagrada, govori Vladimir Krivošejev, direktor Narodnog muzeja Valjevo.

Kako vam je uspelo da za relativno kratko vreme postanete među najposećenijim muzejima u Srbiji?

– Mi smo potpuno promenili koncepciju. Muzej postoji da čuva i da evidentira predmete. Mi nismo skinuli predmet sa pijedestala, nego smo napravili dualno božanstvo – pored njegove visosti „predmeta“, postoji i njegova visost „posetilac“. Muzejske postavke se ne prave da bi kustosi pokazali svoje znanje i da bi to stavili u svoj CV.  Glavni cilj postavke je da se prikaže posetiocima. Kao što će jedna trgovinska radnja da bankrotira, ako u nju ne ulaze kupci. Muzej i muzejska postavka neće da bankrotiraju, ali će da bankrotira svrha njihovog postojanja. Muzejske postavke postoje da bi se predmeti i znanja prezentovali posetiocima. To je prva stvar koju smo tada primenili – plasiranje novog proizvoda. Pored stare postavke u Muselimovom konaku urađena je potpuno drugačija, interaktivna postavka o seči knezova. Te godine nam se poseta duplirala. Posle nepunih pet godina detaljnog renoviranja zgrade muzeja, 2007. godine smo u Noći muzeja otvorili centralnu postavku. Ona uz informaciju,  pruža doživljaj i interaktivnost. Primenili smo koncept predstavljanja predmeta i događaja kroz doživljaj. Ulazi se kroz pećinu, i postoji presek neolitske kuće, rekonstrukcija ulica sa grnčarskom radnjom, sa kovačnicom, sa starom apotekom, kao i kombinacija filmova koji se uz to puštaju. Rezultat je bio izvesno povećanje posete. Ali se pokazalo da to nije dovoljno. Tokom 90-tih godina nestala je kulturna potreba koja se zadovoljavala posetama muzejskih postavki. Tako smo shvatili da dobar proizvod, ma koliko da je atraktivan, nije dovoljan. Neophodna je i marketinška promocija. Krenuli smo, kako smo znali i umeli u promociju. Moje kolege i ja smo počeli da proučavamo neku drugu literaturu, ne samo istorijsku, istoriju umetnosti, arheologiju, nego i marketing, PR. I svoja znanja smo počeli da primenjujemo. Aktivno, na najjeftiniji način, mejlom obaveštavali smo turističke agencije o ponudi koju imamo. Veoma brzo poseta je sa 10 hiljada skočila na 19 hiljada posetilaca. Potom smo počeli da obaveštavamo škole, planinarska i izletnička udruženja i koliko smo mogli udruženja penzionera i sindikate. Te aktivnosti su dovele do novog skoka i sada smo izašli na tih 25 hiljada posetilaca.

Kakvi su dalji planovi na povećanju posete?

– Mi smo otprilike dostigli neki maksimum koji našim naporima možemo da uradimo. Dodatne aktivnosti su vezane za razvoj Valjeva kao turističke destinacije. Ako Valjevo postane destinacija koja turistima nudi, ne samo muzej, već i neke druge sadržaje, ima infrastrukturu da ih prihvati tokom cele godine, u tom trenutku ćemo i mi imati dodatnu posetu.

Vi ste, izgleda, glavna turistička ponuda?

Da, ali za tu ciljnu grupu ekskurzija, pre svega đačkih, ali i ekskurzija penzionera, sindikata, planinarskih udruženja, uglavnom iz Srbije, nešto manje iz Republike Srpske, a  beležimo do 10 grupa Slovenaca. Izračunali smo da oni koji su došli u Valjevo 2012. godine, sa primarnim ciljem da posete muzej, ostavili su 35 miliona dinara. Od toga su pet miliona ostavili u samom muzeju, a 30 su ostavili na recepcijama hotela u Valjevu i Divčibarama i gradskim restoranima. A te godine je grad finansirao rad muzeja sa 18,5 miliona dinara. Što znači da je muzej svojim aktivnim radom uneo skoro duplo više para, nego što je grad finansirao.

Koliko, po vašem mišljenju, muzejima u Srbiji nedostaju menadžerske sposobnosti, PR, marketing?

– To je stvar na kojoj se u poslednjoj deceniji radi i počinje da se radi. Ali i dalje mali broj muzeja ima kadrove obučene za te aktivnosti. Uglavnom se obavlja usputno, kao dodatna obaveza  i na to se malo obraća pažnja.

Da li vi imate osećaj da nedostaje inicijativa?

– Inicijativa, ali ne znam odakle. Iz samog muzeja inicijativa teško može da krene. U muzejima rade odlični stručnjaci koji su kustosi, stručnjaci za određene periode, za određene vrste zbirki. Oni kroz svoje obrazovanje nisu imali čak ni obrazovanje muzeologije, osim istoričara umetnosti. U generaciji kojoj ja pripadam, to je bilo teoretsko obrazovanje bez dodira sa praksom. Nove generacije istoričara umetnosti koje danas izučavaju muzeologiju imaju širi pristup, oni uče i o muzejskom marketingu i muzejskom menadžmentu. Ali istoričari umetnosti su tek 20 odsto zaposlenih u muzeju. Svi ostali ulaze u rad muzeja ne samo bez poznavanja marketinga i menadžmenta, već i bez poznavanja muzeologije. Tek kroz svoj rad, struku – da li je to istorija, arheologija, etnologija, oni je nadopunjuju praktičnim znanjima. I na tome staju. Ne razmišljaju o marketingu, menadžmentu i često svoj posao doživljavaju, što po meni i jeste, kao elitistički posao. Ali smatraju da  nisu javni servis. Kažu: „Mi se ovde bavimo ozbiljnim poslom vezanim za muzejski predmet, koji ima veze i sa naučnim radom i nećemo da budemo javni servis, nećemo da budemo cirkus za publiku.“ U muzejima i dan danas, dok ne dođe do smene generacija preovlađuje to mišljenje – mi nismo javni servis. A ja tvrdim: Muzeji su javni servis. I moraju da budu.

seca knezova

Izložba “Seča knezova”, Narodni muzej Valjevo, Zarobljeni knezovi Ilija Birčanin i Aleksa Nenadović (preuzeto sa sajta Narodnog muzeja Valjevo)

Muzeji moraju da imaju i edukativnu ulogu, ali ne mogu da je imaju ako nema posetilaca.

– Muzej ima kulturološku ulogu, edukativnu ulogu, muzej ima ulogu stvaranja i čuvanja identiteta, nacionalnog, ali i lokalnog. Muzej ima na kraju, ali ne i najmanje važno, i ulogu turističke atrakcije. Sve ovo je objedinjeno u radu muzeja. I nijedna od tih uloga neće biti ispunjena ako muzej nema publiku. Opet se vraćam na ono što sam rekao-kupac, kada imamo veliki broj prodavnica oko nas, neće ući u prodavnicu ako ona nema razrađenu marketinšku aktivnost i prodavnica će da bankrotira. E tako, ako publika ne ulazi u muzeje, muzej neće bankrotirati, za sada. Doći će vreme da će muzej morati da zarađuje sve više i više, što je po meni pogrešno. Muzej mora da ima podršku svog osnivača, ali pitanje gde će ovaj neoliberalizam da nas odvede. Muzej neće bankrotirati bez posetilaca, ali neće ispuniti one svoje uloge koje smo pomenuli. I zato je neophodno da se u muzeje uvodi potpuni marketinški pristup. To ne podrazumeva samo reklamu. Na prvom mestu marketing je formirati proizvod, koji je zanimljiv posetiocima, koji će da ga zainteresuje, koji je atraktivan, ali da mu ne podilazi. A potom da se taj proizvod dobro prezentuje.

Koliko vam je u svemu pomogao tim ljudi zaposlen u muzeju?

– Kad smo krenili u rekonstrukciju imali smo i sreće. Uglavnom smo bili u ranim 40-tim,  znači ne prestari. Pratili smo, koliko smo mogli, tokove savremene muzeologije i bili smo razočarani što to ne možemo da primenimo kod nas. U pravom trenutku, skoro ceo kolektiv, dovoljno mlad, a ipak dovoljno iskusan, ušao je u proces rekonstrukcije muzeja. I startovali smo od nule. Neki muzeji prave grešku i šminkaju postojeće postavke, stare 20 i više godina.  Mi smo sklonili staru postavku i sa lepim znanjem, bez puno iskustva, ali sa puno entuzijazma i energije smo startovali. Timski rad je bio izražen i ključ uspeha. Stalna postavka ima devet sala i svaka ima svoj autorski tim, a autori su bili ljudi iz muzeja. Mi smo sve uradili o svom trudu i kruhu. I dizajneri su ljudi iz Valjeva, koji su na sličan ili isti način proživljavali tu priču o zatvorenom muzeju, koji ne radi i koji je propao i koji su  kao građani ovog grada želeli da muzej oživi.

Govorili smo o turistima, a na koji način animirate valjevsku publiku?

– Stalne postavke u muzejima su takođe namenjene i lokalnom stanovništvu, ali oni će doći jednom i neće doći sledećih 2, 3, 5 ili 10 godina. Ili pak uopšte neće doći u muzej, misleći, tu je blizu, mogu da ga posetim kada hoću. I onda idu na turistička putovanja, posećuju muzeje u drugim gradovima, a u svoj muzej ne dolaze. Glavni posetioci stalnih postavki su ljudi sa strane. Ali da bi muzej bio zanimljiv svojim sugrađanima tokom cele godine, njima treba pružati različite događaje. Prvo, u tu stalnu postavku uvesti građane, lokalno stanovništvo, kroz događaje kao što je Noć muzeja, Manifestacija „Muzeji Srbije, deset dana od 10 do 10“, kada mi animiramo postavke, dovodimo glumce i statiste, organizujemo izložbe, koncerte. Značajne aktivnosti su tematske, promenljive izložbe u galeriji muzeja, kojih imamo desetak tokom godine. Trudimo se da imamo i druge programe – različite radionice za đake, pa i odrasle, na temu prošlosti. Te radionice su jedan od vidova popularizacije muzeja. Drugi način su različita predavanja, tribine, promocije na temu rada muzeja – čitanje prošlosti, istorije umetnosti, arheologije. Da bi muzej bio aktuelan trudimo se da ponudimo i druge vrste programa. S vremena na vreme imamo monodrame i pozorišne predstave koje se igraju kod nas. Takođe, filmske večeri: veče etno filma, nedelje arheološkog filma, a imamo dobru saradnju sa muzičkom školom čiji ansambli klasične muzike imaju česte nastupe kod nas.

Kakva je podrška institucija za sve što radite?

– Grad je prepoznao ovo što radimo. E sada, moralna podrška nam nikada nije manjkala. Što se tiče materijalne podrške, to je već mač sa dve oštrice. Shvatili su da se u muzeju dobro radi, tako da nam ne daju dodatna sredstva koliko bismo želeli. Često nađemo sredstva i sa strane – iz privrede, ljude koji bi bili sponzori, donatori. Što se tiče Republike, kada se raspišu konkursi za projekte, redovno apliciramo. Od 2002. do danas nije se desilo da nam ne prođe nijedan program. Ove godine nam je odobren jedan, a prošle čak tri projekta.

Muzej je dobio dve nagrade Mihailo Valtrović, a ove godine ste bili u najužem izboru za Evropski muzej godine

– Nama je najdraže priznanje posetilaca. Zadovoljstvo koje publika iskazuje usmeno i kroz knjigu utisaka glavna nam je nagrada. Ali ponekad kultura ume da podilazi publici  i da spusti nivo svog delovanja ispod nekih standarda. Dokaz da mi to ne radimo je da smo 2005. i 2008. dobili nagradu Mihailo Valtrović, kao najbolji muzej prethodne godine. Takođe, 2013. smo dobili nagradu za kustoski poduhvat godine koju dodeljuje Međunarodna asocijacija za muzeje, i te iste godine smo dobili nagradu Turistički cvet TOS. Ove godine smo nominovani i ušli smo u najuži krug za nagradu Evropski muzej godine, među 39 muzeja iz cele Evrope. Nisam se nadao da ćemo dobiti nagradu, kao što nismo ni dobili, ali nam je čast da smo uopšte ušli u tu konkurenciju.

izlozba u Valjevu

Valjevo 1914-1915, grad-bolnica, Narodni muzej Valjevo

Kakvi su vam planovi za budućnost?

– Imamo dosta planova. Koja će generacija te planove završiti ne znam. Jedan od planova je temeljno obogaćivanje sadržaja Brankovine. Na prvom mestu da se inoviraju postojeće postavke i izgradi vizitorski centar.  Cilj moj, ali i svih mojih kolega je da se Brankovina razvija i mimo sadržaja muzeja, da se razvija seoski turizam i da postane destinacija koja turiste ne privlači samo za kratkotrajan boravak. Drugi cilj je nastavak razvoja Kule Nenadovića. Početna ideja je da se oko Kule uradi šanac kakav je nekada postojao, a da se okolina pretvori u izletište.

Veliki planovi su vezani i za samu zgradu muzeja. Najidealniji su muzeji koji su građeni u namenskim objektima, ali većina, kao što je i sa nama slučaj, su u starim istorijskim zgradama sa istorijskim sadržajem koji je rekonstruisan za potrebe muzeja. Nijedan od tih objekata nije arhitektonski idealan za muzej. Ideja nije da pravimo namensku zgradu, već da se iza muzeja uradi jedan aneks koji bi proširio sadržaj muzeja i poboljšao puteve komunikacije. Puno toga imamo da izložimo, što ne možemo u prostoru koji postoji. Kada smo otvarali postavku 2007. imali smo malo materijala. U međuvremenu smo preuzeli dosta materijala  i sada nam treba pola muzeja, ne da bismo izložili sve što imamo, već samo ono što je najzanimljivije i najvrednije.

Slađana Dimitrijević

Udruženje novinara Srbije bilo je medijski pokrovitelj manifestacije Muzeji Srbije – deset dana od 10 do 10″. Za vreme manifestacije informisali smo o raznovrsnim programima i izložbama u muzejima u mnogim gradovima Srbije.

Intervjui su nastavak saradnje sa muzejima i pokušaj da se skrene pažnja na to da muzeji rade tokom cele godine. Pored stalnih postavki, muzeji organizuju predavanja, koncerte, izložbe, stučno vođenje kroz izložbe, radionice za decu i odrasle…

Projekat je sufinansiran iz buzdeta Republike Srbije – Ministarstva kulture i informisanja 

Napomena: «Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva»

Podelite ovaj tekst

DeliciousDiggGoogleStumbleuponRedditTechnoratiYahooBloggerMyspace

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *